Jutro je bilo hladno i maglovito. Tek bi se ponegde osetio dah vrelog vazduha iz ventilacija koje poput kakvih parnih topova tuku iz podzemlja, mlaz vrele pare bi se jako brzo stopio sa maglovitom obdanicom. A sve i kad bi dan bio jako lep, čak sunčan, od toga bi se gotovo nimalo videlo usled jake sedimentacije aerosola u vazduhu, neizrecive količine đubreta, gasova i smrada izbacivanih u atmosferu posredno ili neposredno desetinama godina unazad. A i ti sunčani dani su bivali sve ređi i ređi kako je vreme odmicalo. A vreme odlazi u nepovrat. Još su naučnici dalekih 2040ih godina (pa i mnogo pre toga) ukazivali na moguće promene aktuelnih globalnih klimatskih prilika, ali nije imao ko da ih sluša. Na raznim skupovima nacija, samitima, konvencijama i sastancima manjeg i većeg formata, kako je vreme odmicalo, postalo je jasno da su moćnici, svetski lideri, predsednici i zvaničnici ispred različitih organizacija koje rade na podizanju svesti o štetnom uticaju na prirodu i njen živi svet, te o biodiverzitetu i održivom razvoju, stavili ekonomiju, industriju i razvoj tehnologija na prvo mesto; razvoj po ma koju cenu. Ovo je dovelo do jednog sukcesivnog procesa koji je poput evolucije, nevidljiv je ali se, poput evolucije, dešava i to se dešava rapidno, da bi se već 2070ih godina osetilo vidno pogoršanje, otapanje leda, povećanje globalne temperature, dezertifikacija, gubitak staništa za veliki broj vrsta, pa onda ekstinkcije manjeg i većeg formata; zdravstvene organizacije i udruženja za zaštitu prirode i živog sveta su se oglašavale konstantno, kazaljka je odavno prešla u crveno, svetski vrh je bio i gluv i slep i neminovno je moralo da se desi, jedna bujica koja je za tili čas sve odnela sa sobom. I u tren oka prilike su se promenile, slika sveta kakvu smo poznavali zauvek je nestala ali ono najstrašnije od svega bilo je to da nije imao ko da stavi prst na čelo, da se zapita kako i zašto, čemu sve ovo, jer su svi odgovori na pitanja dati još ranije. Ono parče sveta gde se nekada nalazila Srbija, nastanila su neka „olovna jutra“ tmurna, hladna i prepuna kisele kiše, koja pada po gomilama đubreta i glavama prolaznika. Da kažemo da još i nismo loše prošli.
Kroz gust zastor od magle se pomaljala jedna mršava silueta malih, uskih ramena i isturenog, naizgled ne prevelikog stomaka. Zapovednik Knežević nije bio baš u najboljim godinama, bio je na trećini puta do penzije, poguren i večito namršten čovek dugačkog nosa i istančanog podbratka za jedno tako mršavo biće, sive kože i isturene gornje vilice, usne su mu bile tamne, a oči upale u senke od crnih podočnjaka, bio je ćosav i proćelav, sedog venca kose tik iznad ušiju, obučen u neko staro, skromno odelo, ali njegova turobna spoljašnjost nikako nije mogla ni da nagovesti da je to u duši jedan tih, blag i topao čovek, vrlo nesrećan i povučen, sa jakim osećajem za pravdu, strogim moralnim kodom, dobrim vaspitanjem i besprekornom reputacijom.
Zakoračio je prema dežurnom pripadniku N.U.S.Z.-a (nove ujedinjene snage zakona) sa cigaretom u ustima, sa izrazom apatije na licu i kada ga je ovaj neučtivo opomenuo da skloni cigaretu jer ne sme da puši na mestu zločina, samo je bezizražajno frknuo na njega i prošao pored, ignorišući ga. U masi forenzičkih tehničara, pripadnika N.U.S.Z.-a, štampe, običnih prolaznika koji su zastajali, zapitkivali, pravili gužvu i smetali, spazio je kolegu zapovednika Novaković Jovicu koji je prvi stigao na poziv centrale, te produžio do njega. „Nekada su se takve scene mogle videti samo na televiziji, u filmovima“, rekao je Jovica, koji je, sveže izbrijan, uvek mirisao na kolonjsku vodu, „Da neko tako iskasapi majku i dvoje dece i da ih samo baci u ovo đubre, u ova govna, meni to ne ide u glavu“, zastao je, njegov hrapav glas, rezonantan i pun distorzije, davao je na težini, „Ja ne znam Knežo kuda ide ovaj svet a mislim da ni on to više ne zna ali ajd’ dobro jebeš ga, mada nije dobro, to nas je dovde i dovelo“, a onda se udaljio češući se po glavi. Knežević je stojao smiren i skoncentrisan da bi par trenutaka kasnije bacio opušak ukraj lokve krvi ne menjajući izraz na licu. Razmišljao je, snimao situaciju, isključio se, niko se nije čuo, makar on nikoga nije čuo jer je tako želeo, rezimirao je. Neko je verovatno u neko doba noći u ogromnim crnim džakovima od najlona ostavio tri tela da bi u ranim jutarnjim časovima jedan pripadnik patrole koja je dežurala i obilazila reon tokom policijskog časa spazio „nešto sumnjivo“, a kada je prišao imao je šta i da vidi, kako je u raportu napisao džak je viorio na vetru, dok je iz kontejnera virila, ili bolje rečeno visila ruka neidentifikovane ženske osobe. Ubrzo su se tu, po pozivu, našli Novaković i njegovi podređeni, sva ova buljumenta i do šest, pola sedam izjutra imali smo mesto zločina i uviđaj u toku. Žena od 47 godina, devojčica, takoreći devojka od nepunih 18 i dečak od 11 godina, brutalno ubijeni i najverovatnije iskorišćeni za trgovinu/prodaju organima, možda tučeni i verovatno silovani pošto to tako danas ide, na žalost; devojčici i dečaku su izvađena oba oka, svima su im uklonjeni vitalni organi, makar oni „unosni“ tako reći očistili su ih, olakšali, uklonjeni su im i neki zubi ili ih nisu imali ni pre toga, identifikacija i sav nakit, ako su posedovali, na posletku i odeća, strpani su u kese i bačeni u kontejner… „Nešto su pokidala gladna pseta i odnela, otud džakovi i viore iz kontejnera, inače ovi šupljoglavci ne bi ni videli“, više je za sebe, mrmljajući u bradu, govorio Knežević, „jeb’o te svemir kad su im ‘ladno tri leša istovarili na oči, jebem ti i policijski čas“, ovo je izgovorio za nijansu jače ali opet kao za sebe. Duboko je udahnuo, njega nije zanimalo kuda ide ovaj svet i kad smo otišli u kurac, to nisu bila njegova pitanja, ali u trenutku kada je formulisao pitanja od kojih treba da krene dobio je snažan udarac u rame, praćen jakim mirisom vanile. „Radno Kneževiću, vidim!“, Jasenko Gajnec, slovenac, možda hrvat, to pogotovo sada nije bilo bitno, mada se on na glas hvalio svojim slovenačkim poreklom koje je uporno kvarilo to hrvatsko ime, ogroman, visok i predebeo za svoju visinu, obrijane glave i gustih obrva, stalno oznojan i rošav po obrazima, uvek obučen u skupa odela i sa ukusom, sa jednim upadljivim crnim krvnim podlivom na mesnatoj donjoj usni, on je bio generalni i izvršni direktor radne jedinice kojoj je Knežević pripadao, dakle njegov nadređeni i još vrhovni. „Nisam te očekivao na mestu zločina“, rekao je Knežević smireno, “ ‘ajde idi negde, skloni se još ćeš i neko nevreme da nam navučeš svojom pojavom, treba kiša da nam spere tragove“. Gajnec se nasmejao na ovu zafrkanciju, zakašljao se, a onda trenutak posmatrao oko sebe sa nekim oholim izrazom na licu, izrazom čoveka kome se može sve i ne dotiče ga ništa. „Mora da se radi Kneževiću, ti to najbolje znaš, nisi džabe najbolji“, lupi ga šakom po leđima tako jako da se ovaj zatetura, pakla mu ispade tik ispred lokve krvi, „A i uželeo sam se malo mirisa krvi na ovako hladno jutro, pa još mlada krv“, zvučalo je kao provokacija, Knežević je ćutao, sagnuo se da podigne paklicu, „Je l’ tebi rekao dečko da na mestu zločina nema pušenja, a, ‘ajde nastavi i ne zabušavaj“, i ode. Knežević je sačekao da ode a onda pripalio, odbio dim pa još minut razmišljao a onda se i on uputio u nekom samo sebi znanom pravcu i za nekoliko sekundi stopio sa masom.
„Ej može da priča ko šta ‘oće meni je Countdown to Extinction najbolji album ikad snimljen“, govorio je Boris pun žara i entuzijazma. „Pa to je zato što ostale nisi ni slušao kako treba, nego samo onako, ofrlje“, objašnjavao mu je Uglješa gde greši u konstataciji, „Da si bolje obratio pažnju shvatio bi da je Youthanasia jedno remek delo van konkurancije, ma kakvi, van vremena“. „Ne kažem ja da je to loš album samo da je Coundown to Extinction bolji“, branio se Boris, „Savo koji je tebi najbolji album?“, pogledaše u njega. Sava je sedeo na brdašcetu od zastarelih kućnih aparata i koječega, bili su na uzvisini, ispod njih pogled se pružao na panoramu onoga što je bio Dunav nekada davno, belelo se od emjliranih uređaja, havarisanih, izgorelih, odbačenih… „Ne znam, svi su mi dobri, omiljene pesme su mi na Rust in Peace ali i ta dva koja ste vas dvojica pomenuli izuvaju, Skin o’ my teeth, pa Architecture of Aggression, Sweatting bullets…, a ovamo su mi dobre Familly three, Train of Consequences, ma ‘de znam, sve su im dobre i prva tri albuma,… a jebi ga sad i vi, svaki dan ih slušamo, preslušali smo sve njihove pesme, sve što su ikad snimili i B-side singlove i sad koji je bolji“, a u glasu mu se osećala neka nervoza i nezadovoljstvo. Ova dvojica su ga samo gledali. Grickao je nokat. Na posletku ih je upitao:“Ste čuli ovo ubistvo što se desilo“? „Šta kao ovo troje što su im povađeni organi“, izgovorio je Boris nonšalantno kao da je u pitanju nešto nebitno i svakodnevno, na šta su ga ova dvoijca prekorili pogledom. „Ja se sećam bio je neki beskućnik pre jedno pet godina“, konstatovao je Uglješa i nastavio, „pa onda beše pre oko tri i po godine, skoro četiri, ono dvoje, čovek i žena, kao porodica, pa im upali u kuću, pa kao neki satanisti, pa ritual, trte mrte, kako bilo povadiše organe i njima, pa je onda pretprošle godine…“, „…prošle“, ispravi ga Sava, Boris je treptao, a ovaj nastavio, „…dabome, prošle godine je navodno manijak one četiri studentkinje, šta li behu, kao silov’o ih, pa ih ubio, pa je jednoj kao i glavu navodno odsekao, pa je njenom krvlju pisao po zidu i šta ja znam, mada to vesti nisu ništa iznosile u javnost nego sve žuta štampa, čak su i slike izlažirali neke“, zastao je, gledao je u tlo na kome stoji, „…ma užas, ja bi’ to metak u čelo i ćao“. Trenutak tišine, posmatrali su panoramu koja se belilia pod njima poput snega i mešala sa ono mutne vode što je pogled hvatao i neko nepregledno prostranstvo u daljini, koje se od dima i smoga ni sa visine nije razaznavalo. „Nisam pametan“, nadovezao se Sava, „Ali najupečatljiviji mi je onaj lik, onaj zapovednik, onaj je to sve kao rešavao, onaj ružni, kako mu beše ime…“? „Kutlašić“, ispali Boris, „Ma nije, ali si bio blizu tako nešto se preziva, i još on to rešava, lik je lud, ali fascinira me kako on to sve smireno daje izjave za ove majmune, ja kapiram da je on žešći gotivac samo nema sreće da reši slučaj, ali u pogledu mu se vidi da mu je um oštar… lik je lud“. „Pa šta misliš“, upitao je Boris, „Jel to neki serijski ubica, a“? „Pa bre ‘de znam, može da bude, opet ne mora da znači, ‘ej ma može da bude svašta, vidiš koje ludo vreme, ali da ove noćne patole to ništa nisu videle to mi nije jasno, onoliki svet privedoše, tukoše, streljaše, kazniše, a ovi im se provlače i šetaju sa leševima, satanisti kur’ moj, tu je nešto drugo, pazi šta ti kažem“.
U nekom trenutku kada smo već uveliko bili u džepu novog moćnog ujedninjenog Zapada, aktuelna vlast je raspustila policiju, jedan deo je prebačen u vojsku a jedan deo je otpušten bez počasti i nagrada, trinaeste plate i konfeta. Formirana je služba pod imenom Nove ujedinjene snage zakona (N.U.S.Z.), sastavljena vrlo malo ili nimalo od ljudi koji su ranije radili po policijama, milicijama ili kako god da se to zvalo; radila je tek nekolicina „srećnika“, mahom se sastojala od škarta sa zapada koji njima tamo nije trebao pa je nama ovde poslat da nam zavodi red, na teritoriji ujedinjenog, nejakog istočno – evropskog bloka. Organizovani su u više rodova i jedinica, kasti tako reći, od onih najobičnijih dnevnih patrola, takozvanih prašinara, kljunova, preko jedinica „pojačanog imuniteta“, a zapravo pojačanih ovlašćenja, jedinica za specijalna delovanja, jedinica za delikatne operacije i tako dalje. Njima su nadređeni bili zapovednici, nešto kao čin a zapravo nalik policijskim inspektorima, detektivima, lica koja su delovala u civilu, kao Knežević i njegov kolega Novaković, mada su i tu postojali rankovi i podele… Postojale su te patrole za noćno delovanje, tj tokom trajanja policijskog časa i oni su se malo razlikovali od ostalih frakcija. Sve je to naizgled funkcionisalo, delovalo je kao da smo na nekom skupom filmu, lepe uniforme, oružje, oprema, pa vozila, a u stvari je to bio sitan dinar koji je Zapad potrošio kako bi lanac stegnuo jače. Njima ne trebaju jer ne valjaju, nisu podobni, ne uklapaju se, a ovde sa druge strane takođe ne trebaju jer i ovde ima, između ostalog i više nego dovoljno škarta, ali je ovde situacija dosta drugačija, godinama su se pravila menjala i prilagođavala, amortizovala kako ne bi bilo turbulencija u nadolazećim godinama. Svi su to videli, niko nije rekao na glas, niko nije smeo, ili nije hteo jednostavno, gladan narod, ispošćen i izmučen, umoran od demonstracija i nepravdi, nije imao ni snage a po najmanje želje da ustaje još jednom da se uzaludno buni.
„Ma ja mislim da bi on mogao da reši celu priču“, rekao je namršteno Sava. Ova dvojica su ga posmatrali. „Ko?“, upitao je Uglješa. „Pa taj Knežević“, odgovorio je Sava, „Ja mislim da je on skontao priču i da samo čeka da…“ „Nego, ‘ćemo na basket?“, upitao je Uglješa. Bez odgovora i bez pogovora sva trojica ustaše sa velike gomile đubreta sa koje se pružao pogled na nepreglednu pustinju istog, prošaranu oronulim stambenim zgradama i karton-blokovima.
U unutrašnjosti svog uskog i skromnog „momačkog“ doma Knežević je sedeo za stolom za ručavanje, koji nije bio velikih dimenzija, ali je bio krnj, sedeo je glave udobno naslonjene na zid, podvrnutih rukava na bež košulji, olabavljene kravate koju je zapravo hteo da skine trenutka kad kroči u stan ali je iz nekog razloga zaboravio da to uradi trenutka kada je kročio u stan, flaša piva bila je na stolu, smrtno hladna i oznojana, cigareta u pepeljari i tanak dim koji liže sivi zid, a on je samo sedeo i gledao u jednu tačku dok mu sitna graška znoja tiho klizi niz slepoočnicu i niže, niz obraz pa u debelu boru na podbratku. Samo on zna o čemu je mislio, slike današnjeg događaja motale su mu se po glavi, tela, to dvoje dece… svačega se nagledao on u svojoj karijeri, na žalost, toliko gadosti, izopačenosti, ljudske svireposti i bolesti… Ponekad pomisli dosta je, ovo je kap koja je prelila čašu, ali onda se neminovno desi novi dan i on jednostavno obuče čistu košulju i kravatu i krene u taj dan bez nade i bez očekivanja, spreman na iznenađenja i bez nade da ta iznenađenja mogu da budu dobra. Imao je on ideje, imao je teorije, nije imao dokaze, imao je vezane ruke i nije imao pomoć, na koga da se osloni, imao je samog sebe i možda još nekoga. Uzeo je telefon u ruke, pronašao broj, uspostavio vezu i čekao. Gledao je kako cigara gori bez želje da je uzme. Glas na drugoj strani se čuo:“ Halo“? „Knežević je, ‘si sam?“, rekao je tiho i smireno kako samo on ume. „Isuse Kneževiću pogledaj koliko ima sati, naravno da sam sam, ko da mi dođe u ovo doba“, čuo se glas sa druge strane žice. „Ajde idemo ti i ja na po jedno, pre posla taman“, predložio je Knežević. „Ma koji je đavo ušao u tebe, treba da se spremim, probudio si me, nisam se ni obrijao…“. „Pa šta čekaš ‘ajde spremaj se a ja ću da te pokupim za pola sata kolima i idemo“. „Još traje čas, jesi zaboravio da ovi šmokljani patroliraju“. „Odlično, taman i njih da preslišamo malo kako rade svoj posao“, sada je već Kneževićev ton počeo da dobija onu tanku šaljivu notu krajnje nekarakterističnu za čoveka njegovog senzibiliteta. „Ma ti si poludeo, pa i ovako nam se smeši disciplinska, kome da objašnjavamo…“. „Hej ako nas bilo šta pitaju, samo ćemo da im kažemo aktivna istraga i molim lepo, ‘ajde spremaj se, ja plaćam prvu rundu“, rekao je tiho. „Za pola sata si kod mene?“, pitao je Jovica. „Stavi mnogo kolonjske vode“, rekao mu je Knežević i spustio slušalicu, sat je pokazivao pola pet, zategao je kravatu, obuo se, obukao sako a zatim i kaput i izašao iz stana.
Borisevi su večerali. Ker je spavao na itisonu, a sestra se igrala ispred televizora, majka je stalno opominje da se skloni odatle, da ne kvari oči, te stvari zrače govorila je, ali avaj dete je dete. Otac je prepričavao najsvežije dogodovštine sa posla, jer je sve prethodne ispričao po tri ili četiri puta. Boris je muljao zalogaj večere, pogled mu je odlutao negde, oca nije slušao šta govori, kad se na TV-u pojavio zapovednik Ilija Knežević. Boris podiže glavu. Jeb’o te rešio je slučaj, pomislio je u sebi, jeb’o te Sava je bio u pravu! „Ej evo ga ovaj“, viknuo je, probudio kera, otac ga pogleda a majka upita, „Ko sine“? „Pa ovaj undur, ovaj što rešava one slučajeve, izgleda da je rešio, pojačaj TV Ljubice“, reče Boris sestri koja ga naigled uopšte nije konstatovala. Na ekranu je stojalo upozorenje da je sadržaj emisije uzbunjujuće sadržine te da nije prikladan za mlađe od 18 godina, pa mati samo pogleda ćerku i tiho joj predloži „Ljubi te mama, idi u svoju sobu“, i dete posle par sekundi nećkanja ode. Pojačali su TV gde je zapovednik davao izjavu. „Još uvek nemamo sve detalje i počinioc je svakako na žalost i dalje nepoznat“, ovo je izgovarao uz blagu zadršku u glasu, „Ali je svakako ovo veliko otkriće za nas kao jedinicu i kao službu u celini i jedan korak bliže rešavanju ovog svirepog zločina kome se mora stati na put kako bi građani mogli da spavaju mirno“, bile su samo neke od reči koje je rekao a onda je zamolio da se ekipa skloni sa mesta na kome se vršio uviđaj. Gledali su, nisu treptali niti disali.Na nekadašnjoj obali Dunava, na teritoriji u neposrednoj blizini onoga što je nekada bilo poznato kao Pančevo, Forkontumac i Čakljanac konkretno, na prostranoj površini samuje groblje teretnih vagona, i čeličnih kontejnera za prevoz „osetljivih materijala“, na stotine i stotine njih, odbačenih, rashodovanih, neupotrebljivih, načičkanih toliko gusto da se jedva može prolaziti između. I ranije su tu leteli rojevi muva ali kako ljudi ne žive u neposrednoj blizini već malo dalje, na ovu pojavu niko nije obraćao pažnju. A onda su se ti rojevi muva stopili u jedan veliki crni oblak tako gust i bučan da je lokalna komuna slučaj prijavila nadležnoj jedinici, a ovi su onda morali da reaguju. Poslata su akreditovana lica sa bacačima plamena, sa idejom da se taj oblak spali u najvećoj meri, ostatak roja rastera i da se na taj način problem reši. I delovalo je! U nekom trenutku momci u skafanderima i sa gas maskama, desetak njih, naoružani plinskim bocama i cevima iz kojih šiklja mlaz vatre, koračali su preko umrlih čeličnih kreatura, teške čizme su odzvanjale dubokim tupim tonovima, a tamna zavesa je gorela, najpre jedna velika rupa u sredini, a malo zatim su i obodi dogoreli i problem je bio rešen za dan. Nakon dva do tri dana sateliti su primetili četiri struje ljudi, najverovatnije beskućnika koji su počeli da pristižu sa različitih strana verovatno u želji da nasele vagone, jer bi to bilo logično sada kada je problem sa muvama otklonjen, pa je zvuk istih zamenio ljudski žagor, a lokalna komuna dobila komšije. Ovo je trajalo još oko dan da bi sateliti zabeležili kako ti isti ljudi beže u paničnom strahu, izbečenih lica, neorganizovano, u pravcu iz koga su došli ili nekom drugom, samo što dalje od nesuđenog doma i krova nad glavom. Ova informacije stigla je i do Kneževića, tako da su se on i Novaković istog jutra našli na licu mesta kako bi postavili perimetar, organizovali ljude, ispitali lica koja su tu zatekli i procenili situaciju. Dočekao ih je stravičan smrad i mali broj uplašenih ljudi koji je naprasno odlučio da sklonište i dom potraži negde drugde. U nastavku opsežna policijska istraga pronašla je u nekolicini ovih vagona i kontejnera, što je pozamašan broj koji tek treba da bude precizno utvrđen, osakaćena tela bez odeće, kojima pored ličnih dokumenata i isprava nedostaju i vitalni organi, a istraga tek treba da utvrdi o kojem je broju leševa reč i koji je sve uzrast u pitanju. Istraga je u toku, skupio se veliki broj forenzičara, N.U.S.Z.-ovaca, predstavnika štampe, televizije i drugih medija, tu je i jedan novi veliki roj muva koji se niko ni ne trudi da otera, utopljen u smrad koji niko do sada nije osetio, premda tu, ne baš u blizini ali tu, ipak ima ljudi.
Duledudule 