Kada se sve sabere i oduzme…

Srećni smo i volimo se. Živimo u neboderu sa pogledom na kraj, leđima smo okrenuti početku mada bi jako lako moglo biti i obrnuto, ali je to sada manje važno jer se mi volimo. Zapravo smo negde malo posle sredine, znači ipak bliže kraju, ako smo odlučili da ta strana bude kraj, da gledamo u nju, a lepo je i ni izbliza ne izgleda kao što zvuči, horizont nam se osmehuje svakodnevno i prazno je prostranstvo ali na jedan simpatičan i vedar način i boje su žive čak i kada je zima.
Mi smo locirani skroz gore, na vrhu i oblaci su nam prve komšije, pa nekada, kada je vetar jak mi im oblačimo pamučne jastučnice da ne nazebu i ne prehlade se, skoro nikad ne spavamo na njima, samo vodimo računa… Naš mačak Žika ih obožava… oblake… a i jastučnice… Srećni smo i volimo se i našu ljubav oseća čitav neboder odozdo pa sve do gore iznad nas, do samoga vrha, do igle, mesta gde dere nebo pa mi dok se tako volimo možemo da gledamo i dalje, kroz to rasparano parče plavetnila da vidimo zvezde, planete i komete, udaljene sisteme i repatice, kao na dlanu. I kiša kad pada ona prvo krene od te rupe, a mi je onda skupljamo u skupljene, ispružene ruke, pa se nekad tako umivamo i odamo poštovanje nebu koje je puklo samo zbog nas.
Naša je ljubav vrela poput hladne kafe koju na smenu srču tople usne. Tako se i volimo, na smenu. Ja sam njoj dao svoje srce čim sam je ugledao, delovala mi ja kao prava osoba za taj posao, a onda je ona odlučila da mi veruje i uradi isto. I sada kada skuvamo tu jednu kafu mi se pored prozora umrsimo jedno u drugo jer drugačije ne znamo, obučemo ćebe kao pončo, samo nam glave vire, onako umršeni jedno u drugo izgledamo kao vigvam. Šare s’ ćebeta vedre plačno nebo, a nama ne smeta što je napolju hladno, udišemo vazduh i pravimo se da je čist, nasmejani smo i volimo se iako nema sunca toga dana. I dok ona polako sriče gutljaje ja volim njeno srce, čuvam ga i pazim kao malo dete što i jeste, rumeno i nevino, a onda kada se kafa malo smlači, onda ja sričem dugačke tanke gutljaje dok ona voli moje srce, jer ja kafu u suštini i ne volim kad je previše vruća…
I tako se volimo na smenu ruke nam se umrse oko te jedne šolje dovoljne za dvoje, Žika prede pored nas, vetar nam miluje kose, a repatice lete li lete…

The Versatile Blogger Award

Nominovao me je gospodin Srđan Novaković koga možete pronaći ovde: https://komadizivota.wordpress.com/  a ja mu se ovom prilikom iskreno zahvaljujem na nominaciji.

Sedam činjenica o meni:

1. Veoma sam se ulenjio što se tiče pisanja, kako na blogu tako i van njega.
2. Neumeren sam u jelu i piću, a voleo bih da nije tako, za jelo malo više, za piće malo manje (tu sam umereniji).
3. Na wordpress platformu (jel se tako kaže, platforma, jel može tako da se kaže?) sam došao sa mojblog-a „povučen“ ljudima koje sam tamo pratio/čitao i te ljude, uprkos činjenici da sam danas neredovniji i da me na blogu ima dosta ređe nego ranije, doživljavam kao jednu veliku srećnu virtuelnu porodicu.
4. Trenutno radim u osnovnoj školi kao nastavnik biologije (na zameni).
5. Iskreno uživam u svom poslu i mogu slobodno da kažem da mi deca na neki način dođu kao punjač mobilnom telefonu. Sa njima sam uvek nasmejan.
6. Muzika je jedan veliki i bitan deo mog života, volim da otkrivam nove bendove zahvaljujući youtube-u, nisam ograničen na žanr, mada u zadnje vreme forsiram progressive metal, technical death i tako neke surogate i dosta jazz-a (ima konekcija, iako na prvi pogled ne zvuči 😉 ), a sviranje gitare mi predstavlja zadovoljstvo, uživanje, kreativan odraz (poput pisanja), ponekad izvor nekog presitnog, ali slatkog novca koji se brzo potroši (često ne i pametno 😀 ), a ponekada i utehu.
7. Veliki kreativni uzor mi je Nikola Vranjković i nije tajna da su mi neke priče nastale kao opis onoga što se dešavalo u meni dok sam uživao/upijao/proživljavao njegove reči i muziku, a i neke njegove stihove ili naslove sam namerno koristio i inkorporirao u moje pisanije, do duše nikada nisam naveo da je to i to Vranjković i ovom prilikom i priznajem i izvinjavam se dotičnom (ako treba) i obaveštavam da ću i u budućnosti to verovatno raditi, (zajmiti), u suprotnom smatram da ne bi bilo kompletno.

Iskreno ne bih voleo da nominujem nikoga, ali bih iskoristio priliku da po nešto napišem o nekim ljudima „odavde“ koje ako ne pomenem „nadimkom“, a ono ih prećutim u „tradicionalnom novogišnjem postu“. Pre svih Dare, Dare je lik koga sam lično upoznao, svirao u njegovom lokalu u par navrata (i ona svira akustaru ali i usnu harmoniku) i on mi je i rekao da postoji mojblog, da je besplatan i tako sam počeo… A onda je tu bio Arsa Jebator, koji je pisao neki svoj kao putopis, šta mu se dešavalo tada i tada, ali na tako jedan način da je to bilo mnogo zanimljivo čitati i jedan od prvih koje sam zapratio. Pa je bila tu jedna jako britka i zanimljiva persona oštrih tekstova, inteligentna, Weltschmerzgirl, ne znam šta je sa njom… GostKodGroficeNaVečeri iliti Vlada iz Novog Sada kako ga ja privatno zovem, je jedan gospodin koji ima neke poglede na svet koje izuzetno poštujem, uživam da ga čitam, naučim svašta pametno od njega, a u prošlosti su mi njegovi tekstovi i pomagali da „preživim tadašnjicu“… Sizif, fantastičan lik, dugački postovi, detalji, prepun korisnih saveta oko računara, koliko je svet mali njegov brat i ja radimo zajedno u školi, a i brat mu je genijalac… Arrow3 iliti Strelke, koju virtuelno poznajem blagodareći facebook-u, ali i pre FB-a sam je tako nekako zamišljao, crna gusta kosa, snažna osoba, stabilna i vedra, visprena i puna nekih fora i slengova kojima tako inteligentno, šeretski (o)kiti svoje postove da prosto ne mogu da odolim, a znao sam i da zanemim… Horhe Akimov, čovek koga se sećam da je tada pisao neke meni atipične i nadrealne pesme, sećam se da mi nije baš svaka ni prijala, ali bože moj, nije sve za svakoga i da sam se trudio da proniknem šta je hteo da kaže često bez uspeha, ali mi je uvek prilazio u pomoć tipa „hej, ovo je o ovome…“, proza mu je takođe fantastična, svake godine menja koncepciju, nikada se ne ponavlja, ima veliki talenat i jedinstven stil, nema dlake na jeziku… Neurojazz, neki tekstovi „kao sneg a toplo iznutra“… pa Moonlightgirl, i sada je tu, ali ne koliko bih ja hteo, imamo isti problem… taj problem imam i sa Trešnjicom, sećam se da sam je jednom prilikom pitao, gledajući gif na njenoj tadašnjoj stranici bloga „Jeli jel ova plavuša kaže Talk to the hand?“, na šta mi je ona vedro odgovorila nešto tipa „Axaxaxa, da“, a ja sam osetio talas iskrenosti i vedrine u njenom odgovoru, sve ostalo je istorija… Moj imenjak KrepkiMrtvac, čovek o kome ne treba trošiti reči, kul tip, melanholični postovi puni iskrenosti, topline, dobre muzike i fantastičnih opisa Beograda… Bilo ih je još, neke sam sigurno zaboravio, neke nisam ali se ne sećam nadimaka, a onda smo se preselili i baš je značilo to što je komšiluk ostao isti… Neminovno smo upoznavali nove komšije i ovde bih odmah morao da spomenem Dejana Oblogovanog, Stanimira Trifunovića i Branislava Ironije Stankovića… Blogija volim da čitam noću, njegovu kratku prozu, njegove crtice, jer nose emociju koja se najbolje upija u srce kada se malo smrači i utihnu urbani zvukovi, tada magija radi, a od kako sam pročitao njegove prve dve knjige dao sam sebi slobodu da mu se u komentarima koje mu povremeno ostavim (danas jako retko) obraćam sa „matori“… Stanimir je čovek visoke inteligencije i iskrene ljudske emocije koji ima sposobnost da oba vešto uplete u jednu na prvi pogled običnu, životnu priču, takav mu je stil pisanja da bih ja to najiskrenije preporučio za obaveznu lektiru, ima tu tog preko potrebnog modernog, ali old school-a, koji u moru Bukovskih i sličnih (nemam ništa protiv Bukovskog da se razumemo) ne bi smeo da nestane… Ironije piše kako mi sanjamo, njegovi detalji su neponovljivi, obično su neobični, tanani poput pliša i razbijaju kamen, ne znam šta bih drugo rekao, nisam pročitao nekoga ko je iskrenu ljubav muškarca prema ženi bolje od njega opisao i u stihu i u prozi… Wojciech, koliko znam nije više na blogu i to je jedan takav hendikep, jer je blogosfera ostala uskraćena za jednog vedrog i nasmejanog Robin Huda, ne zato što uzima od bogatih već zato što je tekstovima pogađao u centar, u gumenim kaljačama… Mandrak72, aforističar bez premca i čovek koji je napisao divne priče o naizgled jednostavnim ljudskim sudbinama… Branislav, Bane, pročitaću     „Tvrđavu“ uveravam te, samo ću ti javiti „pročit’o“ a onda utisci… Tride, veliko srce od čoveka… Tu je Negoslava, dama zahvaljujući kojoj sam čuo za Zaplanje, a neki njeni postovi su čak činili da mi ide voda na usta (bukvalno 😀 )… Robin, čija mi vedrina i svežina i te kako fali, od kako je prestala sa postovima… Aleksandra NM, magistar na filozofskom fakultetu, profesor u školi, novinar, bloger, biciklista, Aleksandra je žena koju uživam čitajući, ma u stvari „ne znam ti ja ništa“… Šašava Labilna, samo to ću reći… u stari neću, njene šašave, vesele prozne kreacije kriju razne istine koje na javi ne moraju nužno da budu ni vesele ni šašave, ali ona zna sve da sroči na jedinstven način… Štasekuva? je Danijelin blog, sa fantastičnim receptima čiji sam skoro pa stalni gost budući da i sam volim da kuvam, neke sam recepte već probao da napravim, neke još nisam, ali preporučujem u svakom slučaju, Danijela je razumljiva čak i za one koji nikad nisu uhvatili tiganj u ruke, niti odmerili 100g brašna… Peščana, koje jedno vreme nije bilo pa je sada na moje veliko zadovoljstvo opet ima… Dupla Venera iliti Nesnađena, poezija bez premca, takav sklop reči i izraza, naizgled nespojiv, a čini tako skladnu celinu, teška i nimalo naivna poezija… Ima ih još Tangolina, Tajni San je i poezija i slikarstvo, Kristina Plavšić samo poezija, ali kakva… svakako sam neke izostavio nenamerno baš sam se trudio da vas što više „pokupim“, molim vas da mi ne zamerite ako vas nisam naveo, nije bilo namerno. Ako se neko od ove navedene gospode oseti da bi se igrao, samo napred, a ako ne nikom ništa… Kako bilo, eto, to je moja porodica, a za nju vredi malo i kršiti pravila…