…

Previše je dana kada ne ide… Sizifovskih, guraš kamen, on se vraća, u nekom trenutku to više nije fizički teško koliko emotivno postaje nepodnošljivo, nakuplja se ko kišnica, mislim, nije ni toliko nepodnošljivo jer je oluk svakako probušen, ima gde da curi, jednostavno prazan hod zamara i onda to u vremenskoj progresiji počne da žulja kao mali broj obuće, da smeta, nekada hoće i da zaboli… Imam mehanizme kojima se branim od takvih dana samo primećujem kako mi svaki sledeći put treba malo više vremena da zagrejem mašinu, da startujem… Ima i onih suprotnih dana, mnogo ređe ali ih ima… Nikako da odgonetnem zašto je to tako, nemam osećaj da mi nešto promiče, kao u šahu, da ne vidim neki potez koji može da me košta pobede a ni ne igram, igra se sama nameće i onda nemaš kud, nego jednostavno kao neki začarani krug… a možda sam i ja u pitanju… ne znam…

U stvari to je kao onaj oblak što svakog poliva po malo ali ti imaš osećaj kako je konstantno samo iznad tvoje glave… a svuda je isto nevreme…