Na četiri dana do kraja… godine

Prolazi vreme. Sve se menja iako promene nekada nisu očigledne. Ne vidimo ih. Pahulje provejavaju na blogovima, ne i u stvarnosti. Možda je to neka nova stvarnost na koju treba da se naviknemo, nešto tipa „od sada će biti ovako…“…

Godinu mogu da podelim na „prvu polovinu“ koja je bila sumorna i teška, bez uspeha, bez pomaka, samo pokušaji koji su se odbijali kao od nekog imaginarnog zida preko kojega se nikako nije moglo na drugu stranu… Onda se desila „druga polovina“ godine sa početkom na kraju meseca avgusta, koja je donela i neku dinamiku i dešavanja, donela pomak na bolje, da se razumemo, daleko je sve to od „dobrog“, ali treba definisati šta znači „dobro“ u nekom užem kontekstu a ja to ne želim da radim jer nema potrebe, bitno je da nije ni loše, zadovoljan sam, dešavaju se (po)neke krucijalne stvari i kontam da mi ovaj tempo „podizanja forme sreći“ sasvim odgovara, samo da nastavi da ide u tom smeru i progresivno/pozitivno/“up“…

Nisam nešto puno pisao ove godine, nisma se proslavio, ali sam bio tu, čitao sam vas, vi to ne znate ali ja znam 😀 I blog je nekako ostario, prošlo je neko vreme, promenilo se lice, ali i dalje je lepo i nasmejano, sve poznate crte su tu, proveju kao pahulje na nekim od vaših blogova…

Volim vas i poštujem, čitamo se i u narednoj godini, zaobilazim imena, nema potrebe jer znate ko ste! Živi bili i sve najbolje, od srca vam želim :*

 

Klopka za…

Plitka bara neizrečenih reči, koje smo odćutali jedno u drugo, kvasi mi stopala bosa i zidovi pulsiraju, sivi zidovi, tačno znam gde sam i kako sam tu dospeo, zvuk nije zaglušujuć ali je intenzivan, šuštanje, ne kao vetar i lišće, ili novina, nego neko sterilno… i lepljivo je i pomalo čudno, pulsira mi pod nogama, oko mene… Ja tebe uvek osetim u svakom otkucaju, sada kao da su se uloge (pre)okrenule, nije da ne znam zašto je to tako, samo da odlučim kako ću nazad i da li ću… Nema oslonca, samo prazan prostor i ja negde, u sredini možda, u centru, ti zidovi iznutra svi su isti, napadne me osećaj kao da sam na napuštenoj tramvajskoj stanici samo mi je ovde sloboda prostranstva ukinuta, svetlo je bledo, neonsko, ja se napinjem ne bi li u tom nemuštom dozivanju čuo glas koji ću da prepoznam, ne kažem da bi mi bilo lakše, ali osećam kao da bi nevidljivi amovi spali.

Nema strujanja vazduha, svežina ispunjava prazan prostor oko mene, to me tvoja bezrezervna ljubav greje, trčkara oko mojih bosih nogu u obrisima, odjecima, kao igra dece, igra prošlosti, možda hoće da zbuni, možda želi da me sinhronizuje? Želim li ja sinhronizaciju? Retki trenuci kada me ekstrapolacija zbuni do te mere da hoću sve što ne želim, ili makar većinu, sa kojom bih izašao na kraj, kao paukova mreža toliko lepljiva i prijemčiva da ne mogu da je skinem sa revera, iz kose…

Ne znam kuda bi se uputio, nije ovo lavirint, mislim da i kada bih našao put u sledeći segment, shvatio bih da je to beskonačan nautilus, da bih na koncu ostao zarobljen unutra zauvek, jer i pod ovakvim okolnostima ja još uvek nisam odlučio da li da napustim tvoje odaje, možda se smislim pre nego što se smrznem, a možda se i (ne) opametim… Sedam i gledam u sivkast zid, načet, kao stara čekaonica…