B.

Nekada je postojala B. U našim životima. Postoji i dan danas, samo ne znam gde. Kao urbana legenda, svako ko je poznaje, kaže mi da je video negde, nekada, u bliskoj ili onoj manje bliskoj prošlosti, neko na pešačkom prelazu, pored „Matijevića“, na nekim značajnim, onim manje značajnim i onim potpuno beznačajnim mestima… Svi se slažu oko jedne činjenice, da je i dalje lepa i draga kako je svi pamtimo.

Išla je samnom u odeljenje u osnovnu školu. Tu smo se upoznali, da bi možda par meseci kasnije bio jedan od retkih koji nije bio zaljubljen u nju. Dečija posla. Imao sam puno vremena da je posmatram i nije mi bilo jasno šta je to na njoj što privlači (kosa k’o slama, nosina, krivi zubi(ći)…), ali je jedno pola generacije otkidalo. Za tih osam godina osnovne imala je recimo tri momka, po tradiciji lokalni fudbaleri, šibadžije, šmekeri, pa čitava škola bruji o toj vezi.

Jednom smo je pitali da li hoće sa nama u bend (svira(la) je klavir) i tada sam počeo da otkrivam šta je to, kada je krenula tog jednog dana da se spušta niz merdevine u ćumez u kome smo svirali u nekom kratkom šorcu, a ja sam blenuo u noge jedno, ne znam ni ja koliko sekundi, dok nije sišla dole. A onda sam je upoznao za stvarno, pa sam otkrio koliko je ona zapravo divna cura, vesela, vedra, prijatna, koliko ima lepe oči, usta, divnu boju kose, da se čovek izgubi i jebi ga, podleg’o sam i ja. I nije mi žao!

Bila je ta jedna situacija koju pamtim kao juče da se desila, kada smo imali muzičko, a ja sam imao sintisajzer i u nekom trenutku sam pitao učitelja da odem  do WC-a. Kada sam se vratio, ona je sedela na mom mestu i svirala nešto, a celo odeljenje je gledalo da li ću ja da sednem na praznu stolicu pored nje, ili ću da odem negde na neko drugo mesto. naravno da sam seo pored nje ali sa tolikim ustručavanjem, sa tremom, tresao sam se kao prut, bilo je leto i svi smo nosili neke bermude i strah me je bilo da se dodirnemo, a ta prazna stolica je bila tako blizu nje… da mi se i dan danas čini da je to pola odeljenja registrovalo i svaki put kad se setim, kao da čujem i smeh, onaj dečiji.

U srednjoj je bila poprilično neprimetna, makar meni, a onda fax, upisala je, čini mi se, medicinu, diplomirala jako brzo i zaposlila se ne znam gde (to sam sve čuo od drugih, meni bliskih ljudi). Za svo to vreme sam je video recimo četiri puta, možda koji put više, na kratko, u prolazu, nikako se nije potrefila situacija da malo duže pričamo… I dalje ima lep osmeh i lep glas. Ne znam da li je udata ili nije, da li ima nekoga, ali znam da bih bez razmišljanja, tražio broj, pitao da odemo na kafu ili nešto slično.

Uvuk’o se neki đavo u ljude

Sve se nekako menja… čak i kada pomislim (da se menja) na neki meni neobjašnjiv način, ono me razočara svojom matematičkom pravilnošću, „silom tog zakona“, što bi rek’o Maltus. Samo ja ne vidim obrazac, znam da je tu, ali ne mogu da ga uhvatim, jer nema ni glavu ni rep, nego je nekako nemušt, ne izdaje se da postoji, ali nije ni da se krije, nije nikome stran, ni meni, ni drugima, možda samo dobro maskiran, niko ne obraća pažnju na njega, on to koristi i kreće se kao stihija, poput lavine i boji sve na svom putu, u jednom jedinom potezu…

U periodu od „nekad“ do „sada“, uvukao se u ljude, ćutao neko vreme, tinjao, rastao, a onda kada je dovoljno ojačao snažno je lupio šakom o slagalicu i delići su se razleteli, neki da nikada ne budu nađeni, zatureni, sami i eventualno zaboravljeni.

Imam tu tendenciju da ponekada živim „u juče“, ne sasvim, već pomalo, koliko želja da me mine. Ponekad mi previše stvari nedostaje i onda volim da se setim i „otputujem“. Da zabacim glavu unazad, zažmurim, podignem noge na hoklicu, prekrstim ruke na stomaku i pustim da me septembar opije. Šuška lišće, noć sve češće napada dan, fenjeri se pale, ulice mirišu na pečene paprike. Vetar razuzdano juri, a niko ne beži kući da bi se sklonio. Svi su tu na jednom mestu, ruka u ruci, osmeh, poljubac, uvelo lišće pod tabanima, poneka barica i kap kiše hoće da isprska obraz. Samo to, nikako da smeta.

On se krije u mozaiku tuđe sreće, tako vešto da ga niko ne primeti. Strpljiv je i uporan u svojoj nameri i polako otkida parče po parče dok sve ne nestane, ne skidajući osmeh sa lica. Mi ga hranimo svojom sujetom i srećom, gordošću i ljubavlju, a da toga nismo ni svesni, a on nam za uzvrat nesebično daje; bola, tuge, otuđenosti, straha i mržnje prema drugima, jer on zna da je ljudski davati. Širi se kroz ljudska srca volšebno, kao virus, zaprlja dušu koliko kad kap crnog mastila padne na belu tkaninu pa počne da se širi i upija osvajajući milimetar po milimetar.  Otvorim oči i vidim ga u svakom listu, u svakoj bari, na detinjem naboranom čelu… Pitam se kada li će da prestane i vrati mi septembar onakav kakvim ga pamtim, kakvim volim da ga se sećam i kakav priželjkujem iz godine u godinu. I ne samo septembar…

Bebe (kad porastu iz glavice kupusa, Rode umesto što ih donose, možda bi mogle i da ih izdržavaju)

Neki dan sam sedeo na obodu fontane, čekao i dozvoljavao vetru da pleše sa mojom jaknom. Posmatrao sam ljude koji su se zatekli na ulici, nekim poslom, koračajući u nekom pravcu.

Nekako iznebuha počeh da primećujem sve te divne žene u blagoslovenom stanju, buduće majke. Sva ta kolica, te mlade parove koji su izašli da prošetaju, da upiju Sunce u smiraj Oktobra. Dok ima! Neki su mlađi od mene, neki su stariji, neke poznajem, neke samo iz viđenja, većinu ne. Na licima im poigrava sreća, deluju bezbrižno, oslobođeni strepnji i strahova. I tada se setim reči moje koleginice Nevene:“Jebo te Dule, kod vas svaki mladi par ima dete!?!“

Činjenica da mladi parovi danas prave decu iz nekog trenda/hira, jer je to sada kul, u meni rađa neko osećanje koje neću opisivati da ne bih upotrebio neku prejaku reč. Pojma nemaju kako da ih vaspitaju (čast izuzetcima, niti žele da saznaju/nauče), niti ih imaju čime izdržavati, jer nemaju posao. „M se juče porodila, ima malu Enu, pa sada i N mora pod hitno da nađe nekog skota, jer ovaj njen (aktuelni) neće, ne bi li i ona bila „in“ za jedno devet meseci kao i do tada“. Vuku ih po ulici kao jeftine cegere i njihov plač boji jesenje noći. Deca su im teret, obaveza koju ne žele, a nije samo što ne žele, već i ne mogu jer nemaju to vaspitanje, nesnađeni su i u čudu. Ono vaspitanje koje imaju je da su Bogom dani za sve i svja, ali im je u tom celom procesu promaklo ono „kako, na koji način“. Oduvek imaju sve na tacni, a sada su u situaciji da su oni ti koji tu tacnu treba da primiču za nekoga ko za to još uvek nije sposoban iznova i iznova i nisu sigurni hoće li moći. Odricanje je posebna priča.  Trebali bi da budu srećni, ali nisu, jer su sebični i to im se vidi na licima, u ponašanju, u načinu na koji se ophode prema detetu. Ne shvataju da su privilegovani, jednostavno im nije proradio taj svič u svesti, da skontaju kako sada imaju za šta da se bore, da istraju, da žive, kako sada više nisu oni bitni, niti su u prvom planu…

Nekuda žure, besposleni i bezidejni, uparađeni po poslednjoj modi, namirisani i prividno sveži, oni nemaju više nade u oku i ne tinja im sreća na licu, oni se trude, samo u pogrešnom smeru i misle da ako nešto urade kako treba, da će im se vratiti bar triput toliko ili manje, ispijeni su i umorni, beži im oslonac i nemaju rame da se iskreno isplaču, a osećaju da bi’ mogli i to ne da bi mogli, nego kad bi  počeli pitanje je da li bi se zaustavili.

A deca bi mogla da im budu putokaz, samo kada bi hteli da otvore oči.