…mala kafana, tri’es’ i kusur kvadrata u vr’ glave, Dare mi rekao za nju… Spolja opao malter, vide se grede, ogulio se lak sa drvenih ramova, a stakla musava, od vremena od vetra… Vrata ulazna rasklimana, ali služe svrsi i ja ulazim u svoj svojoj veličini (a i nisam naročito visok). Gledam levo, gledam desno, niko poznat. Stojim malo na vratima, duva promaja, ja zakoračim unutra, pa opet stanem da osmatram… Sede neki ljudi meni strani i daleki, svaki za svojim stolom, ko velim ja ću za šank. isprva nisam bio žedan, a onda sam počeo da razmišljam da li bih možda probao neko piće koje do sada nisam, a pruža mi se šanse, strogo da udovoljim znatiželji. I počeo sam da eksperimentišem, ali sa dozom opreza, sam, bez bilo čije sugestije. Samoća je ružna i tužna stvar i nikako nužna, taj osećaj kada nemaš ni sa kim da podeliš svoja stremljenja, svoje misli i emocije… prešao sam za sto i udobno se smestio, naučio da živim sa svojom samoćom… kako je ko prolazio pored mene, ja bih rekao dobar dan, uz nekakav osmeh, dok mi jednom osoba kojoj sam ljubazno rekao „dobar dan“, nije prišla i upitala me zašto sedim sam. Rekoh da sam nov ovde, ali već neko vreme okušavam sebe. Upoznali smo se i ta osoba sela je za moj sto. Predstavila se, Moonlightgirl i počeli smo da razgovaramo… i nisam više bio sam… a došli su i drugi… išao sam i ja kod njih…
Taj sto nas je nekako skupio: Welt, Moon, Horhe, Robin, Gost, Mario, Krepki, Arrow… bilo je čak i slučajnih prolaznika, biciklista, razan fini svet se tu zadesio, sećam se i „jebatora“ Arse, voleo sam da ga čitam…
Vreme se menja, istekle su rente, nema zajmova, produženja roka za uplatu… kafana mora da se ruši, kažu, a mi bi morali da se sklonimo, udaljimo, bezbednosti radi, hoće plafon da padne na glavu, teške grede i crep… A mi bi da nastavimo tamo gde smo stali. Možda neko počne iz početka. Možda neko poželi da promeni piće, nije isključeno… samo dok smo svi skupa, zajedno.
Duledudule 