Jedan od onih susreta

Za Robin, reči su kamen, vatra, mindjuša, ogledalo, šimšir.

Robin, nadam se da će ti se svideti, znam  da sam ja uživao 🙂

—

Kako smo stigli tu gde smo? Kad smo već kod toga, gde smo zapravo? Kako se to promenilo i okruženje i prilike i navike? Ljudi koji nas okružuju i način razmišljanja, kao da smo sa Marsa pali, da smo toliko rigidni i neprilagodljivi i svi nas gledaju kao da smo sačuvaj Bože neko svetsko čudo… kao da se klupko vremena razmotalo, slike su se naređale gotovo svetlosnom brzinom i mi nismo ni videli ni okusili, ni malkice, proteklo nam je kao pesak kroz zatvorene dlanove i nismo bili u mogućnosti da zadržimo jedno malo zrno, sitno, pišljivo, koje bi samo nama značilo, nismo stigli ni da naučimo, da probamo da učimo, da se adaptiramo, a voda je odnela sve i ostavila samo nas, gole golcate.

Svako jutro se probudim sa tim rečima u glavi i kažem sebi da ovoga puta neću da se pogledam u ogledalo, a svaki put to učinim. Ne mahinalno, ne iz hira, nisam ja toliko zaboravan, već iz čiste namere, iz znatiželje da vidim ko me ovoga jutra čeka sa one strane. Ko će ovoga puta da kaže dobro jutro. I svaki put je tu, stranac, odraz čoveka koga ‘davno više ne prepoznajem, koga ne želim da poznajem niti da ga se sećam, bez trunke onoga što sam imao u sebi, sada u mene iz ogledala zuri ljuska, sasušena i prazna iznutra, tužna i orožnala za vibracije iz spoljašnje sredine. Pa odakle onda plamen? Odkud vatra u grudima, odkud pokretačka snaga, ako sam se umorio, ako sam se predao? Šta je to što me još uvek drži, ako nije gorčina? Zadnjih desetinu i kusur godina živim u ubeđenju da me samo bes pokreće i čist inat prema spoljnom svetu, da neki otrov kola venama, jedna svest ubijena i izmučena, bez trunke empatije prema ljudima. Ne znam kako sam postao mizantrop, kako sam se otuđio, ono što je vreme pokazalo je da sam u tome jako dobar, da učinim da me ljudi ne vole, da me iskreno zamrze i odbace. Pretpostavljam da i kamen gori kada ga poliješ benzinom, jer moj plamen ima kratak dah, muči se i s’ vremena na vreme mu treba anestezija, nešto žestoko, neki burbon, sa dve kocke leda, pa nek’ se jebu svi oni koji misle da je domaća rakija bolja, sa onima koji smatraju da je greh kvariti viski sa ledom. Retki su ti momenti kada pomislim kako je to imalo neki svoj pravac i smer, nije bilo naglo, od jednom, kada imam utisak da sam bio u živom blatu i potonuo vičući, urlajući u pomoć, da sam tonuo sporo, da sam tonuo dugo, dovoljno dugo da se pomirim sa ishodom, a ishod je upravo kreatura koja sam postao, to je blato iznedrilo.

Vukao sam se trotoarom, dobro nisam se baš vukao, ali recimo da je jedna polovina mene pokušavala da promeni smer mog kretanja. To bi značilo i promenu ishoda tog kretanja, svrha bi izgubila smisao, a ja bih se osećao potpuno isto, ali ona druga polovina mene bila je jako uporna. Godina proizvodnje mi takođe ne dozvoljava da se krećem brže, ali stići ću do cilja svakako a nemam gde da zakasnim.

Sam put mi je takoreći mučan, osećam se kao stranac u gradu u kome sam rođen, porastao, škole završio, zaposlio se i oženio, sve ovo liči na onog čoveka koji se utopio u blatu, ali je činjenica da ni malo ne uživam u ulicama koje vode do stana moje ćerke i zeta. Tamo gde je bila Simina kafana sada je mini prodavnica robe široke potrošnje, tombola je danas stambena zgrada crvene fasade i hladnih metalnih gelendera od kojih mi se povraća i nema kuća u kojima su živeli Steva, Zoki, Momir, Damir, Miroljub, na njihovim mestima su sada perfektne stambene zgrade i tržni centri sutrašnjice, a ja se osećam kao da im je neko povadio krstove i preriljao grobove da im se ne pozna počinka i svaki put se naježim, ali me isti vrag tera da prođem tuda, isti onaj koji me tera i da se gledam u ogledalo svako jutro. Ispred ćerkine zgrade stoji lep šimšir, vitalan, pastelno zelen, oduvek je tu, to je jedna retkost koja mi izmami nešto nalik na osmeh na lice, razobličeno do neprepoznatljivosti, ali ja znam da je iskreno. Volim pre nego krenem da se penjem uz stepenice da pređem rukom po njegovoj površini, to mi istog trenutka unese neki mir u napuklu dušu, koji mi je preko potreban kada idem kod ćerke, naročito posle svega što sam joj priredio.

Reći ću samo da nisam bio najbolji otac na svetu, nisam se trudio da budem i uspeo sam u tome, a ona mi je nekako oprostila, našla je način da me voli ovakvog kakav sam postao, verovatno zato što ona još uvek pamti onog čoveka koji sam bio pre nego što sam se utopio, a meni je ostao samo prezir moga zeta da me greje, da mi hrani savest, da kompenzujem.

Pritiskam 34 na interfonu i javlja se muški glas, ja kažem promuklo „Kostadinović“ posle koga se čuje zujanje koje odobrava ulazak. Vožnja liftom traje čitavu večnost, prevrće mi se u utrobi, smišljam šta ću da kažem, neki izgovor da ne prekoračim prag, da se ne zadržim, nešto uljudno posle svega, ali u trenutku kada kreće da mi se javlja lift se zaustavi i kroz staklo vidim njihova vrata, a reči mi iščeznu kao da nisu ni postojale. Taj deo hodnika od lifta do njihovih vrata prelazim k’o popišan, kao da idem na streljanje, a od prilike na pola te dužine se otvaraju vrata. Ranijih godina bi unuka Julija istrčavala u susret širom otvorenih ruku, spremna za zagrljaj, ali su to učestale svađe između mene i ćerke i zeta promenile. Sačeka me zet Milentije, osmotri me namršteno, nema ćao, nema dobar dan, ko mu jebe mater, okrene mi leđa i procedi kroz zube „Tvoj otac“. Posle par sekundi se na vratima pojavljuje moja ćerka, koja uvek kaže „Zdravo tata“, krene da mi prilazi, oči krenu da se magle, ja ispružim ruku, odbijem nalet emocija, nakašljem se da bi o istom trošku rekao i dobar dan, nerazumljivo i mufljuski, a onda u tišini dišemo duboko, ne moramo da pričamo, vidi ona da je meni teško, da nisam samo ostareo, nazire se tu još pored godine proizvodnje, ali kamen odoleva i kiši i vetru dok se ne raspukne, tako ću i ja kad puknem da nastavim život u komadićima.

Ne odlazim im često, skoro nikad ih ne posećujem, prihvatio sam to, čujemo se telefonom jedanput u mesec dana i to je sasvim dovoljno, ali ovoga puta sam morao nešto da im donesem. „Hoćeš da uđeš tata, na pet minuta, da popiješ kafu?“, upitala me je, a ja sam na to odgovorio „Ne, ne, ne mogu, imam neka posla, došao sam samo da ti dam ovo, za Juliju“, a onda sam izvadio malu kutiju u ukrasnoj hartiji sa mašnicom i nezgrapno joj tutnuo u ruke. „Tata setio si se!“, rekla je Nataša, ali sam ja već okrenuo leđa i tako otuđen procedio kroz zube „Da, da… da“, više klimajući glavom i kašljući. Rekli smo doviđenja i zatvorila je vrata polako, a ja sam krenuo ka liftu. Polako, k’o popišan. Kada sam uhvatio ručku od vrata, čuo sam dečiji glas, moja unuka, moja Julija, „Vidi mama, deda mi je kupio mindjuše za rođendan, iste kao one što sam imala, one lepe!“. Jednom prilikom kada su kupali dete, zaboravili su da joj ih skinu i  jedna minđuša je upala u slivnik i odplovila u nepovrat, da bih ja pola nedelje kasnije, gotovo dva dana pred detetov rođendan naleteo na iste takve u izlogu zlatare i po milioniti put pomislio kako je sudbina stara kurva. Proverena. Nisam se dvoumio, odmah sam ušao u zlataru.

 

Belfast twist

Još jedan domaći, Rada me je nominovala, reči su torta, sunce, ljubav, proleće, mačka.

—

Baš dugo nisam dolazio u rodni grad. Ima sigurno dvadeset godina, ako ne i koja preko. Nisam nostalgičan. Otac stalno govori da sam pobegao i u početku sam preispitivao tu konstataciju, a onda kako je vreme odmicalo i jelo naše živote komad po komad ja sam počeo da se svako malo slažem sa njim, na rate, dok ih nisam otplatio, sve do jedne. Sada više ne preispitujem, ni sebe ni druge. Svakako ne razloge koji su doveli do toga da vodim ovakav život. Čekao sam, ćutao, posmatrao, gledao svoja posla, a onda sam ugrabio priliku i otišao, zajahao sam talas, snašao se, adaptirao, počeo da živim; Ženeva, Pariz, Njujork, pa London na kratko i Maribor. U Sloveniji sam osetio blizinu koja je postala neprijatna, poželeo sam da pobegnem što dalje, a onda sam mogao da biram, izbor je pao na Belfast i dan danas sam tamo. Posao je dobar, cveta, ljudi su ok, klima mi odgovara, more je relativno blizu, šta čovek više da poželi. Hrana je dobra, ekvivalentna temperamentu svetine u pabu u kome toče najbolje pivo na svetu. Ljudi često govore da su Irci slični nama Srbima, mogao bih da posvedočim u prilog toj konstataciji s’tim da bih nešto dodao, a nešto oduzeo, kako bilo, mene su prihvatili ovakvog kakav sam, na poslu, u pabu, u restoranu… Majka me je do skoro kritikovala što se nisam oženio kada sam imao priliku. Što živim sam, kao pas. Nije ona nikada izgovorila tu reč, pas, ja sam, ali ponekad u njenom glasu preko telefona kao da mogu da čujem tugu i gnev istovremeno, sklopim oči i mogu i da je vidim, kako kritikuje, mlati tankim koščatim prstom ispred nosa, moja majka. Imam neka pomešana osećanja u vezi sa tim, pitanjem moje ženidbe. Mogao sam, nije da nisam i sada kad pogledam unazad, nije postojao razlog, makar ne konkretan da se ne oženim. Bili smo mladi, ja sam čekao, posmatrao, tražio posao, raspitivao se, ona me je pratila, osmehivala se, davala potporu, nije htela da mi staje na put, da mi smeta. A onda sam počeo da putujem, i tada smo počeli da se cepamo kao tanka hartija, nisu nam trebali šavovi, nego tačno na polovini. Nije bilo burno, naprotiv, tiho, bez teških reči, bez ikakvih reči kada malo bolje razmislim, nije bilo ni raskida, samo smo se otuđili i vetar je odneo dve polovine nekada čitave stranice u suprotnim smerovima. Od trenutka kada sam boravio u Njujorku prestali smo da se zovemo telefonom i od tada je nisam ni video ni čuo. Moji su prestali da mi govore o njoj jako rano, na moj zahtev, da bi zatim prestali da mi javljaju bilo kakve vesti osim onih važnih.

A ova je bila jedna od tih. Mlađi brat je rešio da se ženi, a meni je naredio da dođem nekoliko dana ranije, pre svadbe, na momačko veče i na porodični ručak, da upoznam mladu koja je njegova dugogodišnja devojka pa tu za mene nema nepoznanice, da će mi u suprotnom otkinuti jaja, a pošto mlađi brat mora da se sluša nisam imao izbora. Uzeo sam odmor koji nisam planirao da uzimam, kupio kartu, spakovao kofer, seo na avion i otputovao. Ništa lakše.

Na aerodromu sam uzeo taksi iako su se prijatelji nudili da me sačekaju, nisam želeo nikoga da opterećujem. Čela naslonjenog na staklo, posmatrao sam kišne kapi, kao krupne suze kako se slivaju, dok se rastojanje od mene do mojih smanjuje. Ovo proleće mi po svemu liči na jesen, gotovo je isto kao u Irskoj. Teški oblaci nalik na komade grubo iskidane vate tromo se pomiču preko svoda, u krdima. Sunce kao da se stidi, kao da čeka skriveno iza oblaka, kao glumci iza zavese, ne želi da me pozdravi. Rekao sam taksisti da me ostavi dve ulice ranije, da protegnem noge. Otvorio sam kišobran i zaputio se kući. Koračao sam polako, kiša nije bila jaka, hladan vazduh mi je prijao, posmatrao sam. Ulica se nije puno promenila, ali je ostarila, kao i čovek. Plašila me je ravnodušnost i umor kome sam davao prvenstvo nad emocijama. Nikada nisam bio euforičan i ako je ovo bio pravi trenutak, ja sam ga propustio. Stigao sam ispred zgrade u kojoj sam porastao. Stara predratna građevina, masivna drvena vrata. Ofarbali su ih u zeleno, sećam se da su ranije bila crna. To je novo. Ispred vrata je na stepeniku stajala jedna velika mačka, sva narandžasta i bela, sasvim mirno kao da me se ne plaši. Zastao sam. Nikada nisam bio fan mačaka, posmatrao sam je i pomislio nešto u fazonu sada će da mi kaže „kasniš“, onako odsečno, međuitm ona mi je okrenula zadnjicu i odšetala mirno. Tada sam shvatio da je u pitanju mačak.

Osetio sam nešto u stomaku, kao trema pred ispit, udahnuo sam tiho, izdahnuo još tiše, popravio kravatu i ušao.

Svi su bili tamo. Ujke, ujne, stričevi, tetke i teče, babe i dede koji su živi i ostala rodbina, braća i sestre sa decom i bez dece. Hteo sam da zažmurim da taj nalet, kao plima, kada te svi ljube i grle i postavljaju pitanja, prođe što je pre moguće, ali je trenutak trajao i trajao. Video sam se sa bratom, čestitao, izljubili smo se uz nezaobilazan osmeh, čini mi se da je to bilo retko iskreno sa moje strane, posle dužeg vremena. Pozdravio sam oca, rukovao se sa njim i poljubio majku. Dao poklone, sipao piće a nedugo zatim je počeo ručak. Shvatio sam da mi je nedostajala mamina kuhinja koliko god da u Irskoj imaju dobre restorane. Konverzaciju sam se trudio da izbegavam, odgovarao na pitanja, po mogućstvu kratko, mada je glavna tema bila venčanje i torta. Iz nekog razloga je postojala podela mišljenja u vezi sa tom mladinom tortom, mene ta tematika nije zanimala. Kada je ručak bio gotov, prešli smo u trpezariju, došli su još neki prijatelji i komšije, pa je sve počelo da liči na banket, na neku sedeljku sa previše ljudi na tom prostoru za moj ukus, iako je neke bilo prijatno videti i razmeniti reč sa njima. I dok sam ćaskao sa komšijama i prijateljima nešto kao da mi nije dalo mira, neki svrab se javio, od onih koji ne mogu da se iščešu. Brat me je povukao na stranu. „Neko hoće da te vidi“, rekao je tiho i pošli smo u kuhinju. Tamo je čekala ona. Izgledala je kao da je vreme nije ni okrznulo, kao onog trenutka kada sam je poslednji put video da stoji ispred mene, u svoj svojoj lepoti, sa osmehom kao nekada i pomislio sam da ću da se ugušim. I vazduh i reči su zapele u grlu, ključalo je u glavi, bilo mi je pretoplo, a ona se osmehnula i primakla mi se kao da klizi po tankom sloju vazduha u svojoj haljini. Poljubila me je. Posle svega, ja sam jedva uspeo da ispljunem jedno bedno zdravo. Predložio sam joj da pređemo negde gde bi smo mogli da razgovaramo na miru, pristala je.

Dugo smo pričali o životu koji smo vodili pošto smo zajedničku stranicu iscepali. Nije se udavala, zaposlila se. Nekoliko propalih veza kada je odlučila da će proći puno vremena pre nego što se ponovo osmeli da ode na dejt. Smejali smo se. Osetio sam opuštenost, ekscitirano stanje uma i tela usled njene pojave koje teško da mogu da objasnim, kao da sam posle dužeg vremena ponovo izronio na površinu i snažno udahnuo, dodirivali smo se rukama i pravdali to gestikulacijom, ja sam se gubio u njenim očima i usnama, slušao sam njen glas kao divnu melodiju, a onda sam kraičkom oka uhvatio brata kako stoji sa čašom u ruci skriven iza vrata i gleda. Smeje se, zadovoljan je. Posle dužeg vremena mi je umesto srednjeg prsta pokazao palac, pre nego što se sklonio. Tada sam shvatio suštinsku važnost mog dolaska. Ponovo sam gledao u nju i znao sam da će moj život da dobije još jedan obrt. Belfast twist, pomislih u sebi, a ona se nasmejala kao da mi je pročitala misli. I tada sam osetio nešto što dugo nisam, najveći deo svog života zapravo, osetio sam kako se topi ledeni breg u mojim grudima. Osetio sam ljubav.

Gastro blog igrica – izazov prihvaćen (hehehe, a naslov copy/paste :))

Ovu igru do sada nisam igrao (kulinarska tematika), mada volim i ne znam zašto nisam igrao te igre na mojblog-u ranije. Danijela (Micimano) me p(r)ozvala, odgovorih na zadatak Labilne, a ovih dana ću i Radi da odgovorim (ne vidoh ranije da sam pomenut). Pitanja su:

1. Koja hrana vas čini srećnim?
2. Smatrate li da ste pravi gurman?
3. Kako održavate liniju (da li se bavite sportom, nekom rekreacijom ili se samo zdravo hranite)?
4. Gde nalazite inspiraciju za kuvanje?
5. Da li volite da menjate posuđe ili se držite strogo proverenih šerpi, lonaca i poklopaca?
6. Šta je i koji je za vas najveći uspeh u životu?
7. Najveći izazov za vas je…?
8. Šta je to što vas je najviše iznerviralo u životu, ili šta vas najviše trenutno nervira?
9. Da li verujete u „ljubav na prvi pogled“ i u „drugu šansu“?
10. Šta radite kada ništa ne radite?
11. Gde sebe vidite za 10 godina?

A odgovori:

1. Uh, ovo je teško pitanje, mene skoro svaka hrana čini srećnim, jer nema šta ja ne volim da jedem i teško bih mogao da izdvojim neku određenu. Brza hrana, roštilj, pica, lazanje (tetka jednom spremila – odrao sam se :P) mada volim i gulaše, paprikaše,… nisam skoro spremao kotlić, ali eto i to, to me čini srećnim kad kuvam pa se skupi društvo i klopamo svi zajedno, nisam neki preterani ljubitelj slatkiša, više volim slano, tu mogu da dam prednost, mada sam kao dete obožavao minjone… 😀

2. Smatram! 🙂

3. Trudim se da se hranim što je zdravije moguće, trčim, nisam baš redovan, recimo 2 puta nedeljno, radim sklekove i trbušnjake, trenirao sam karate baš dugo, a ove aktivnosti su se zadržale.

4. Daleko sam ja od kuvanja, ali znam osnovno, da ne zagori 🙂 kad vidim na TV, ili ovde na blogu 🙂 jednom mi je paprikaš ispao kao bakin, to je ta pokretačka snaga 😉

5. Dva lonca, jedan tiganj i jedna šerpa, to je to! I jedan pleh za u rernu koji se lako pere, molim lepo 🙂

6. Činjenica da sam živ i zdrav, da imam prijatelje koje imam, da sam završio fax, da sam naučio da sviram, da piskaram s’ vremena na vreme i zadovoljan sam time… ima još da se postigne, a nije nedostižno, tako da nisam završio… 🙂

7. Kolače nikada nisam znao da pravim 😀 Van kuhinje gledano, nemam neke izazove, život je sam po sebi izazov.

8. Trenutno me najviše nervira što nemamo vodu, nestala, inače me stvarno nervira što je situacija u zemlji takva kakva je, što je jako teško naći posao (u struci), što ne mogu češće da se viđam sa familijom iz Italije, nego svake prestupne… ima toga na žalost… nepravda u svim oblicima i varijantama…

9. Verujem u oba.

10. Gledam u plafon ili u nebo, zavisno od toga gde „ništa ne radim“ 🙂

11. To stvarno ne znam, ali kada bih mogao da biram, voleo bih kad bi to bilo u istom ovom stanu gde sam rođen i odrastao (ili nekom drugom, kuća…), sa ženom i decom i stalnim zaposlenjem (kao neka sigurnost).

Moja pitanja vama su:

1. Trenutak kada sam bio/la ubeđen/a da će me zemlja progutati.

2. Momenat (situacija) kada sam shvatio/la da mogu/umem/znam da kuvam.

3. Da li postoji nešto što ste mislili da nikada nećete uraditi, a uradili ste ( i u kuhinji i van nje)?

4. Crno vino, belo vino, pivo, žestoko piće, sok ili voda (nevezano za obrok, ali i uz njega)?

5. Da li volite da spremate jela sa zaprškom ili ne i da li mislite da je ona bezopasna po zdravlje i liniju ili ne?

6. Vaše mišljenje o jelima i začinima sa bliskog i dalekog istoka generalno i sa osvrtom na aspekt da postoji mogućnost javljanja problema sa digestivnim traktom (dakle za ili protiv).

7. Jeste li probali žablje batake i neku „egzotičniju“ hranu tipa skakavci, zmije i ako jeste kakav je utisak?

8. Postoji li je neko jelo koje najviše volite da spremate, apsolutni favorit?

9. Postoj li neko jelo koje uprkos činjenici da ste pravili milion puta, svaki put kao da mu nešto nedostaje?

10. Da li biste pristali da vodite svoju kulinarsku emisiju i pod kojim uslovima (ako je odgovor da)?

Voleo bih da čujem odgovor od Robin, Danijela (micimano), Negoslava, Tangolina i Alana, a može i ko god bude hteo, a i ne mora niko ako neće, ne uslovljavam 🙂

 

 

Sladoled

Labilna zadala, krećem na izvršenje, reči su: porez, cipela, krv, urgentni, sudija.

—
Njegov otac je često koristio tu reč „urgentno“, prečesto ako Luku pitate. Koristila mu je kao izgovor da ne bude kod kuće, da ne bude sa njim. Iako je imao tek 6 godina, smetalo mu je to očevo ponašanje, svi ti silni urgentni poslovi koje mora da uradi toga trenutka ili će se svet srušiti. Da je makar nedeljom vreme provodio sa njim u dvorištu ili u vinogradu, zamišljao je kako idu sa mrežom da hvataju leptire ili da bacaju frizbi, nešto jednostavno što rade otac i sin, nešto što nije toliko „urgentno“, nešto čime će oca da ukrade makar na jedan dan. Za sebe.
Otac je visok čovek i mršav, prosede kratke kose počešljane u stranu, uvek obrijan i kada bi prošao kroz dnevnu sobu u vazduhu bi se dugo zadržavao miris njegove kolonjske vode. Uvek u košulji, uvek ozbiljan, uvek u žurbi sa nekim hartijama, fasciklama u ruci, neki nemir duboko usađen u njega kao da mu nije dozvoljavao da makar na pet minuta posedi sa svojom porodicom. Kada bi ga pitao kuda će ugledavši oca na vratima kako se sprema da izađe, otac je odgovarao kako mora da plati račune, da plati porez i još neke dažbine. „Jel mogu sa tobom?“. „Ne“. „Molim te, povedi i mene!“. „Ne“, kratak odgovor koji je već znao unapred, i Luka je počeo da shvata kako nikada ne želi da poraste, jer je svet odraslih dosadan i suviše urgentan za njegov ukus. Otac mu se jako retko smejao, bio je tih, povučen i ozbiljan čovek, dugačkog, mršavog lica, voleo ga je ali osećao je, iako šestogodišnjak, kako se jaz među njima bespovratno produbljuje i definitivno je zamrzeo reč urgentno.

Leti je vreme provodio napolju, u dvorištu ili vani, na ulici, ali se nije igrao sa drugom decom. Poznavao ih je sve imenom i prezimenom i na tome se završavalo. Hodao bi trotoarom i posmatrao ih kako šutiraju loptu, nekada bi ga zvali da šutira sa njima, a on je samo odmahivao rukom i nastavljao svojim putem. Kao mator, ruku skupljenih na leđima, zagledan u put kojim gazi hodao bi polako pored komšijskih kuća do sanduka sa sladoledom, dalje do reke i nazad. Nekada bi mu majka dala sitan novac za sladoled, ali to se nije dešavalo svaki dan. Sanduk sa sladoledom se nalazio gotovo na kraju ulice gde je počinjala obala  i šetalište, prodavačica je bila krupna žena, ogromne tršave kose, crne kao ugalj. Zvala se Gordana. I dan danas se zove. Teta Goca je imala onaj osmeh koji sva deca vole i kratke debele prste, nije imala prsten na jednom od njih do duše, ali je Lukina omiljena osoba broj 1. Omiljena osoba broj dva bio je stari sudija u penziji, gospodin Dragan Životić, koji je stanovao odmah preko puta sanduka sa sladoledom. Čika Gile je bio okrugao čovek i bez obzira na godišnje doba, on je imao prsluk sa jednim džepom sa leve strane u kome je stajao džepni sat. Čika Gile je imao bele brkove kao onaj morž sa reklame, debele naočare i skoro nimalo kose i stalno je odlazio na šetalište pored reke, na klupu da čita. Čika Gile je uvek nasmejan, kod njiega ne postoje urgentni poslovi i on Luki uvek kupi sladoled kada se sretnu. Skro uvek. Zato je čika Gile omiljena osoba broj 2!

Taj dan se ni po čemu nije razlikovao od ostalih. Bila je velika vrućina, gotovo da nije bilo saobraćaja a ni vetra. Vetar se pojavio pred suton, sramežljivo, Luka je zagrlio drvo i gledao sunce crveno kao krv, imao je utisak da nikada neće biti veće, kao grejpfrut, otečeno kao da će da pukne i prospe sladak sok koji privlači muve i osice, treperilo je na nebu koje je bilo prošarano crvenom i narandžastom, pa bledo plavom, ljubičastom u tragovima i smaragdno zelenom sasvim gore. Disao je sporo. Reka je bila mirna ispod njega, kao da se nije kretala, kao da je stajala mirno, krošnje su šuštale i nisu se čula deca koja vičući jure za loptom. Mislio je na oca koji celog dana nije bio tu, ni na ručku. Kao zamahom čarobnog štapića ispred njega se pojavila devojčica u snežno beloj haljinici. Imala je dve velike kike sa mašnicama i lančić na leovj ruci. Imala je i ime, Ljiljana, stanovala je pet kuća dalje od luke, a kuću pre čika Gileta i imala je isto godina kao i Luka. Falila joj je jedna cipelica. Gledali su se par trenutaka, nisu progovarali, a kada je video male suze kako sjaje na njenom licu, Luka je uplašeno upitao „Zašto plačeš?“, nekako kao da se plašio kakav bi odgovor mogao da bude ali umesto toga ona je samo ispružila levu ruku i pokazala prstom na gomilu granja koje stajalo nabacano dalje pored reke. Tamo joj se noga zaglavila dok se igrala i cipela je ostala zarobljena u trnju, nju napravila na pepljugu, a čarapa se isprljala i okvasila mokrom zemljom. Zašto je došla kod njega, umesto da otrči kod roditelja, bila su neka od pitanja koja je Luka postavljao samom sebi dok se približavao gomili koja je zarobila cipelicu. Pokušao je da se popne, da je izvuče ali je samo uspeo da se izgrebe na trnje. Ništa strašno mislio je, čak ni ne boli, a Ljiljana je stajala sa strane i gledala u njega. Pokušao je još jednom ali bez uspeha. Da mu je sada otac tu, ali on verovatno rešava nešto urgentno. Čika Gile je sedeo na klupi malo dalje i čitao knjigu. Luka je odmah otrčao kod njega, objasnio o čemu se radi i čika Gilče je nespretno ustao, zakašljao se, stavio naočare u kožnu futrolu i pošao sa njima. Nespretno se popeo na gomilu trnja pa kad je ugledao cipelu izvadio sa lakoćom i uz smeh od koga mu se uvek tresao stomak pružio je Luki. „Izvoli“, rekao je Luka Ljiljani dok joj je davao cipelu. „Hvala“, rekla je ona njemu, uzela ga za ruku, primakla se očas posla i posadila mu jedan mali poljubac na levi obraz, a Luki se oči raskolačiše i usta otvoriše. Pocrveneo je istog trenutka kao repa, a Ljilja se smeškala. Čika Gile ih je posmatrao, brisao naočare pa oči, odavno nije bio svedok ovakvoj iskrenoj dečijoj ljubavi, osetio je svoje srce kako kuca drugačije, ovoga puta ga nije probadalo, niti je preskakalo. Smeškao se, stomak mu se tresao, a onda je predložio: „Hajde samnom da vam čika Gile kupi po sladoled, pa kući“.

—

Reči su: smrt, krv, znoj, maslačak, vrabac; nominujem Horhea, Gagu, Trešnjicu, Utočište i Paladu (Bobaboba 🙂

Nagrada za strah

Plivam po prašumi, tražim znak ili skup znakova, usmerenje, po mogućstvu zbir, rešenje, ali to bi odveć bilo lako. Ne postaje interesantnije, postaje zamorno i nazire se agonija, kao vrtlog, pust i bezživotan, preti da me proguta u jedno veliko ništa, moram da izronim i ostavim prašumu za sobom i tada dok mašem rukama za spasenje žive glave ja shvatam! Ne treba meni vazduh, ja ne dišem, niti sam disao odkad sam pristao da zagnjurim glavu.  Nisam čak ni žmureo, hteo sam, ne, želeo sam da vidim sve te zgrade oko sebe, lijane, sukulente, kreature koje žedne sanjaju svoj san, grabljivice i grabljivce i majmune što se penju, smeju se i češu zadnjicu jer za bolje ne znaju. Nisam disao samo sam gledao i tražio, nadao se da će da se ukaže, kao biser u onom filmu kome sam naslov zaboravio, da zasija, da zaslepi, kao nada, kao slamka. Sećam se, da je glavni lik i curu maznuo, pošto je isplivao. Možda bi i sam osvojio nešto kada bi isplivao, pa udahnuo, ili kada bi zasvetlelo. Ali to bi odveć bilo lako. A i šta da udahnem kada ni ne dišem?

Ne bih nikada pristao na raj, jer to je šarena laža, opsena za slabe, ali bih nagradu drage volje podelio sa samim sobom i pojeo u slast jer srcu treba , srcu nedostaje da popuni taj jedan prazan prostor sakovan tišinom. Tu nema prašine, nema vetra da je pronosi kroz prazninu, nema ničega što bi moglo da se zadrži, da ostane, čak ni zaglavljeno, uklješteno. To nije ni tunel, tuneli služe da nekoga spoje, da premoste ili da neko ode, da pobegne. Odavde niko ne beži, iz tog kutka srca nema ko da ode jer niko nije ni došao. Nema razlike između onoga na površini i onoga duboko ispod, nestala je. Ruke mlate da izađu van, tamo je neko slabo svetlo, gotovo sivo i komeša se, ali se približavam i kao da sa svakim metrom bliže ta praznina u srcu postaje malo ispunjenija. Naravno, to je takoreći optička varka, ali prija kad osetiš da drugačije kuca, kao da si napravio pomak i svetlo je jače i komešanje učestalije, sve su prilike da izroniš i osetiš toplinu vanjskog sveta, ali taj trenutak kada kada glava probije granicu koja deli dole i gore, kao da te neke ruke uhvate za vrat i povuku protiv tvoje volje i toneš, ne možeš da se otrgneš i uspostaviš kontrolu, stvori se pritisak u ušima i odjednom nema više ni svetla, jer prašuma je mračno mesto i na površini nije bolje, nema skupa, nema zbira, ni rešenja i nema bisera da svetli, da pokaže put. Ne nisi mrtav, to bi bilo lako, ali praznina u srcu i dalje postoji. Živ si, ne dišeš, gledaš, nisi isplivao; ne postoji gore i dole, postoji samo jedna dubina, mračna i strašna kao ambis, identična sa prazninom u tvom srcu.