Momma Look a Boo Boo Day

Zvala se tako grupa iz moje mladosti. Fantastični momci, fantastični muzičari. Slušam danas nešto malo Waitsa, malo Kafanki, malo Zappu, pa mi padoše oni na pamet. U to vreme (neke ’90) su bili jedna od najinspirativnijih grupa u gradu, po mom mišljenju, a ako ne to, ono su bili sigurno retki ako ne i jedini koji nisu svirali rock i metal (tada).

Ne znam kada su tačno nastali, ali znam da sam bio kao omađijan prvi put kada sam ih slušao i otada nisam propuštao njihove svirke (dobro možda po neku). Bio je neki festival u Domu Kulture, bio sam tek kročio u srednju školu ili na pragu da to uradim, svirao sam gitaru, bio napaljen na Gunse, imao sam kratku kosu, nosio spuštene tregere i karirane košulje (koje i dan danas volim da nosim) i pratio sam sva ta dešavanja, kojih nije bilo puno u to vreme, a sva su bila fino ispraćena od strane nas klinaca. Dan danas ne mogu da se načudim kako je ta „scena“ uspela da umre, da o(p)stane jedva, da se drži na dva, tri benda, koji su snimili neke albume skoro, ali slave nemaju. Tada nije moglo da se snima ko danas na svakom kompu kod ortaka, u njegovoj sobi, bilo je to sve mnogo teže i skuplje, nije bilo youtube-a… Oni su svirali u postavi: sestre Rakić (čini mi se) – glas & klavijatura, Vlada Vej – gitara, Meda – bas, Dule Buđa – gitara i Pera – vokal (Dule je kasnije postao fantastičan bubnjar i to je ostao do dan danas). Izašli su na binu kao da će da piju pivo ispred prodavnice, sestre ok, Vlada i Meda su uvek bili preozbiljni, ali Pera i Dule ko raspuštena banda, k’o da su u dnevnoj sobi, sećam se kao juče, Buđa je izašao zadnji, im’o neku crno-belu košulju i široke pantalone, ogromnu bradu i afro frizuru, seo na jedno malo pojačalo i nameštao zvuk svoje gitare, malo sviruckao onako opušteno, nonšalantno… Ne znam da li je Pera išta rekao u smislu obraćanja publici ali kad je počeo da veze… Pera nije pevač, ne u tom smislu, ali ima neki glas šašav, ume da zbrza 2000 reči u 3-4 stiha, ima neki growl/scream (ne baš al’ tu, specifičan) šoumen je, razigran je, harizmatičan i skače, sve jače i jače… Muzika ga je pratila, a ja se sećam da je to bio prvi put u životu da čujem tako nešto. Bilo je tu etno motiva, malo Primusa, malo Mr. Bungle-a, sve debelo obojeno dzezom, Čakijevi neparnjaci, poliritmija, fantastičan ton na basu i gitara koja čas uleće u fanki ritam, čas u HC rifove, ne možeš da pohvataš (Vlada je tada važio za jednog od najboljih mlađih gitarista u gradu, danas jedino nije toliko mlad i nije u gradu…). Sa sestrama su odsvirali Alanis Morisette, neki The Cranberries i još nešto, a ond akad je Pera preuzeo počeli su da prže svoje stvari, tekstovi na vlaškom, engleskom, francuskom, Pera se krevelji, masa u transu, opšta ludnica…

Bili su hiroviti. Jedno vreme su često svirali, a onda su prestali, pa su nestali, pa su se vraćali, neke (relativno) kratke svirke, ali uvek novi materijal, uvek sveži, uvek drugi fazon… Onda ih je život malo razdvojio, ali nikada sasvim, jedno vreme su svirali u ovoj varijanti, (preporučujem i lemur, saskovo oro, vej’s oro, šibaju zvezde…)  u nešto izmenjenoj postavi (Sima – bas, Sasko – harmonika & klavijature), a onda su formirali nešto novo. Nisam ih čuo odavno, a slabo ih i srećem da ti kažem pravo… nikad više takav bend u našem malom gradu… a to mi malo nedostaje, tako nešto bih voleo da slušam makar jednom u 2 meseca, nešto novo, nešto iskreno.

Iznad (još jedan post o mirisima)

Neko mutno pre podne, hladno, tužnjikavo. Neke nijanse sive, tamne, pa nešto svetlije sive, isprepletene, pa umršene u trake belih oblaka poput kose nepočešljane. Ležim na krevetu, čitam knjigu. Ide muzika u pozadini, da maskira zvuke koji dolaze sa ulice. Da odvoji onaj svet tamo što se proteže, od prozora i dalje niz ulicu, od ovog mog koji sam stvorio ovde za sebe.  Sam sam, samo slike u glavi, smenjuju se, prate stranice knjige. Ne dozvoljavam nikakvom zvuku spolja da mi naruši ovo što imam, ne bih ga nazvao mirom, skoncentrisanošću niti nekim trećim terminom, dovoljno je da znam samo da je moje i da mi prija. Puštam u sobu samo hladan vazduh pre podneva da uđe, dodiruje bose tabane, ispunjava sobu nekim teškim mirisom, olovnim mirisom, mirisom lignita, čađi i prašine. Uklapa se u boju neba, besciljnu buku spoljašnjeg sveta koju se uporno trudim da ne čujem. Samo muzika i slike u mojoj glavi.

Odbijam stranice jednu za drugom kao dimove cigarete, polako i sa uživanjem i dok to radim, udobno izvaljen na krevetu,  jedan specifičan miris mi se uvlači u nozdrve polako. Jedan lep miris. Prekida mi tok misli, slike koje sam zamišljao, stvarao u glavi nestaju i sve o čemu razmišljam je ružičnjak. Lak miris ruža, ili nekog drugog cveća, nekog roze cveća, ill belog, to je boja… Ne previše sladak miris, blag, menja percepciju, tok misli, u glavi mi se rađa asocijacija. Ženska osoba, diskretno obučena, haljina, možda neki džemper ili košulja, neki jesenji tonovi, ruke sklopljene na grudima. Stoji iza mene, osmehuje se tiho, u sebi, ne želi da napravi zvuk, da me prekine, strpljivo čeka da se okrenem i pogledam u nju.

Pomisao da neko stoji iznad moje glave… Okrećem se mahinalno, ali tamo su vrata, mantil okačen na njima visi, ne pomera se, sve je kako je oduvek i bilo. Nema nikoga.

O prijatelju uspelom u životu

Imaću svoj osmi mart. Desiće se, kupio sma kartu i oran sam da se provedem, osim ako mi jednog jutra na putu do prodavnice ne padne klavir na glavu i ubije me. Ili tako nešto.

Kajanja, ona gorka, ona malo slađa, sve to jednom ispliva na površinu, u paketu, u pogrešnom trenutku, ne fatalno pogrešnom, ali u nevreme. Da razvedri valjda… Ne kaješ se, šta više na protiv, pa ti samim tim nije jasno ko bira taj trenutak? Čudna je naprava mozak, šta sve pohranjuje u sebi. Sve ono čega bi da se setiš,  sve ono čega ne bi, pa se setiš. A ono ružno malo duže boli, pa duže i ostane da živi u tebi, da tinja, da traje i istraje dovoljno dugo da potisne ono lepo u neki ćošak za koji i ne znaš da ga imaš, dok te ne stegne, neka zebnja oko srca, kao da se krvotok polako ledi i više nije ni toplo k’o što ume da bude (k’o što treba da bude).

Koračaš sporim korakom kroz život, nekim svojim tempom, koji sam sebi diktiraš i odgovara ti, čni te zadovoljnim, ispod radara si, ne skupljaš mrve, trudiš se da prođeš, neopažen, neuočljiv, nađeš svoje parče mira i tišine, svoje samoostvarenje, sreću i utehu, ali ne nalaziš. Ne trudiš se dovoljno, ili tražiš na pogrešnom mestu. Možda ne vidiš ono što ti je ispred nosa (e to je već tragedija), a možda samo misliš da tražiš. Ima malo i od sudbine, u smislu raspleta događaja koje ne možeš da kontrolišeš, koje ne želiš da kontrolišeš. Rešenje se ne nazire, samo putokazi, delići, prigrlio si ih, hrliš ka tom svetlu, nada je mlada a krvotok još uvek nije zaleđen, srce pumpa, živ si, možda ako ih skupiš dovoljno, dođeš do rešenja, do samozadovoljenja.

Trudim se da živim pod svojim uslovima, oslobođen govorkanja, sitnih pakosti, tuđih žudnji… Želim da čitav spoljni svet udahnem duboko, ne bojim se, ima tamo mulja i katrana, ima otrova koji štipa za oči, ali tamo ima čitav jedan svet koji ume da bude baš lep ako pogledaš u pravom smeru…

Ponekada opet,  imam osećaj kao da priželjkujem taj klavir i to me užasava. Imaću svoj osmi mart…