Na dohvat ruke je… i crno i belo, smenjuje se, pali i gasi, poput semafora, ima neku svoju pravilnost.. Intervali, u vidu plime i oseke, samo intimniji, premda i ples slobodne vode sam po sebi je intiman, u sumrak koliko i u praskozorje, dok slobodnu površinu miluju kapi tek načete kiše, dok se magla lenjo diže sa njene površine, poput dima koji treba da prenese poruku…
Gledaš sa svog brda na drugoj strani sveta, na tvojoj strani sveta, kako nebo prlja tanka bela linija dok se diže u vis i širi levo i desno, kao što se mleko razvuče po površini kafe pre nego što utone pa promeni crnu boju kafe, pre nego je prosvetli, tako sitna i toliko daleka, a ti stežeš rever kaputa, duboko se usekla iznad obraza kod oka jedna tanka crna linija dok se usta razvlače u nešto što ne aludira niti na osmeh niti na bol. To je tvoj znak, ta poruka pripada tebi, dignuta sa površine tvoje vode, ili se nada da položiš svoje Bogom dano pravo na nju…
Zapljuskuje obale duše, svako malo i spira, odnosi na različite strane, ne nužno na suprotne, odnosi u nepoznatom pravcu, u nepovrat, odnosi slojeve, delove koji više ne žele ili neće, ili žele ali nisu dovoljno jaki da se odupru. Ili se samo puste i ti to osetiš kao trzaj koji nešto znači i može da bude neprijatan kao bol koji te trgne i iznenadi, kojem se ne nadaš, kao vesnik nekog nadolazećeg mraka koji bi rado prosledio samo da se to može ali ne, to je sastavni deo. Pravila igre su nepromenljiva, ako bi se i mogla promeniti to bi narušilo ravnotežu koja se ne vidi ali postoji, u koju se sumnja, dovodi se u pitanje, a ona ne samo što postoji već istrajava uprokos činjenici da nema potporu, osim (po)neke zalutale duše u kojoj gori (po)neka zalutala nada… Slučajnost?
Nać’ću kompas i kada ga nađem ima da ga zgrabim čvrsto sa obe ruke da mi ne iscuri, biće vetra, ne sekiram se ja za to, pa da zajašem talas da vidim gde će da me odvede…
Duledudule 