Sanjam kao da je neka pozajmljenja godina…

Novi dan u kotlu. U paklu. Podigla se zavesa, bezglavi koračaju, ne moraju oni da vide, da čuju, da miris osete, oni imaju pravac, dat im je cilj i hode ka njemu u rekama, to je tako siguran korak da je jezivo da gledaš, mimoilaze me i odlaze u susret svojoj sudbini, za njima ostajemo go beton, sam samcit i ja. Ni pikavci, ni masna hartija od bureka, odbačeno srce istopljeno poput voska… ništa.

Presvukla se u jesenju haljinu, letnja i nije bila neka, rasparana, otužna, čak je uspela i da se skvasi, (pre)više puta, pa se isflekala i nije ličala ni na šta, ova zlatno žuta obećava, za sada. Padaju neke kiše s’ vremena na vreme i hladno je. A onda iskoči neki sunčan dan kao lutak na namotavanje, iz šarene kutije, spontano, iznenada, niko nije pripremljen i svi negoduju. A vazduh je resak, kao žilet seče niz obraz, u dlaku i para mi izlazi iz usta dok koračam u susret svom strahu, pa ko će koga da pojede, ja njega, on mene, sve jedno je zapravo, bez glave neću da ostanem, čak ću da prođem bez ogrebotine, bez površinske, ostaće samo ona unutra da tinja, da zri i proliferiše, ali nije ni važno ona se ne vidi, a nije ni prva. Nade nema, kod Vere je, na kafi uz razgovo((r)atluk), nije potrebna da je arčim bez veze, rizik je sveden na prihvatljiv minimum, u svakom slučaju ostaće rupa i dugo ću da je popunjavam raznim sadržajima sumnjivog i manje sumnjivog porekla. U ušima pritisak kao da su pune vode, osećaj u glavi kao da lebdim, a to mi sada ne treba, nisam ja ushićen, nisam blažen, a ponajmanje optimističan; dobro jesam blažen za neke stvari i zahvalan sam na tome, optimizam je pojela zbilja, ostavila je mrve da se služimo, pa je i ushićenje splaslo sa mogućnošću da ponovo naraste ako bude za to prilike. Voda u ušima, da, pritisak, neprijatan osećaj, ali nalazim da je i spasonosan jer ne čujem, pa sam blažen u neznanju, a i ne moram ja baš sve da znam, ono što me bude interesovalo pitaću. Asfalt podamnom kao pokretna traka, krećem se a stojim u mestu i znojim se i gubim kalorije i vreme, cilj, on je tamo negde i nikako da stignem, biće. Ne sekiram se preterano, samo kol’ko je rezon.

Sećam se, bio je ponedeljak, išao sam da kupim gel za brijanje, pa sam ugrejao vodu, skinuo majcu i nasapunjao bradu polako, miris mi se uvlačio u nos, sa sve penom, bio je muški pravi, onaj što podseća na očeve, autoritativan, a onda sam ušrafio žilet i zaorao prvu brazdu, lagano… Divan dan, bilo je još takvih…  Pa smo krstili Teodoru… Pa vikend u Bg sa Acom i Bokijem, kojih inače nema jer su na brodu… pa Kovačeva svadba, ja bio dever… pa Paun dobio ćerku, ja bio kum, dao ime Bojana… bilo je nije da nije, ne može čovek da bude alav, ne sme, skromnost je vrlina…

Plašim se činjenice da te više ne prepoznajem, da si mi daleka i da gubim link sa tobom, ono gore navedeno doprinosi mom fenomenalnom raspoloženju, ja se ipak trudim, a ti jedina možeš da rasteraš crne misli jer si magična, ti si navikla na mene takvog, ti ne tražiš opravdanja za moj strah jer znaš da je on opravdan i realan, ali i kada nisi toliko daleko, tabani se odlepljuju od asfalta, neka me sila vuče na suprotnu stranu, tvrdoglavost je opasna stvar kad se otelotvori i zaključa ostatak u ljusku od krvi i mesa… I jesam slab, slab sam pred tobom, jer ne znam kako da se oduprem, znam samo da imam taj osećaj u stomaku i to nisu leptiri, leptiri su ostali utopljeni u pivu, to je osećaj koji para iznutra, strah da ćemo se izvrnuti na postavu, ogoliti i okrenuti leđa jedno drugom, da neću moći da te osetim, prepoznam, dotaknem i uživam u tebi makar iz neposredne daljine, uvijem pramen kose na kažiprst, samozadovoljan, plašim se te senke koja se nadvija nad tobom kao zlo vreme, a ti ne haješ jer ne moraš, nasmejana si, a ja sam nemoćan, ne znam koji vetar da prizovem da oduva taj olujni oblak, a mrzim kad sam bespomoćan, kad samo mogu da stojim i da te posmtram sa nj(t)im ili da okrenem leđa i kao da me nema… ne sumnjam da bi mi bila kao malo vode na dlanu, i ne garantujem večnost ni obilje, ali garantujem da iako odlučiš da istečeš, pošteno ću da se napijem pre nego mi iskliziš među prstima.

Još malo pa će se preSvući još jednom u snežno belu haljinu, tamo krajem decembra, druga polovina tog zadnjeg meseca u nizu i onda brojimo sitno, a niko ni ne pominje, svi ćute kao da će da traje, a neće, samo imam utisak da će da prođe neprimetno i biće jedan neradan dan ili dva kao i do sada, svaki je tiši od prethodnog… Valjda dani iza što naiđu budu radni, da ogreje neko sunce, zubato makar, kroz tu rupu koju nevešto popunjavam… da vidim tvoj osmeh… makar na tren.

… i vreme ne tece vec se preliva, i nema, nema više vremena, nadanje je obmana za iskreno srce koje kuca kao da je svaki sekund konačan, koje pumpa neku tuđu strast da teče venama…

 

Cornerstone

On ustaje polako, nema razloga da žuri, nema razloga da ne uživa u tišini noći, ona spava pored njega, njeno vreme za buđenje će tek doći, kada otvori oči on već uveliko neće biti tu i ona to zna, a on je sada blagosloven da je posmatra dok spava, kako tiho izdiše tople porcije vazduha u jastuk, blažena za neznanje da on svako jutro provede gledajući u nju, pre nego što ga oblak obaveza obuzme i odgurne od nje. Mrak i dalje zri, šušti, narasta kao testo iako će ga zora proždrati za sat vremena kao velika riba što nemilosrdno proždire malu, ali dotle noć kao da je mlada, čuju se zrikavci, kroz vetar se kao kroz zavesu pronose zvukovi kojima grad najavljuje da se budi isto kao i on, samo što grad nema svoju lepšu polovinu ili bar ne zna da ima pa da se izgubi u njoj poput njega i zaboravi na vreme, grad je jedna veštačka tvorevina, grad je tu zbog ljudi, tvorevina sa tendencijom da joj ljudi udahnu malo svoje duše, nesvesno, dok žure da zakasne, dok se sekiraju i plaču, ili se smeju, grle i ljube i tada grad kao da je živ ali u onom smislu živ, kao da se i sam smeje, ta velika košnica, kao entitet odgovoran za svoje postupke.

Spušta stopala na vunenu stazu ispred kreveta dok ustaje i trenutak provodi kao da duboko razmišlja iako mu je glava sasvim prazna, oslobođena svih obaveza, koje se spremaju da kao plimskli talas silovito prekinu jutarnju obamrlost uma. Onda okreće glavu ka njoj, ona ne ide nikuda, gotovo da ne mrda, ona spava i sanja riku lavova kako dopire iz daljine, sanja palmino drvo i crveni pesak i krupne insekte kako joj prelaze preko bosih nogu; neke se tajanstvene niti protežu od njega do nje, dok je tako gleda, ne daju mu da se udalji, da nastavi, to je jedna specifična sila, sa svakim jutrom je sve jača fragilna i lako narušljiva, ona proističe iz odnosa koji mora da se neguje kao cveće, kao dete i tada postaje jača i traje, jer njemu nikada neće da dosadi, on bi se rado i pretplatio, ona ne mora da zna, ona misli da zna, ali ona ne može da zna šta on zapravo oseća, da njegovo srce kuca u istom ritmu u kome ona diše, svako jutro dok bdi nad njom, sinhronizovano i u ritmu, kao po dogovoru, to je više stupanj, to je metafizika ljubavi, on se ponekada koleba, postavlja pitanje svoje dostojnosti takve ljubavi i konekcije, ali te ga misli more samo u onim trenutcima kada mu život ne da da diše, kada ga ščepa u čeličan stisak, pa mu šapuće na uvo i puni glavu glupostima, a on ne može da se otme tom pritisku. Ona samo zna da je voli ili bar misli da zna da je voli ona nije sto posto sigurna ali njen postotak sigurnosti prelazi polovinu svakako i više i to je dobra pouzdanica, ali kada bi samo znala istinu…

Zbilja ga vuče u dan koji nastaje, kao dve ruke goleme drže ga za zglobove iznad stopla i ne daju mu, ne dozvoljavaju povratak u krevet, u njeno meko naručje, safezone, već ga vuku na suprotnu stranu, kao da su mu se stopala zalepila za pod kreveta. Ali on ne skida osmeh sa usana dok je izvijen nad njom, a ona spava lako odevena u belo, kao nevesta, spavaćica ne otkriva obline, spavaćica samo čini da je želi još više, ona nije svesna da njen anđeo čuvar svako jutro bdi nad njom pre nego što ga hladne sile života odvuku na ulice. Njena koža miriše na cimet, a soba na koru od narandže, taj savršen sklad, to su te neraskidive a tako osetljive spone koje mu ne dozvoljavaju da se odvoji od nje, on se savija još više nad njom, miris je intenzivniji i šušti posteljina, on je čuje kako diše, to je tako diskretan zvuk, neprenaglašen i kada se njegove usne spoje sa njenom crnom kosom, bujica misli razliva se kao kad se prosipa voda, onaj plimski talas ga udara silovito u hridi spokoja i odjednom su mu na pameti kafa, novine, doručak, sijaset obaveza koje danas mora da obavi i tada se čarolija prekida za trenutak, on se diže iz transa u koji pada kao šaman dok kontemplira sa njom, tada jedna sila odnosi prevagu nad drugom, kao na tasu, kao što dan odnosi noć, energija ne može da se uništi, mirisi jenjavaju, ali u vazduhu još uvek ostaje malo narandže i cimeta u sobi, pomešane sa oštrim mirisom kafe koji ih raseca kao nož i deli na dvoje, zvukovi postaju jasniji, prozorsko staklo ne može da ih sve zaustavi, sirene i dovikivanje, nesnosnu škripu automobilskih guma, srce grada pumpa snažno, para se diže iznad krovova, košnica bruji, rodio se novi dan siv, okupan oblacima narogušenim kao guste obrve i svaka pora pulsira, sve mora da bude stavljeno u pokret, on je sada daleko od nje, topao kaput ga štiti od kiše koja je počela da pada, dan se rasplače ponekada kada mora da razdvoji njih dvoje i vetar pronosi talog kao sa dna piksle, on hrli u nove pobede, gazi kroz taj drek, a ona se budi u praznoj sobi.

Sa prvim zracima sunca je nestala… (neko davno jutro)

Umotan u veo noći. Gledam kroz vrata terase sakriven iza zavese, još se ne nazire da će da svane. Mrak je, gluvo doba i ulična svetla rade, ali nebo je modro-ljubičasto i kristalno jasno kao površina mirne vode, najavljuje dan. Nema zvezda, neka i ne treba. A pričali su da bi mogla kiša da padne ovog jutra. Ima vremena. Pa i da padne to ne bi pokvarilo odnos boja i ono što se u meni rađa dok gledam. A nešto se dešava. Ne mogu to da objasnim. Nije treperenje, ali je blizu tog osećaja i prija. Ne želim to da objašnjavam, jer bi tada izgubilo na težini. A kiša bi začinila, dodala bi audio dojam kao kad pucka vinil. To je to.

Tada sve nestaje. Samo mir i tišina. Nema problema, nema strepnji, nema straha od obdanice i od onoga što ona nosi sa sobom. Kao kad iz kantice pljusneš preko belog platna neku narandžastu, pa crvenu, malo plave i teget, mrvu zelene, pa onda četkicom zamuljaš pokretima kao varjačom, sve dobro pomešaš i dobiješ ono nešto što svako tumači na svoj način, eto tako život gađa iz dana u dan. Kao što svaki putnik ima makar ranac, ili nekakav zembilj, ako ne čitav kofer, tako svako jutro donese pun kofer života i lepo i ružno i kreće borba i nema predaje.

Ali dok ne svane, taj trenutak, zatišje pred buru. Tada je velika konecntracija neke magije u vazduhu i ja verujem da to svako može da oseti samo ako bi hteo. Nema zvuka, nema zrikavaca, samo vetar pronosi miris koji ne možeš da kategorišeš jer to miriše pobeda, trijumf noći koja ide da počine i taj miris golica kao kažiprst bradu usnulog mačka, tiho i nežno i tera te na osmeh pred svim problemima i nedaćama koje se u tebi lome. Samo tada poželim da nisam prestao da pušim. Ako me razumete. Ono, jednu uz kafu, da zamiriše. To je čaroban dodatak noći koja nestaje. To upotpunjuje tu magiju, čini je jačom. olakšava tranziciju. Nekada sam mislio da cigareta samo tada nije štetna. Tada pravila ne važe. Još nisam probao da napunim lulu, nije mi palo napamet, ona duže gori, ona traje i to trajanje bi možda ubilo magiju, jer ova magija posebno kratko traje. Plašim se da bi mi izgorela ono malo noći što ostaje pred zorom.

Svanulo je. A tada magija nestaje, ali nije važno. Nasmejan idem u novi dan.

Iskorak

Njih dvojica jedan pored drugog, prvi bledi i pre(ne)staje, drugi postaje. I kada prvi nestane sasvim, ostane samo ovaj jedan, ovaj „drugi“, jer ne mogu da postoje kao dva dela jedne celine kada to nisu. Nisu oni delovi, oni su celine. Samim tim je cepanje dobija na težini, mogućnost odlaska u bespovrat. Celine. Delovi neminovno otpadaju, odlamaju se, a ostaje krhotina nečega što je bilo celo. E sad ako se ta krhotina izgubi…

Odlučio se na korak, jer ga je žuljalo, žuljalo ga je pod potiljkom i nije znao šta da radi. Znao je, ali to što je on tada znao bilo je neizrecivo, a kamo li da se odvažio na reakciju. Ali korak je napravio. Korak koji ga je koštao samospoznaje, korak koji ga je koštao ubistva samoga sebe. Kad malo razmsli, taj koji više ne postoji, možda i nije bio „celo“, možda je on bio samo nepotreban deo i nestao je jednom kada je odlučio. Kao bagaž koji usporava. Nastavio je da korača u susret sudbini u susret svetlu, nov, prenovljen.
Bol pod potiljkom se vratio. Nije to ni bol. Ne zapravo. To je više podsetnik, kada nešto uradiš u nadi da će vetar da ga odnese pre nego što ga ti zaboraviš. A vetar nosi ali ne tom brzinom, čini se kao da odraz onog iščezlog visi u vazduhu, odsjaj njegovog bivstva kao podsetnik i dodaje težinu na teme. A onda i taj korak nije zapravo korak, koliko refleksija lošeg izbora. Izbora u svakom slučaju.

Stoji u mestu. Ne pomera se. Ne čeka. On ne može da se pokrene dok ne prizna. Sebi, u sebi, sve jedno. Dok ne povrati onaj deo koji je svesno odbacio. Dok ovaj alter ego stvoren za beg ne zameni sa samim sobom, koga je odbacio, koga je pustio da prestane… Tada možda bol pod potiljkom zameni neki kome će pridavati manje značaja, neki kratkotrajniji, koji se lakše istrpi. A onda i iskorak.