Predeo slikan…

Budim se, prvo što vidim je svetlo, jarko i oštro, ispunjava svaki i najmanji kutak moje sobe, osvrćem se, ustajem, rano je i neprirodno… u ovo doba dana, u ovo doba godine, oči traže mrak koji je ova iznenadna zaslepljujuća belina sakrila, saterala u ugao zapravo… kao špenadle zabodene u beonjače, dižem ruke, ali ne da zagrlim već da se zaštitim. Otvaram prozor iza koga se krije lep prolećni dan, vetar mi se uvlači u nozdrve i krepi, resak je, golica bose tabane, skida sitne graške znoja i odnosi ih podsećajući me da je sve samo optička varka, da je zima na pragu, da ne smem da se prepustim, da nastavim da sanjam, da se uspavam… Pokazuje mi prstom na gole grane, tek poneki žut list, osušen prkosi i viori kao zastava, pocepana i blatnjava… Ne uklapa se nikako, ova slika ima previše detalja kojima nije tu mesto, u bojama, u zvukovima, dobrim i lošim glasovima… Sklapaju se oči od sve te beline, čkiljim, tražim rupu, rupu kroz koju ću moći da provučem prst, ne bi li pocepao ovu sliku što pleni toplotom i belinom, ne bi li napravio prolaz, u pukoj radoznalosti da dokučim egzistira li tamo iza stvarnost realnija od ove, negde ispod slojeva boja i zvukova koji nam trenutno pritiskaju realnost koju zovemo život, može li se zakoračiti u jedno drugačije sutra, ne mora da bude bolje, za početak samo neka bude manje sunčano, poneka kiša, malo vetra i sneg oko Nove godine… do Božića…