Bolnica je jedno, nekada tiho, ponekad nimalo tiho, ali svakako samotno i tužno mesto, čak i u vreme poseta kada nahrle ljudi da posete svoje, kada bi se moglo reći kako hodnici odzvanjaju životom. Ima bolnica svoj miris, koji različito utiče na ljude, obično čini da ljudima bude neprijatno, nekima pripadne muka, ali gotovo svi osećaju strahopoštovanje i su ozbiljni kao u crkvi… sede i čekaju svoj red, išekuju vesti koje mogu da budu ružne, tužne, uznemirujuće, neretko i lepe, vesele, pune nade, ali ljudi gotovo nikada ne pomisle prvo na njih. To je jedna zgrada koja ima svoj istančan ritam, mikroklimu i hijerarhiju, koliko god da ti se čini suprotno. Sve se tu dešava, iza tih, često u belo okrečenih zidova, dobro se utače u loše i obratno, kao katran i mleko i čine jednu neraskidivu celinu van koje često nemaju previše smisla. Kako ja to znam? Evo ima već dvadeset i jedan dan kako ležim na internom odeljenju, doktori se svojski trude oko mene, daju sve od sebe, ali organizam ne sluša nikoga, gasi se u inat svima njima i niko ne zna šta mi je. Konkretno. Već dvadeset i jedan dan ležim bez precizne dijagnoze, prate mi vitalne znake, obilaze svakodnevno i daju neku terapiju za koju veruju da će da napravi pomak na bolje. Tako je bilo i ovog usranog četvrtka, kiša je lila kao iz kabla, maglili su se prozori, ja sam ležao polu otkriven, otkopčano dugme gornjeg dela moje pidžame otkrivalo je parče lako oznojane kože, graške su se presijavale na slabom svetlu dok se neka hladnoća sporo i tiho uvlačila u prostranu bolničku sobu u kojoj sam ležao sam, kada je ušao lekar nasmejan kao da ima razlog za to.
„Dobro jutro gospodine Maruškiću kako smo danas“, upitao je dok je podizao listu okačenu na moj krevet. „Mmmhmf“, odgovorio sam tromo, lenjo, apatično i blago režeći. „Hajde, hajde, ne klonite duhom biće sve u redu, ima da vas ‘opravimo da budete k’o novi!“, rekao je optimistično dok je lica poluozbiljnog, skoncentrisano, upisivao nešto u tabelu.
Doktor Ratko Barać je klasičan onaj picopevac, kojeg samo probrani mogu da vole. Ja ga definitivno nisam nikada nešto posebno gotivio i daleko od toga da sam uživao u činjenici da me baš on leči, ali jebi ga, šta sad, život to obično udesi tako, a ja sam bio srećan da sam se na vreme pomirio sa činjenicom. A mrzeo sam takvo ponašanje iz dna duše, ono nadmen, pun sebe, najpametniji, uvek sve on najbolje zna a svi okolo su glupi, uvek bezarazložno nasmejan, spreman da ispriča foru, u glavnom glupu ali nema veze, udvarao se sestrama na hodniku ljigavo, kupovao im čokoladice i Bog zna šta još… Bio je baš nizak i odeća mu je mirisala na neko voće, pa kad se kolonjska voda koju obilno nanosi pomeša sa onom slatkoćom pa to je da umreš, pa neka pederska, tanka bradica koju je negovao svakodnevno, pa naočare, tanak okvir, a večito mu virele neke bele dlake iz one bolničeke košulje, a boga mi, ponekad i iz ušiju, kosa, sada već skoro sasvim seda i kovrdžava, delovala je kao da mu je neko zalepio tur od ovce na glavu i vrlo proredio teme. Ali zlatan sat na jednoj i zlatna narukvica na drugoj ruci, pa onda neki glomazan muški prsten na levoj i burma od žutog zlata na desnoj, uredni nokti, mora se priznati za jednog sredovečnijeg gospodina u laganim pedesetim, držao se jako dobro i isto tako izgledao.
Posmatrao sam jedan tren njegove mršave, gotovo sasvim žute podlaktice sa kojih su se dizale retke ali oštre crne dlake, zatim ručni sat, a onda sam pogled podigao na njegovo lice. „Zašto mislite da meni treba popravka“, upitao sam tihim ravnim tonom, „mogli bi ste jednostavo da me pustite kući“. „Taman posla“, viknuo je, „Dok ne utvrdimo šta vam je nema za vas da idete kući, a vrlo smo blizu da znate“, njegovi sjajno beli, veštački, glomazni konjski zubi, hvatali su odsjaj polutame koja je vladala u sobi pri slabom osvetljenju sijalice dok je govorio, blago zadihan, gotovo uzbuđen,“Kada budete krenuli kući, krenućete zdravi, nikako nećemo da vas pustimo bolesnog“, vrcao je optimizam iz njega, sijao možda čak i jače od njegovih zuba, a ja sam samo ležao na svom bolničkom ležaju i ćutao da bih naposletku progovorio,“Kako ćete da me izlečite kada ne možete da utvrdite ni šta mi je, već je 20 i kusur dana prošlo, uradio sam gomilu analiza, ležim ovde k’o proštac, hranite me k’o goluba, niko mi ništa ne govori, svi se samo smejuljite kao da sam jebena cirkuska atrakcija“, doktor je prestao da radi šta god da je radio oko mog kreveta, koncentrisao se na monolog i slušao me. Napravio sam kratku pauzu, olizao usne i navukao ćebe preko leve noge i tada sam malo spustio loptu što se kaže, pa nastavih daleko mirnijim tonom i tiše, „Ja sam doktore rešio da ako ću već da umrem“, na koje je reči krenuo da cokće i drmusa glavom, „Ja bi’ da umrem kod moje kuće“, pogledao sam ga nekim očima kao kad pokislo i izgladnelo kuče sa ulice gleda nekog nepoznatog, nasumičnog prolaznika, mada nisam hteo tako, a on me je samo posmatrao ruku prekrštenih na grudima, njegove naočare hvatale su blesak ovog prokletog svetla koje je na sve ličilo sem na svetlo, a ja sam znao da imam njegovu pažnju. „Kod moje kuće, sa mojom ženom, uz vaše dopuštenje, tamo bih završio karijeru ako se slažete“. Lekar je uzdahnuo kratko ali duboko, „Gospodine Maruškiću, suviše teške reči za nekoga vaših godina“, nakašljao se, „Ono niste baš ni mladi, ali daleko od toga da vam se kraj nazire, ja bih rekao da ste u najboljim godinama, 43 i te kako nije za bacanje i vi ste toga svesni, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da vam pomognem da ozdravite“, završio je vrativši glupi kez na lice i još gluplji optimizam.“Mmmhm“, odgovorio sam kratko, strugajući nemušte reči o gornje nepce, a on je počeo da me pregleda. Prvo vrat, pa ispod obe miške, onda sam legao na leđa dok mi je on pritiskao abdomen. Gledao sam odsutno u plafon. Razmišljao sam ni o čemu posebnom i o svemu bitnom u isto vreme. „Vi ste baš neki težak čovek“, reče on, kao fol, u šali. „Vidi se na meni“, odgovorio sam ravnodušno. „Ne,nisam mislio na to, mislio sam ovako, kao osoba“, nastavljao je, „Znam na šta misliš doktore“. Usledila je tišina, za mene nimalo neprijatna. Dizao mi je prvo desnu pa levu nogu prvo pod uglom od devedeset stepeni, pa onda savijao u kolenu, jednu pa drugu. Ispitivao me je kratko, a ja sam odgovarao još konciznije, ali ne i oskudno detaljima koji bi mogli da budu od koristi prilikom formiranja konačnog mišljenja po pitanju anamneze, tj lociranja moje boljke. Seo je da napiše šta sve treba od analiza da mi urade u popodnevnim časovima, a onda uzeo stetoskop da mi proveri disanje i rad pluća. Dok sam dizao gornji deo pidžame na leđima su se pokazale dve dugačke i široke crte na koži, od ležanja. „Mogu misliti koliko vam teško pada ležanje u krevetu“, poče, „Ne možeš“, rekoh tiho, a onda mi je rekao da udahnem ovako pa onako i razgovor se prekinuo. „Ok, ovde nema ništa sumnjivo i neobično, hajde da izmerimo pritisak“. „Da izmerimo pritisak“, ponovio sam poluglasno, kroz nos i krenuo da podižem rukav desne ruke. „Otac vam je bio divan čovek“, rekao je iznebuha, dok mi je montirao ono sranje oko ruke. Ćutao sam jer nisam imao šta da kažem. Bio je divan čovek, jeste, bio mi je otac, sve i da je bio najgori, a nije, stvarno je bio vanserijski i nisam hteo da govorim ništa, a on je nastavio sa hvalospevima, „Ja sam mu se divio, kada sam počinjao ovde radim on me je prvi primio sa osmehom i rekao mi nešto tipa, o dobar dan kolega, kako ste se snašli, jel sve u redu, ako vam nešto zatreba slobodno meni kažite, ne ustručavajte se, a onda na trenutak zaćutao da bi izmerio pritisak. „Sto dvadeset sa osamdeset, eto, kao mladić“, nasmejao se, a ja sam ćutao i vraćao rukav dok je on pakovao aparat. “ ‘Ajde stručnjak, to svakako, bez sumnje, doajen u svojoj oblasti“, gužvao je onaj stetoskop u rukama, „Ali čovek!, nemam reči, prosto nemam reči, da je više takvih ljudi, nije što je bio vaš otac, ali da je više takvih ljudi, definitivno bi ova planeta bila bolje mesto za život“, i tada osetih dve stvari, prvo tanku notu neiskrenosti i preterivanja u njegovim rečima, pri čemu za neiskrenost i nisam baš siguran, ali preterivanje svakako, a drugo, mnogo bitnije, jedan nezaustavljiv talas emocija prouzrokovanih valjda zato što se radi o mom ocu, emocija koje vrište da izlete napolje i ja ih pustih tako nepromišljeno i naprečac, „Bio je naivan“. Zvučale su lenjo te reči, bez dinamike i nimalo nalik na ono što sam osećao dok sam ih izgovarao, ali mislio sam svaku koju sam rekao. Privukao sam mu pažnju, prekinuo je da priča, zbunio se čak, a ja ponovih opet kratko i tiho, naizgled apatično, „Bio je naivan, moj, ali naivan“… Uzdahnuo sam i osetio neku lakoću postojanja, kao da sam ozdravio i da sam spreman da se obučem i idem kući. „Kako to mislite“, upitao me je lekar zbunjeno, a ja, sada malo razgovetnije i sa više samopouzdanja koga mi suštinski nikada nije ni manjkalo, nastavih, „Pa lepo, bio je naivan, verovao je ljudima i verovao je da su svi ljudi dobri i verovao je kolegama kojima nije trebalo da veruje…“. Lekar je obrisao naočare, „Ne razumem, hoćete da kažete…“, „Baš to hoću da kažem, to što sam rekao, verovao Vam je svima, a svi ste ga naposletku zajebali, svi do jednog“, ne znam kako sam se osećao posle ove rečenice, ali sam bio siguran u jedno, da sam ovo svakako morao da kažem na glas… njemu. Nije treptao, nije znao šta da kaže, šta bi trebalo ili šta bi bilo najbolje da kaže, videlo se da su ga moje reči zatekle u najmanju ruku, ako ne i pogodile, možda ne baš u srce ali svakako tu negde okolo, ili u prazninu gde bi trebalo da stoji jedno. Ušla je sestra sa kolicima i krenula da me priprema za popodnevni set analiza. Ćutali smo, on je gledao u patos, ja u plafon, disao sam isprekidano, malkice uzbuđen ali sasvim siguran u sebe, dok su se reči gomilale u grlu čekajući da žena izađe iz prostorije da ne sluša našu sramotu. A onda kada smo ostali nasamo, nastavio sam, „Dvanaest godina, dvanaest godina, ej“, glasom tihim, skoro šapatom, gušio sam se u svojim rečima, siguran u svako slovo koje je tada izašlo napolje, šta više ponosan na svako, „Pa ja mislim da bi mene bilo sramota, novine su pisale o njemu kao da je kriminalac, žuta štampa da ni ne govorim, nama posle dođu prijatelji pa pitaju jao jel ste čuli šta te i te novine pišu za vašeg oca?, a mi se pravimo blesavi, kao nemamo pojma, kao ne hajemo. „Razumem ja vas gospodine“, poče doktor Barać, „Ali nije vredno da se sada zbog toga nervirate…“,“Nije vredno jel’?, dok su ga mazali govnima, štampa, kolege, ulica, varoš, svi ste ćutali“, govorio sam, „Duboko u sebi sam se nadao da će se neko oglasiti u njegovu korist, da stane na njegovu stranu ali ne, svi ste čuvali svoj interes, svoj trenutni položaj i ja sam se u jednom trenutku zdravo uplašio da jednom kada krene suđenje, da ćete i tu da ga ostavite na cedilu, da napravite od njega žrtvenog jarca, da ga osude za dobrobit svih vas, pa da onda na miru nastavite da radite kao i do sada što ste radili, dok on truli u zatvoru“, doktor Barać je skinuo naočare, gledao u patos, malo je reći da mu je bilo neprijatno, bilo mu je teško, lice mu se smežuralo od tuge i krivice, u uglovima usana se obojici skupila pljuvačka, što od besa, što od tuge i sramote, a onda je iskoristio moju pauzu da kaže nešto u svoju odbranu, „Milane, svi smo mi voleli tvog oca i ni u jednom trenutku niko od nas ne bi dozvolio da se tako nešto njemu desi“, brisao je čelo maramicom, „Evo ja bih prvi svoju slobodu ponudio da je došlo do toga, svi mi bismo se menjali za njega bez pardona…“, „Svoju slobodu, divan čovek“, ponavljao sam njegove reči a jelo me je iznutra i oči su se orosile, nisam ni želeo da kontrolišem te sitne ornamente moje ranjene duše, već sam ih puštao na površinu, „Divan čovek je stupio na stub srama ispred svih vas, a vi ste svi čekali samo epiog“, brisao sam nos, „Na koncu se dobro i završilo, ne želim ni da znam kako je moglo i da li biste uraili to što tvrdite da biste, samo znam da je cela čaršija pričala loše o mom ocu, o čoveku koji je svima činio koliko je mogao, čoveku koji je trčao za sve vas, trudio se, bezrezervno davao, nikada nije ni mrava zgazio i dočekao je da najebe, pred kraj radnog veka, da mu dolazi policija u kuću kao da je kriminalac, d aga ispituju, da ga tretiraju kao krimogeni element, uskraćuju slobode i slično…“. Ćutali smo. „Nemojte mi molim vas o mom ocu, nemojte“, rekao sam na posletku tonom tako tihim da sam i sam sebe jedva čuo, ali on me je čuo zasigurno. Vratio je naočare na lice, uzdahnuo duboko i rekao da će doći da me sutra obiđe i da zajedno prođemo kroz analize. Klimnuo sam glavom i okrenuo svoje lice ka prozoru iza koga je stajao jedan svet okovan zimom, maglom i kišom.
Umro sam tačno sedam meseci kasnije. U jednom trenutku simptomi nisu više bili toliko opšti i kada su shvatili šta mi je, bilo je skoro sasvim kasno za borbu. Krenuli su da me leče ali ta terapija nije davala rezultata. Ja sam nekako bio pomiren sa time. Ne bih umeo da objasnim kako sam se izborio sa samim sobom, da li je to hrabrost ili tvrdoglavost ili nešto treće. Više sam patio zbog onih koje ostavljam za sobom ali i tu sam presekao sa samim sobom sa njima ne, to je do njih. Barać me je pustio da provedem poslednjih petnaest, dvadeset dana kod kuće sa mojom Ljiljanom i to mi je bilo najlepših petnaest, dvadeset dana u zadnje tri godine. Sa Baraćem sam se oprostio bez teških reči, izgrlili smo se i ja sam otišao kući sa suprugom, a on je ostao u bolnici. I dalje sam mislio da je uobraženi picopevac, ali dušu mu nisam osporavao. Bio sam siguran da je uveren bio do zadnje da može da me spasi i kada kažem do zadnje mislim baš do samog dana. Tih zadnjih dana je dolazio da me obiđe, uzimao uzorke, pregledao me, proveravao terapiju i slično… Dugo bismo sedeli za stolom nas troje i pričali o svemu i svačemu a onda bi on otišao. Bio je tu kada sam izdahnuo, Ljiljana ga je zvala kada sam dobio napad i on je stigao najbže što je mogao, ali ja ga nisam sačekao. Volim da mislim kako mi je oprostio.
Duledudule 