Igrice blogera

Nadjoh se medju 11, hvala draganadincic76, da ne dužim, pitanja (i odgovori) su:

1. Šta te čini srećnim?

Kad vidim da su moji dobri prijatelji, moji oni „manje dobri“ prijatelji, poznanici i drugari srećni iz nekog razloga, da im se desilo nešto lepo, neki pozitivan pomak u životu… Kad moje kumče, Teodora, čita knjigu a ja znam da sam malim delom zaslužan da ona nauči slova sa 5, 6 godina starosti… onako krajnje spontano… puno takvih sitnica…

2.Da li je jače zaljubljenost ili ljubav?

Ne znam. Zaljubljenost u kola ili ljubav prema drvenom nameštaju? 😀 To je mač sa dve oštrice i uvek se krvari, mora malo, prosto… 😀

3.Koliko puta si slagao-a?

Puno puta, ali sa plemenitim ciljem… 😀

4.Pišeš zato što..?

Volim, to me ispunjava i volim taj osećaj kad neku sliku koja mi se vrzma u glavi uspem da prebacim na papir, slovima… moj način slikanja. A imam ih u glavi, čitave filmove slika 😀

5. Koliko ti je bitno tudje mišljenje?

Zavisi u vezi sa čime je, pa samim tim i jeste i nije. Tj. manje – više… ali nije nikada presudno.

6.O sebi misliš da si..?

Najmanje razmišljam o sebi.

7.Koliko pravih prijatelja imas?

Dovoljno. Prevashodno sam (pre)srećan što ih imam.

8. Veruješ u…?

Verujem da na kraju sve dodje na svoje i da postoji neka sila koja nas prožima, neka prirodna ravnoteža, budući da je sve sa svačim jako gusto i prisno povezano, nažalost ne i neraskidivo pa otuda i ruptura…

9.Ljude ceniš po diplomi ili iskustvu?

Ljude cenim po srcu. Kad ih malo bolje upoznam, kroz akcije i reakcije, kroz razmišljanje u datim slučajevima, kako se ponašaju u određenoj situaciji… koliko im je stalo do drugih i svega oko sebe…

10. Omiljeno mesto?

Imam ih nekoliko, my comfort zone, jedno je kabinet za biologiju, baš je opuštajuć 😉

11.Ne ostvarena želja?

Nisam tip od želja, te „neostvarene“ u suštini nisam ni sanjao, sve ove prizemnije sam manje više ostvario ili ću jer nije neka metafizika, a ono „šta bi bilo kad bi bilo da ja imam čarobni štapić“, ostavljam tamo gde jeste i vraćam im se samo u svrhu kratkoročnog bega od zbilje 😀

Ne nameravam nikoga da nominujem, ako neko želi, nek odgovori na ova pitanja na koja sam i ja, fantastična su! 🙂

Ona (…samo misli da zna)

Taj jedan momenat kada pružiš ruku da dohvatiš, krajnje nepretenciozno, čak pomalo bojažljivo (ne može tako), a ono kao da ima noge pa se izmakne tačno za toliko i dok ti osećaš topli placebo kako se meškolji u dlanu, ono ti se smeška i ne beži nego je tu, za dužinu šake ispred iste i reklo bi se da čeka, kao da čeka, ali u stvari ne da ne čeka, nego je to taj privid kome ne možeš da se otmeš, kao da ti je vezana krpa preko očiju i treba da je skineš radi bolje percepcije, a okolina ima utisak da ti ne želiš da skineš taj povez, jer je lanen i bordo i pušta sasvim malo svetlosti do očiju koje su se uželele da progledaju sasvim, ali kad dugo nosiš samar onda ti nekako pređe u naviku, nije lepo ali ti ni ne smeta i jbg… A ona jbg nije daleko i jeste daleko ovisi o percepciji…

Ne bih da dajem prognoze, ali imam neki osećaj da ovaj Februar neće biti kao prethodni…