Kao puž golać (bez sidra)

Činjnica da nismo tu gde jesmo, u nekom proizvoljnom trenutku, u smislu da nismo prisutni duhom, na neki volšeban način, udesi da gde god je to da smo se baš tada zadesili da budemo, u datom trenutku, sasvim podnošljivo… Jer odsustvo duha ne čini telo spremnijim na nedaće koje nikada ne utihnu, samo povremeno jenjavju, odlaze na drugu stranu i vraćaju se, kao jeseni i zime, učestalije, nikako i pravilnije, samo se taj trenutak (koji se ne može izbeći) udesi tako nekako glupo pa se ne oseti, ostaju samo ožiljci, jer membrana štiti, ali membrana pamti svaki udarac koji joj vanjština podari… dom, u kome nema nikoga, da popravi krov, prozore i zameni vrata novim, selektivno propustljivim. Telo gipko pa amortizuje ali i pamti a neće ni doveka tako moći, jednom će da se slomi, ili će se samo srušiti da ostane nepregledna gomila od koje ne možeš da razaznaš šta je bila dok je bila i to neće da bude samo od sebe, to će da bude blagodareći kaskadi procesa koje je duša posmatrala sa strane, glave naslonjene na šaku, spokojno… ili ne… Na taj način duša ostane nekako gola kao kad zmija odbaci staru košulju, samo što je ovde odbačaj permanentan, a izloženost skoro pa fatalna. Ne sasvim. Duša ostane da luta gola, ogoljena na osnovu, kao pustinjak, bez doma, bez ljuske, kao puž golać, po beskraju, nepreglednom prostranstvu ničega i svačega i uvek je plus beskonačno, čak i kada se vrati na takoreći početak, to je samo jedna tačka u putu koji se mora ili ne mora pr(o/e)ći, ni malo naivan, svaki put nov i stran, pogotovo kada si go i bos i kada nemaš čemu da se vratš, neusidren, pa lutaš, a on te obmanjuje tako krhkog i dozvoljava ti i levo i desno, posmatra te kao što si ti posmatrao svoju ljušturu kako propada, jer nisi bio tu, u trenutku kada se dešavalo ono što je prouzrokovalo sva ova uzaludna lutanja.