Ja ne želim da ode…

Sedim i gledam u jednu tačku, ide muzika u pozadini, ja sam je birao, ide mi uz atmosferu i raspoloženje. Sve su koze na broju, spremljen sam za posao sutra, sve sam isplanirao, ušio sam skoro sve rupe na čarapama, ostala je samo jedna, ali sam nju namerno ostavio za kasnije, nisam precizno isplanirao to „kada kasnije“ ali desiće se sigurno, imam plan za ostatak večeri, koncizan i jasan, presvući ću posteljinu, otići pod tuš, tako te sitne stvari, brijanje, pakovanje odeće na fotelju, sve ono što „stane u pet minuta“, uz knjigu ću dočekati san i prvi put, ne znam zbog čega, ne želim da se završi veče, želim da vratim vreme, da prolongiram i da kad treba da me ščepaju snovi bude negde recimo devet uveče (skroman sam), da odgodim naredni dan za neko vreme, ne sasvim… ne bojim se ja od „sutra“, obaveza, onoga što me čeka (i što znam i što ne znam) lako ću da uronim, kao i do sada, samo me golica to neko osećanje, kako mi svake večeri fali dodatnih recimo tri sata, sebičluk neki u meni možda… Ali kada se sve redovno završi, recimo tri sata za tišinu da me pojede mrak večeri uz odgovarajuću muziku, da razmislim, to mi nekako beži stalno, vreme da razmislim, da se prisetim, pribeležim čak ako je neophodno, da sve delove koji su se tokom dana prosuli sklopim u celinu i da nastavim dalje, da izađem, ne neću u kafanu, neću da se (iz)gubim, da se (sa)krijem, izaći ću na terasu, u tišini da pozdravim duhove iz dvorišta, da i njima poželim lak svršetak i uranjanje u novi dan, da im nazdravim čak ako imam čim, da napunim i srce i pluća njihovim osmesima i migovima i onda kažem „e sad mogu da idem u krevet“… ali ne ide to tako… a čak ni nema veze sa ponedeljkom…