Postoje trenuci kada sam čvrsto uveren da me je sudbina spasila. Kada kažem spasila, mislim i od samoga sebe, ne samo od drugih. Kao da je bdila na mom ramenu, kao ptica, na pomen nevolje slala vetrove dovoljno jake da oteraju plimski talas na neku drugu stranu. Neke talase sam i sam stvarao. Bacao sam kamen dovoljno jako i dovoljno često ne bi li poremetio površinu vode da ne bude mirna, tiha i postojana i nije se moglo videti u dubinu, a kamo li u budućnost, iako ju je nekada moguće predskazati. Ne treba biti gatara, samo otvoriti čula za svet, udahnuti duboko i biti spreman za ono što povuče sa sobom. Nekada bi me talasi zapljuskivali namerno, zato što mogu, jer su veći i jači od mene, a ja sam dovoljno inferioran da se suprotstavim. Odolevao sam, trudio se da budem nasmejan, zagledan u pozadinu talasa, u unutrašnju stranu, u blisku budućnost koju mi nosi. Nijednog se ne stidim. Svi su oni stali u sliku, sve plime i sve oseke, čak i oni talasi koje je sudbina uspela da oduva da me ne pokvase, da me ne obeleže, i oni su našli način da se utisnu, samim tim što me nisu ni takli, računaju se i te kako, sve je to kreiralo jedan okoliš daleko od perfektnog, intiman, moj, koji me je izabrao i koji sam izabrao da se njime krećem..
Dok ležim pogleda prikovanog u beo plafon, oko prati nepravilnu liniju pukotine koja se širi jako sporo, ali konstantno, po malo, kao bolest, osvaja prostor, a ja hvatam sebe kako odmotavam klupko prošlosti u tišini i nežno da se ne bi neka slika pocepala ili zgužvala. Slike se smenjuju kao u albumu neke su izgubile hronologiju, ali ne i značenje i ja se sećam akcija, sećam se reakcija … Kao da gledam film u kome sam bio nekada glavni a nekada sporedan ali akter u svakoj sceni, na svakoj slici, priča mog života, počinje polako da dobija audio dojam. Jedan postojan zvuk. Zvuk kao tok vode, konstantan i bez oscilacija, kao šum, tih, pa sve jači ali ne prejak. Ne dešava se u glavi, odakle naviru slike sećanja, zvuk dolazi iz grudi. U grudima ima jedno mesto koje je esencijalno za sve o čemu sam do sada govorio. Bez tog mesta nema talasa, nema plime i nema oseke. Bez tog mesta ni sudbna ne bi mogla da veze fine niti budućnosti. Nema akcija, ni reakcija. Na tom mestu ima jedan ćup, mali je i crven. U tom ćupu duša spava. On nije zemljan, od krvi je i od mesa, kao i sam čovek, zato je jako važno da se dobro čuva da se ne razbije. Prazan je čovek bez srca i duše.
U ćupu duše rađa se jedan osećaj fragilan, jedan mali izdanak, znam da neće da se slomi dok bude probijao napolje iz srca, iz ćupa, na svetlost dana. Poznat osećaj a mlad i žarko želi napolje. Klija polako taj osećaj u meni, strpljiv je i kada bude bio dovoljno jak, on će samo da otškrine poklopac ćupa da klisne u dan.
Duledudule 