Kada se sve sabere i oduzme…

Srećni smo i volimo se. Živimo u neboderu sa pogledom na kraj, leđima smo okrenuti početku mada bi jako lako moglo biti i obrnuto, ali je to sada manje važno jer se mi volimo. Zapravo smo negde malo posle sredine, znači ipak bliže kraju, ako smo odlučili da ta strana bude kraj, da gledamo u nju, a lepo je i ni izbliza ne izgleda kao što zvuči, horizont nam se osmehuje svakodnevno i prazno je prostranstvo ali na jedan simpatičan i vedar način i boje su žive čak i kada je zima.
Mi smo locirani skroz gore, na vrhu i oblaci su nam prve komšije, pa nekada, kada je vetar jak mi im oblačimo pamučne jastučnice da ne nazebu i ne prehlade se, skoro nikad ne spavamo na njima, samo vodimo računa… Naš mačak Žika ih obožava… oblake… a i jastučnice… Srećni smo i volimo se i našu ljubav oseća čitav neboder odozdo pa sve do gore iznad nas, do samoga vrha, do igle, mesta gde dere nebo pa mi dok se tako volimo možemo da gledamo i dalje, kroz to rasparano parče plavetnila da vidimo zvezde, planete i komete, udaljene sisteme i repatice, kao na dlanu. I kiša kad pada ona prvo krene od te rupe, a mi je onda skupljamo u skupljene, ispružene ruke, pa se nekad tako umivamo i odamo poštovanje nebu koje je puklo samo zbog nas.
Naša je ljubav vrela poput hladne kafe koju na smenu srču tople usne. Tako se i volimo, na smenu. Ja sam njoj dao svoje srce čim sam je ugledao, delovala mi ja kao prava osoba za taj posao, a onda je ona odlučila da mi veruje i uradi isto. I sada kada skuvamo tu jednu kafu mi se pored prozora umrsimo jedno u drugo jer drugačije ne znamo, obučemo ćebe kao pončo, samo nam glave vire, onako umršeni jedno u drugo izgledamo kao vigvam. Šare s’ ćebeta vedre plačno nebo, a nama ne smeta što je napolju hladno, udišemo vazduh i pravimo se da je čist, nasmejani smo i volimo se iako nema sunca toga dana. I dok ona polako sriče gutljaje ja volim njeno srce, čuvam ga i pazim kao malo dete što i jeste, rumeno i nevino, a onda kada se kafa malo smlači, onda ja sričem dugačke tanke gutljaje dok ona voli moje srce, jer ja kafu u suštini i ne volim kad je previše vruća…
I tako se volimo na smenu ruke nam se umrse oko te jedne šolje dovoljne za dvoje, Žika prede pored nas, vetar nam miluje kose, a repatice lete li lete…