Močvara

Mračno jedno mesto. Samotno, sklonjeno od pogleda svih sem slučajnih, onih koji zalutaju… Niko tu ne zalazi dobrovoljno, ne zato što voli, jer kako ulaziš dublje nestaju boje i otvara se mrak poput paukove mreže, ti ulaziš sve dublje, ono se obmotava oko tebe dok te sasvim ne uvije u tamnu boju noći. Zvuk je drugačiji, čuje se ali kao da vreba šta ćeš da uradiš pa da se i on oglasi, da iznenadi, da prepadne, da zbuni… I uvek je tih, smiren, kola tiho kao spora reka i razleže se kroz mrak. Zemlja je testava i klizi, lako se u glib upada, kao u raku, iz neznanja ili neopreza, a onda se jako teško napolje vadi, jer te to testo hvata kao ruke davljenika u nadi da ga ponseš, da bi se i ono spaslo, ali na kraju pokušaja ostaju samo mrlje, kao od krvi, koje se osuše i skoro sasvim nestaju tako da posle nekog vremena više ni ne podsećaju. Žile su jake, korenje, viri ono iz tog blata, tu živi to žbunje, to mu je dom, šta će. Delom zaranja u mutnu vodu koja se od mraka koji je okružuje razlikuje samo po slabom odsjaju sa površine koja se lenjo talasa, sa koje se diže težak miris, nije to smrad, ali jednom kada uđe u pluća a on počne da pritiska kao ruke, kao teret neki i ne da ti da dišeš, sputava, umori te nekako. I sve to izgleda sablasno mirno kao grob i naizgled se ništa ne dešava. Ali ta zemlja, taj glib rađa, ne bi tu živelo šiblje da to tlo nije pogodno, da ne želi dobro. Odsjaj sa površine je slab ali dobaci do tankih zelenih lijana mangrova i drugog rastinja koje uzima taj težak vazduh u sebe da ga oplemeni ako se neki namernik usudi, da te ruke ne pritisnu prejako. A voda je mutna i tamna ali je topla kao zagrljaj u koji rado ideš i puna je života samo se taj život ne vidi jer i te duše žive u mraku. Neke dišu na škrge a neke ne, a neke ne dišu. I odatle taj zvuk koji plovi mrakom kao usamljeni čamac nemom površinom tame, ne prepada on, ne zbunjuje jer i on je prepadnut i on se plaši pa polako, tiho i oprezno izgviruje iz grla svojih stanodavaca, svih tih malih i velikih koji se ne vide, koji dišu ili ne dišu ali žive tu, na tom mračnom, tihom i samotnom mestu koje ipak nisu ni boje sasvim napustile samo treba da se pogleda malo bolje.