Ja ne želim da ode…

Sedim i gledam u jednu tačku, ide muzika u pozadini, ja sam je birao, ide mi uz atmosferu i raspoloženje. Sve su koze na broju, spremljen sam za posao sutra, sve sam isplanirao, ušio sam skoro sve rupe na čarapama, ostala je samo jedna, ali sam nju namerno ostavio za kasnije, nisam precizno isplanirao to „kada kasnije“ ali desiće se sigurno, imam plan za ostatak večeri, koncizan i jasan, presvući ću posteljinu, otići pod tuš, tako te sitne stvari, brijanje, pakovanje odeće na fotelju, sve ono što „stane u pet minuta“, uz knjigu ću dočekati san i prvi put, ne znam zbog čega, ne želim da se završi veče, želim da vratim vreme, da prolongiram i da kad treba da me ščepaju snovi bude negde recimo devet uveče (skroman sam), da odgodim naredni dan za neko vreme, ne sasvim… ne bojim se ja od „sutra“, obaveza, onoga što me čeka (i što znam i što ne znam) lako ću da uronim, kao i do sada, samo me golica to neko osećanje, kako mi svake večeri fali dodatnih recimo tri sata, sebičluk neki u meni možda… Ali kada se sve redovno završi, recimo tri sata za tišinu da me pojede mrak večeri uz odgovarajuću muziku, da razmislim, to mi nekako beži stalno, vreme da razmislim, da se prisetim, pribeležim čak ako je neophodno, da sve delove koji su se tokom dana prosuli sklopim u celinu i da nastavim dalje, da izađem, ne neću u kafanu, neću da se (iz)gubim, da se (sa)krijem, izaći ću na terasu, u tišini da pozdravim duhove iz dvorišta, da i njima poželim lak svršetak i uranjanje u novi dan, da im nazdravim čak ako imam čim, da napunim i srce i pluća njihovim osmesima i migovima i onda kažem „e sad mogu da idem u krevet“… ali ne ide to tako… a čak ni nema veze sa ponedeljkom

Post – novogodišnji post (šta je bilo bilo je, a šta nije ko će ga znati…)

Ljudi srećna vam svima Nova Godina. Od srca vam svima želim puno zdravlja i sreće, ljubavi i čega god vam padne napamet. Svašta se nešto dešavalo, nije bilo loše ni malo koliko su mi prethodne godine bile nikakve, tako da zadovoljan ne mogu da ne budem. Nisam redovan na blogu, više me nema nego što me ima, jako, jako retko komentarišem (tj skoro uopšte ne komentarišem) ali tu sam, čitam vas skoro pa redovno, ne mogu da kažem hoću li se nastaviti da aktivno pišem kao ranije, jer trenutno nemam ni šta da kažem, a ono što bih možda i rekao ne znam kako bih pa „ga“ puštam da ćuti u meni (dok ćuti)…  ali videćemo kako će da se odvijaju stvari…

Raduckam malo u školi, malo sa odraslima (na leto mi ističe ugovor, a onda u neke druge/nove avanture…), bendić radi, nije ništa komercijalno niti unosno ali smo zadovoljni i kreativni, nećemo moći da unovčimo taj trud ali to i nije cilj koliko da promovišemo svoj rad… spremamo i školsku predstavu koja će nadam se da baci malo svetla na neke ozbiljne teme koje se tiču prevashodno dece uzrast osnovna škola, videćemo kako će to da ide, ja sam optimističan. Zezam se i u amaterskom pozorištu, od ove godine (glumac da budem), ništa veliko ali dobro je druženje i životno iskustvo je neprocenjivo. Upoznao sam ove godine nek divne ljude kako na poslu tako i van njega, svašta se nešto dešavalo, da sam se malo i podmaladio, pa ću ovu proteklu 2016-u da pamtim po dobru i da se nadam da svaka sledeća bude makar za 3% bolja od prethodne. Sve vas puno volim, živi bili :*

Unutar bolničkih zidova

Bolnica je jedno, nekada tiho, ponekad nimalo tiho, ali svakako samotno i tužno mesto, čak i u vreme poseta kada nahrle ljudi da posete svoje, kada bi se moglo reći kako hodnici odzvanjaju životom. Ima bolnica svoj miris, koji različito utiče na ljude, obično čini da ljudima bude neprijatno, nekima pripadne muka, ali gotovo svi osećaju strahopoštovanje i su ozbiljni kao u crkvi… sede i čekaju svoj red, išekuju vesti koje mogu da budu ružne, tužne, uznemirujuće, neretko i lepe, vesele, pune nade, ali ljudi gotovo nikada ne pomisle prvo na njih. To je jedna zgrada koja ima svoj istančan ritam, mikroklimu i hijerarhiju, koliko god da ti se čini suprotno. Sve se tu dešava, iza tih, često u belo okrečenih zidova, dobro se utače u loše i obratno, kao katran i mleko i čine jednu neraskidivu celinu van koje često nemaju previše smisla. Kako ja to znam? Evo ima već dvadeset i jedan dan kako ležim na internom odeljenju, doktori se svojski trude oko mene, daju sve od sebe, ali organizam ne sluša nikoga, gasi se u inat svima njima i niko ne zna šta mi je. Konkretno. Već dvadeset i jedan dan ležim bez precizne dijagnoze, prate mi vitalne znake, obilaze svakodnevno i daju neku terapiju za koju veruju da će da napravi pomak na bolje. Tako je bilo i ovog usranog četvrtka, kiša je lila kao iz kabla, maglili su se prozori, ja sam ležao polu otkriven, otkopčano dugme gornjeg dela moje pidžame otkrivalo je parče lako oznojane kože, graške su se presijavale na slabom svetlu dok se neka hladnoća sporo i tiho uvlačila u prostranu bolničku sobu u kojoj sam ležao sam, kada je ušao lekar nasmejan kao da ima razlog za to.

„Dobro jutro gospodine Maruškiću kako smo danas“, upitao je dok je podizao listu okačenu na moj krevet. „Mmmhmf“, odgovorio sam tromo, lenjo, apatično i blago režeći. „Hajde, hajde, ne klonite duhom biće sve u redu, ima da vas ‘opravimo da budete k’o novi!“, rekao je optimistično dok je lica poluozbiljnog, skoncentrisano, upisivao nešto u tabelu.

Doktor Ratko Barać je klasičan onaj picopevac, kojeg samo probrani mogu da vole. Ja ga definitivno nisam nikada nešto posebno gotivio i daleko od toga da sam uživao u činjenici da me baš on leči, ali jebi ga, šta sad, život to obično udesi tako, a ja sam bio srećan da sam se na vreme pomirio sa činjenicom. A mrzeo sam takvo ponašanje iz dna duše, ono nadmen, pun sebe, najpametniji, uvek sve on najbolje zna a svi okolo su glupi, uvek bezarazložno nasmejan, spreman da ispriča foru, u glavnom glupu ali nema veze, udvarao se sestrama na hodniku ljigavo, kupovao im čokoladice i Bog zna šta još… Bio je baš nizak i odeća mu je mirisala na neko voće, pa kad se kolonjska voda koju obilno nanosi pomeša sa onom slatkoćom pa to je da umreš, pa neka pederska, tanka bradica koju je negovao svakodnevno, pa naočare, tanak okvir, a večito mu virele neke bele dlake iz one bolničeke košulje, a boga mi, ponekad i iz ušiju, kosa, sada već skoro sasvim seda i kovrdžava, delovala je kao da mu je neko zalepio tur od ovce na glavu i vrlo proredio teme. Ali zlatan sat na jednoj i zlatna narukvica na drugoj ruci, pa onda neki glomazan muški prsten na levoj i burma od žutog zlata na desnoj, uredni nokti, mora se priznati za jednog sredovečnijeg gospodina u laganim pedesetim, držao se jako dobro i isto tako izgledao.

Posmatrao sam jedan tren njegove mršave, gotovo sasvim žute podlaktice sa kojih su se dizale retke ali oštre crne dlake, zatim ručni sata onda sam pogled podigao na njegovo lice. „Zašto mislite da meni treba popravka“, upitao sam tihim ravnim tonom, „mogli bi ste jednostavo da me pustite kući“. „Taman posla“, viknuo je, „Dok ne utvrdimo šta vam je nema za vas da idete kući, a vrlo smo blizu da znate“, njegovi sjajno beli, veštački, glomazni konjski zubi, hvatali su odsjaj polutame koja je vladala u sobi pri slabom osvetljenju sijalice dok je govorio, blago zadihan, gotovo uzbuđen,“Kada budete krenuli kući, krenućete zdravi, nikako nećemo da vas pustimo bolesnog“, vrcao je optimizam iz njega, sijao možda čak i jače od njegovih zuba, a ja sam samo ležao na svom bolničkom ležaju i ćutao da bih naposletku progovorio,“Kako ćete da me izlečite kada ne možete da utvrdite ni šta mi je, već je 20 i kusur dana prošlo, uradio sam gomilu analiza, ležim ovde k’o proštac, hranite me k’o goluba, niko mi ništa ne govori, svi se samo smejuljite kao da sam jebena cirkuska atrakcija“, doktor je prestao da radi šta god da je radio oko mog kreveta, koncentrisao se na monolog i slušao me. Napravio sam kratku pauzu, olizao usne i navukao ćebe preko leve noge i tada sam malo spustio loptu što se kaže, pa nastavih daleko mirnijim tonom i tiše, „Ja sam doktore rešio da ako ću već da umrem“, na koje je reči krenuo da cokće i drmusa glavom, „Ja bi’ da umrem kod moje kuće“, pogledao sam ga nekim očima kao kad pokislo i izgladnelo kuče sa ulice gleda nekog nepoznatog, nasumičnog prolaznika, mada nisam hteo tako, a on me je samo posmatrao ruku prekrštenih na grudima, njegove naočare hvatale su blesak ovog prokletog svetla koje je na sve ličilo sem na svetlo, a ja sam znao da imam njegovu pažnju. „Kod moje kuće, sa mojom ženom, uz vaše dopuštenje, tamo bih završio karijeru ako se slažete“. Lekar je uzdahnuo kratko ali duboko, „Gospodine Maruškiću, suviše teške reči za nekoga vaših godina“, nakašljao se, „Ono niste baš ni mladi, ali daleko od toga da vam se kraj nazire, ja bih rekao da ste u najboljim godinama, 43 i te kako nije za bacanje i vi ste toga svesni, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da vam pomognem da ozdravite“, završio je vrativši glupi kez na lice i još gluplji optimizam.“Mmmhm“, odgovorio sam kratko, strugajući nemušte reči o gornje nepce, a on je počeo da me pregleda. Prvo vrat, pa ispod obe miške, onda sam legao na leđa dok mi je on pritiskao abdomen. Gledao sam odsutno u plafon. Razmišljao sam ni o čemu posebnom i o svemu bitnom u isto vreme. „Vi ste baš neki težak čovek“, reče on, kao fol, u šali. „Vidi se na meni“, odgovorio sam ravnodušno. „Ne,nisam mislio na to, mislio sam ovako, kao osoba“, nastavljao je, „Znam na šta misliš doktore“. Usledila je tišina, za mene nimalo neprijatna. Dizao mi je prvo desnu pa levu nogu prvo pod uglom od devedeset stepeni, pa onda savijao u kolenu, jednu pa drugu. Ispitivao me je kratko, a ja sam odgovarao još konciznije, ali ne i oskudno detaljima koji bi mogli da budu od koristi prilikom formiranja konačnog mišljenja po pitanju anamneze, tj lociranja moje boljke. Seo je da napiše šta sve treba od analiza da mi urade u popodnevnim časovima, a onda uzeo stetoskop da mi proveri disanje i rad pluća. Dok sam dizao gornji deo pidžame na leđima su se pokazale dve dugačke i široke crte na koži, od ležanja. „Mogu misliti koliko vam teško pada ležanje u krevetu“, poče, „Ne možeš“, rekoh tiho, a onda mi je rekao da udahnem ovako pa onako i razgovor se prekinuo. „Ok, ovde nema ništa sumnjivo i neobično, hajde da izmerimo pritisak“. „Da izmerimo pritisak“, ponovio sam poluglasno, kroz nos i krenuo da podižem rukav desne ruke. „Otac vam je bio divan čovek“, rekao je iznebuha, dok mi je montirao ono sranje oko ruke. Ćutao sam jer nisam imao šta da kažem. Bio je divan čovek, jeste, bio mi je otac, sve i da je bio najgori, a nije, stvarno je bio vanserijski i nisam hteo da govorim ništa, a on je nastavio sa hvalospevima, „Ja sam mu se divio, kada sam počinjao ovde radim on me je prvi primio sa osmehom i rekao mi nešto tipa, o dobar dan kolega, kako ste se snašli, jel sve u redu, ako vam nešto zatreba slobodno meni kažite, ne ustručavajte se, a onda na trenutak zaćutao da bi izmerio pritisak. „Sto dvadeset sa osamdeset, eto, kao mladić“, nasmejao se, a ja sam ćutao i vraćao rukav dok je on pakovao aparat. “ ‘Ajde stručnjak, to svakako, bez sumnje, doajen u svojoj oblasti“, gužvao je onaj stetoskop u rukama, „Ali čovek!, nemam reči, prosto nemam reči, da je više takvih ljudi, nije što je bio vaš otac, ali da je više takvih ljudi, definitivno bi ova planeta bila bolje mesto za život“, i tada osetih dve stvari, prvo tanku notu neiskrenosti i preterivanja u njegovim rečima, pri čemu za neiskrenost i nisam baš siguran, ali preterivanje svakako, a drugo, mnogo bitnije, jedan nezaustavljiv talas emocija prouzrokovanih valjda zato što se radi o mom ocu, emocija koje vrište da izlete napolje i ja ih pustih tako nepromišljeno i naprečac, „Bio je naivan“. Zvučale su lenjo te reči, bez dinamike i nimalo nalik na ono što sam osećao dok sam ih izgovarao, ali mislio sam svaku koju sam rekao. Privukao sam mu pažnju, prekinuo je da priča, zbunio se čak, a ja ponovih opet kratko i tiho, naizgled apatično, „Bio je naivan, moj, ali naivan“… Uzdahnuo sam i osetio neku lakoću postojanja, kao da sam ozdravio i da sam spreman da se obučem i idem kući. „Kako to mislite“, upitao me je lekar zbunjeno, a ja, sada malo razgovetnije i sa više samopouzdanja koga mi suštinski nikada nije ni manjkalo, nastavih, „Pa lepo, bio je naivan, verovao je ljudima i verovao je da su svi ljudi dobri i verovao je kolegama kojima nije trebalo da veruje…“. Lekar je obrisao naočare, „Ne razumem, hoćete da kažete…“, „Baš to hoću da kažem, to što sam rekao, verovao Vam je svima, a svi ste ga naposletku zajebali, svi do jednog“, ne znam kako sam se osećao posle ove rečenice, ali sam bio siguran u jedno, da sam ovo svakako morao da kažem na glas… njemu. Nije treptao, nije znao šta da kaže, šta bi trebalo ili šta bi bilo najbolje da kaže, videlo se da su ga moje reči zatekle u najmanju ruku, ako ne i pogodile, možda ne baš u srce ali svakako tu negde okolo, ili u prazninu gde bi trebalo da stoji jedno. Ušla je sestra sa kolicima i krenula da me priprema za popodnevni set analiza. Ćutali smo, on je gledao u patos, ja u plafon, disao sam isprekidano, malkice uzbuđen ali sasvim siguran u sebe, dok su se reči gomilale u grlu čekajući da žena izađe iz prostorije da ne sluša našu sramotu. A onda kada smo ostali nasamo, nastavio sam, „Dvanaest godina, dvanaest godina, ej“, glasom tihim, skoro šapatom, gušio sam se u svojim rečima, siguran u svako slovo koje je tada izašlo napolje, šta više ponosan na svako, „Pa ja mislim da bi mene bilo sramota, novine su pisale o njemu kao da je kriminalac, žuta štampa da ni ne govorim, nama posle dođu prijatelji pa pitaju jao jel ste čuli šta te i te novine pišu za vašeg oca?, a mi se pravimo blesavi, kao nemamo pojma, kao ne hajemo. „Razumem ja vas gospodine“, poče doktor Barać, „Ali nije vredno da se sada zbog toga nervirate…“,“Nije vredno jel’?, dok su ga mazali govnima, štampa, kolege, ulica, varoš, svi ste ćutali“, govorio sam, „Duboko u sebi sam se nadao da će se neko oglasiti u njegovu korist, da stane na njegovu stranu ali ne, svi ste čuvali svoj interes, svoj trenutni položaj i ja sam se u jednom trenutku zdravo uplašio da jednom kada krene suđenje, da ćete i tu da ga ostavite na cedilu, da napravite od njega žrtvenog jarca, da ga osude za dobrobit svih vas, pa da onda na miru nastavite da radite kao i do sada što ste radili, dok on truli u zatvoru“, doktor Barać je skinuo naočare, gledao u patos, malo je reći da mu je bilo neprijatno, bilo mu je teško, lice mu se smežuralo od tuge i krivice, u uglovima usana se obojici skupila pljuvačka, što od besa, što od tuge i sramote, a onda je iskoristio moju pauzu da kaže nešto u svoju odbranu, „Milane, svi smo mi voleli tvog oca i ni u jednom trenutku niko od nas ne bi dozvolio da se tako nešto njemu desi“, brisao je čelo maramicom, „Evo ja bih prvi svoju slobodu ponudio da je došlo do toga, svi mi bismo se menjali za njega bez pardona…“, „Svoju slobodu, divan čovek“, ponavljao sam njegove reči a jelo me je iznutra i oči su se orosile, nisam ni želeo da kontrolišem te sitne ornamente moje ranjene duše, već sam ih puštao na površinu, „Divan čovek je stupio na stub srama ispred svih vas, a vi ste svi čekali samo epiog“, brisao sam nos, „Na koncu se dobro i završilo, ne želim ni da znam kako je moglo i da li biste uraili to što tvrdite da biste, samo znam da je cela čaršija pričala loše o mom ocu, o čoveku koji je svima činio koliko je mogao, čoveku koji je trčao za sve vas, trudio se, bezrezervno davao, nikada nije ni mrava zgazio i dočekao je da najebe, pred kraj radnog veka, da mu dolazi policija u kuću kao da je kriminalac, d aga ispituju, da ga tretiraju kao krimogeni element, uskraćuju slobode i slično…“. Ćutali smo. „Nemojte mi molim vas o mom ocu, nemojte“, rekao sam na posletku tonom tako tihim da sam i sam sebe jedva čuo, ali on me je čuo zasigurno. Vratio je naočare na lice, uzdahnuo duboko i rekao da će doći da me sutra obiđe i da zajedno prođemo kroz analize. Klimnuo sam glavom i okrenuo svoje lice ka prozoru iza koga je stajao jedan svet okovan zimom, maglom i kišom.

Umro sam tačno sedam meseci kasnije. U jednom trenutku simptomi nisu više bili toliko opšti i kada su shvatili šta mi je, bilo je skoro sasvim kasno za borbu. Krenuli su da me leče ali ta terapija nije davala rezultata. Ja sam nekako bio pomiren sa time. Ne bih umeo da objasnim kako sam se izborio sa samim sobom, da li je to hrabrost ili tvrdoglavost ili nešto treće. Više sam patio zbog onih koje ostavljam za sobom ali i tu sam presekao sa samim sobom sa njima ne, to je do njih. Barać me je pustio da provedem poslednjih petnaest, dvadeset dana kod kuće sa mojom Ljiljanom i to mi je bilo najlepših petnaest, dvadeset dana u zadnje tri godine. Sa Baraćem sam se oprostio bez teških reči, izgrlili smo se i ja sam otišao kući sa suprugom, a on je ostao u bolnici. I dalje sam mislio da je uobraženi picopevac, ali dušu mu nisam osporavao. Bio sam siguran da je uveren bio do zadnje da može da me spasi i kada kažem do zadnje mislim baš do samog dana. Tih zadnjih dana je dolazio da me obiđe, uzimao uzorke, pregledao me, proveravao terapiju i slično… Dugo bismo sedeli za stolom nas troje i pričali o svemu i svačemu a onda bi on otišao. Bio je tu kada sam izdahnuo, Ljiljana ga je zvala kada sam dobio napad i on je stigao najbže što je mogao, ali ja ga nisam sačekao. Volim da mislim kako mi je oprostio.

Kao puž golać (bez sidra)

Činjnica da nismo tu gde jesmo, u nekom proizvoljnom trenutku, u smislu da nismo prisutni duhom, na neki volšeban način, udesi da gde god je to da smo se baš tada zadesili da budemo, u datom trenutku, sasvim podnošljivo… Jer odsustvo duha ne čini telo spremnijim na nedaće koje nikada ne utihnu, samo povremeno jenjavju, odlaze na drugu stranu i vraćaju se, kao jeseni i zime, učestalije, nikako i pravilnije, samo se taj trenutak (koji se ne može izbeći) udesi tako nekako glupo pa se ne oseti, ostaju samo ožiljci, jer membrana štiti, ali membrana pamti svaki udarac koji joj vanjština podari… dom, u kome nema nikoga, da popravi krov, prozore i zameni vrata novim, selektivno propustljivim. Telo gipko pa amortizuje ali i pamti a neće ni doveka tako moći, jednom će da se slomi, ili će se samo srušiti da ostane nepregledna gomila od koje ne možeš da razaznaš šta je bila dok je bila i to neće da bude samo od sebe, to će da bude blagodareći kaskadi procesa koje je duša posmatrala sa strane, glave naslonjene na šaku, spokojno… ili ne… Na taj način duša ostane nekako gola kao kad zmija odbaci staru košulju, samo što je ovde odbačaj permanentan, a izloženost skoro pa fatalna. Ne sasvim. Duša ostane da luta gola, ogoljena na osnovu, kao pustinjak, bez doma, bez ljuske, kao puž golać, po beskraju, nepreglednom prostranstvu ničega i svačega i uvek je plus beskonačno, čak i kada se vrati na takoreći početak, to je samo jedna tačka u putu koji se mora ili ne mora pr(o/e)ći, ni malo naivan, svaki put nov i stran, pogotovo kada si go i bos i kada nemaš čemu da se vratš, neusidren, pa lutaš, a on te obmanjuje tako krhkog i dozvoljava ti i levo i desno, posmatra te kao što si ti posmatrao svoju ljušturu kako propada, jer nisi bio tu, u trenutku kada se dešavalo ono što je prouzrokovalo sva ova uzaludna lutanja.

Unesite naslov ovde

Mislim, dakle postojim, nije nužno i da jesam, budem, a i to što postojim nije zacelo, više u tragovima, ocrtavam se, bledim ali se napinjem iz petnih žila da ne izbledim sasvim već da ostane onako, malo da se (po)zna(m), kada se pogleda(m), da se na površini prepozna(m)… odraz?… koji sam po sebi nije neki, ali je pečat postojanja, dovoljan, mada i to koliko je dovoljan je diskutabilno… Otisak noge u zemlji, krugovi na površini vode, poneka suza na odlasku, neka radosnica na dolasku… male stvari, poljubac, psovka, šamar, koitus… pečati, svaki na sebi sojstven način približava tu prisnost duha, stava, žive tvari, gde je tu um a gde srce… možda ne baš sasvim precizno, ali fora je da se malo traži da ne bude na izvolte…

A 25. April…  Svanulo je tako tmurno i tužno, ali na meni jedan po prvi put onako pitak i džezi način, pa ne pravim frku oko nevremena, ili je to moje raspoloženje takvo, moj unutarnji sunčan dan (a inače ne pravim frku oko nevremena), nemam neki razlog da budem raspoloženiji nego što inače jesam. U prvom kontaktu sa vanjštinom poimam da mi hladnoća prija i da mi je baš drago što u 6 i 17 ujutru nema kiše pa mogu da budem intiman sa vetrom i da mu kažem glasno sve što bi mu inače šaputao… Nema ljudi i nebo je modro, a grane su zelene i mokre, otežale su i mirišu, skoro kao da mogu da osetim hlorofil na jeziku, prave fantastičan kontrast. Ne čuju se ptice i to mi ne fali. Odlazim u samo meni poznatom pravcu.

Nije neophodno da se formira kvorum da bi se vagalo, samo bi se gubilo vreme na gluposti kojih i tako ima pregršt, preskaču jedna drugu, idu preko reda, kuljaju, samo im još moja fali ako već nije završila u reci istih ili sličnih, moja, koja nije sasvim ni moja, ne inicijalno, ali na kraju, kada se svi povuku korak unazad… Ostane to bledilo od mene da vijori.

Crtice i crte

Voda kulja na sve strane, tone brod, a skoro niko ne beži, neki skaču u vodu neki prosto sede pomireni, čekaju da počnu da plivaju da vide hoće li istrajati do obale ili će ih okean progutati… Hranimo zver, zver grize, zver nije pitoma, nije pripitomljena, nije uplašena, nije ni vezana, ne napada ali stalno reži na nas i hoće i šaku… sporo se krećemo a neki stoje jer ne žele, ili ne mogu, ili neće, svi kao svrake i ništa ne svetluca da nas privuče, da nas povuče, da nas pokrene, samo glasovi blješte, glasni su i pogrešni, nemušti, neki su zli, poneki nisu, distorzirani, sa flanger-om i sa dosta delay-a koji odzvanja u (su)mrak, a u kakofoniji je jako teško razaznati lepu reč… planeta kao da je stala, ne rotira, to znači smrt, Sunca i dalje ima, to nas malo teši, jer je polovina u permanentnom mraku, a znamo da samo dve polovine čine jedno celo, da smo nekompletni, oskudni za onu drugu (lepšu) polovinu… Kezi se i ova baba Marta, ona nije sasvim izneverila ove godine, silni su divni muzičari pomrli, neki divni i dragi ljudi iz okruženja, odnela ih je prestupna godina, stavila pod mišku i ponela u zaborav, mi malo mislimo na njih ali prestupna je dugačka za dan i sećanje će da izbledi, možda ne baš ove, ali uostalom to zavisi samo od nas, krijemo se iza stakla koje gleda u nas i ne vraća nam ni emocije, niti ljubav, samo odraz od koga bi možda čak trebalo da se plašimo, ali mi ne, samo sedimo tu i hranimo ga kao zver kojoj ne treba lanac, onog Ničeovog zmaja sa zlatnim krljuštima i čime sve ne… ne znam… plašim se da izvučem onu imaginarnu iglu da ne padne lopta u prazninu.

Igrice blogera

Nadjoh se medju 11, hvala draganadincic76, da ne dužim, pitanja (i odgovori) su:

1. Šta te čini srećnim?

Kad vidim da su moji dobri prijatelji, moji oni „manje dobri“ prijatelji, poznanici i drugari srećni iz nekog razloga, da im se desilo nešto lepo, neki pozitivan pomak u životu… Kad moje kumče, Teodora, čita knjigu a ja znam da sam malim delom zaslužan da ona nauči slova sa 5, 6 godina starosti… onako krajnje spontano… puno takvih sitnica…

2.Da li je jače zaljubljenost ili ljubav?

Ne znam. Zaljubljenost u kola ili ljubav prema drvenom nameštaju? 😀 To je mač sa dve oštrice i uvek se krvari, mora malo, prosto… 😀

3.Koliko puta si slagao-a?

Puno puta, ali sa plemenitim ciljem… 😀

4.Pišeš zato što..?

Volim, to me ispunjava i volim taj osećaj kad neku sliku koja mi se vrzma u glavi uspem da prebacim na papir, slovima… moj način slikanja. A imam ih u glavi, čitave filmove slika 😀

5. Koliko ti je bitno tudje mišljenje?

Zavisi u vezi sa čime je, pa samim tim i jeste i nije. Tj. manje – više… ali nije nikada presudno.

6.O sebi misliš da si..?

Najmanje razmišljam o sebi.

7.Koliko pravih prijatelja imas?

Dovoljno. Prevashodno sam (pre)srećan što ih imam.

8. Veruješ u…?

Verujem da na kraju sve dodje na svoje i da postoji neka sila koja nas prožima, neka prirodna ravnoteža, budući da je sve sa svačim jako gusto i prisno povezano, nažalost ne i neraskidivo pa otuda i ruptura…

9.Ljude ceniš po diplomi ili iskustvu?

Ljude cenim po srcu. Kad ih malo bolje upoznam, kroz akcije i reakcije, kroz razmišljanje u datim slučajevima, kako se ponašaju u određenoj situaciji… koliko im je stalo do drugih i svega oko sebe…

10. Omiljeno mesto?

Imam ih nekoliko, my comfort zone, jedno je kabinet za biologiju, baš je opuštajuć 😉

11.Ne ostvarena želja?

Nisam tip od želja, te „neostvarene“ u suštini nisam ni sanjao, sve ove prizemnije sam manje više ostvario ili ću jer nije neka metafizika, a ono „šta bi bilo kad bi bilo da ja imam čarobni štapić“, ostavljam tamo gde jeste i vraćam im se samo u svrhu kratkoročnog bega od zbilje 😀

Ne nameravam nikoga da nominujem, ako neko želi, nek odgovori na ova pitanja na koja sam i ja, fantastična su! 🙂