2099 (…što kriju noć i dan)

Jutro je bilo hladno i maglovito. Tek bi se ponegde osetio dah vrelog vazduha iz ventilacija koje poput kakvih parnih topova tuku iz podzemlja, mlaz vrele pare bi se jako brzo stopio sa maglovitom obdanicom. A sve i kad bi dan bio jako lep, čak sunčan, od toga bi se gotovo nimalo videlo usled jake sedimentacije aerosola u vazduhu, neizrecive količine đubreta, gasova i smrada izbacivanih u atmosferu posredno ili neposredno desetinama godina unazad. A i ti sunčani dani su bivali sve ređi i ređi kako je vreme odmicalo. A vreme odlazi u nepovrat. Još su naučnici dalekih 2040ih godina (pa i mnogo pre toga) ukazivali na moguće promene aktuelnih globalnih klimatskih prilika, ali nije imao ko da ih sluša. Na raznim skupovima nacija, samitima, konvencijama i sastancima manjeg i većeg formata, kako je vreme odmicalo, postalo je jasno da su moćnici, svetski lideri, predsednici i zvaničnici ispred različitih organizacija koje rade na podizanju svesti o štetnom uticaju na prirodu i njen živi svet, te o biodiverzitetu i održivom razvoju, stavili ekonomiju, industriju i razvoj tehnologija na prvo mesto; razvoj po ma koju cenu. Ovo je dovelo do jednog sukcesivnog procesa koji je poput evolucije, nevidljiv je ali se, poput evolucije, dešava i to se dešava rapidno, da bi se već 2070ih godina osetilo vidno pogoršanje, otapanje leda, povećanje globalne temperature, dezertifikacija, gubitak staništa za veliki broj vrsta, pa onda ekstinkcije manjeg i većeg formata; zdravstvene organizacije i udruženja za zaštitu prirode i živog sveta su se oglašavale konstantno, kazaljka je odavno prešla u crveno, svetski vrh je bio i gluv i slep i neminovno je moralo da se desi, jedna bujica koja je za tili čas sve odnela sa sobom. I u tren oka prilike su se promenile, slika sveta kakvu smo poznavali zauvek je nestala ali ono najstrašnije od svega bilo je to da nije imao ko da stavi prst na čelo, da se zapita kako i zašto, čemu sve ovo, jer su svi odgovori na pitanja dati još ranije. Ono parče sveta gde se nekada nalazila Srbija, nastanila su neka „olovna jutra“ tmurna, hladna i prepuna kisele kiše, koja pada po gomilama đubreta i glavama prolaznika. Da kažemo da još i nismo loše prošli.

Kroz gust zastor od magle se pomaljala jedna mršava silueta malih, uskih ramena i isturenog, naizgled ne prevelikog stomaka. Zapovednik Knežević nije bio baš u najboljim godinama, bio je na trećini puta do penzije, poguren i večito namršten čovek dugačkog nosa i istančanog podbratka za jedno tako mršavo biće, sive kože i isturene gornje vilice, usne su mu bile tamne, a oči upale u senke od crnih podočnjaka, bio je ćosav i proćelav, sedog venca kose tik iznad ušiju, obučen u neko staro, skromno odelo, ali njegova turobna spoljašnjost nikako nije mogla ni da nagovesti da je to u duši jedan tih, blag i topao čovek, vrlo nesrećan i povučen, sa jakim osećajem za pravdu, strogim moralnim kodom, dobrim vaspitanjem i besprekornom reputacijom.

Zakoračio je prema dežurnom pripadniku N.U.S.Z.-a (nove ujedinjene snage zakona) sa cigaretom u ustima, sa izrazom apatije na licu i kada ga je ovaj neučtivo opomenuo da skloni cigaretu jer ne sme da puši na mestu zločina, samo je bezizražajno frknuo na njega i prošao pored, ignorišući ga. U masi forenzičkih tehničara, pripadnika N.U.S.Z.-a, štampe, običnih prolaznika koji su zastajali, zapitkivali, pravili gužvu i smetali, spazio je kolegu zapovednika Novaković Jovicu koji je prvi stigao na poziv centrale, te produžio do njega. „Nekada su se takve scene mogle videti samo na televiziji, u filmovima“, rekao je Jovica, koji je, sveže izbrijan, uvek mirisao na kolonjsku vodu, „Da neko tako iskasapi majku i dvoje dece i da ih samo baci u ovo đubre, u ova govna, meni to ne ide u glavu“, zastao je, njegov hrapav glas, rezonantan i pun distorzije, davao je na težini, „Ja ne znam Knežo kuda ide ovaj svet a mislim da ni on to više ne zna ali ajd’ dobro jebeš ga, mada nije dobro, to nas je dovde i dovelo“, a onda se udaljio češući se po glavi. Knežević je stojao smiren i skoncentrisan da bi par trenutaka kasnije bacio opušak ukraj lokve krvi ne menjajući izraz na licu. Razmišljao je, snimao situaciju, isključio se, niko se nije čuo, makar on nikoga nije čuo jer je tako želeo, rezimirao je. Neko je verovatno u neko doba noći u ogromnim crnim džakovima od najlona ostavio tri tela da bi u ranim jutarnjim časovima jedan pripadnik patrole koja je dežurala i obilazila reon tokom policijskog časa spazio „nešto sumnjivo“, a kada je prišao imao je šta i da vidi, kako je u raportu napisao džak je viorio na vetru, dok je iz kontejnera virila, ili bolje rečeno visila ruka neidentifikovane ženske osobe. Ubrzo su se tu, po pozivu, našli Novaković i njegovi podređeni, sva ova buljumenta i do šest, pola sedam izjutra imali smo mesto zločina i uviđaj u toku. Žena od 47 godina, devojčica, takoreći devojka od nepunih 18 i dečak od 11 godina, brutalno ubijeni i najverovatnije iskorišćeni za trgovinu/prodaju organima, možda tučeni i verovatno silovani pošto to tako danas ide, na žalost; devojčici i dečaku su izvađena oba oka, svima su im uklonjeni vitalni organi, makar oni „unosni“ tako reći očistili su ih, olakšali, uklonjeni su im i neki zubi ili ih nisu imali ni pre toga, identifikacija i sav nakit, ako su posedovali, na posletku i odeća, strpani su u kese i bačeni u kontejner… „Nešto su pokidala gladna pseta i odnela, otud džakovi i viore iz kontejnera, inače ovi šupljoglavci ne bi ni videli“, više je za sebe, mrmljajući u bradu, govorio Knežević, „jeb’o te svemir kad su im ‘ladno tri leša istovarili na oči, jebem ti i policijski čas“, ovo je izgovorio za nijansu jače ali opet kao za sebe. Duboko je udahnuo, njega nije zanimalo kuda ide ovaj svet i kad smo otišli u kurac, to nisu bila njegova pitanja, ali u trenutku kada je formulisao pitanja od kojih treba da krene dobio je snažan udarac u rame, praćen jakim mirisom vanile. „Radno Kneževiću, vidim!“, Jasenko Gajnec, slovenac, možda hrvat, to pogotovo sada nije bilo bitno, mada se on na glas hvalio svojim slovenačkim poreklom koje je uporno kvarilo to hrvatsko ime, ogroman, visok i predebeo za svoju visinu, obrijane glave i gustih obrva, stalno oznojan i rošav po obrazima, uvek obučen u skupa odela i sa ukusom, sa jednim upadljivim crnim krvnim podlivom na mesnatoj donjoj usni, on je bio generalni i izvršni direktor radne jedinice kojoj je Knežević pripadao, dakle njegov nadređeni i još vrhovni. „Nisam te očekivao na mestu zločina“, rekao je Knežević smireno, “ ‘ajde idi negde, skloni se još ćeš i neko nevreme da nam navučeš svojom pojavom, treba kiša da nam spere tragove“. Gajnec se nasmejao na ovu zafrkanciju, zakašljao se, a onda trenutak posmatrao oko sebe sa nekim oholim izrazom na licu, izrazom čoveka kome se može sve i ne dotiče ga ništa. „Mora da se radi Kneževiću, ti to najbolje znaš, nisi džabe najbolji“, lupi ga šakom po leđima tako jako da se ovaj zatetura, pakla mu ispade tik ispred lokve krvi, „A i uželeo sam se malo mirisa krvi na ovako hladno jutro, pa još mlada krv“, zvučalo je kao provokacija, Knežević je ćutao, sagnuo se da podigne paklicu, „Je l’ tebi rekao dečko da na mestu zločina nema pušenja, a, ‘ajde nastavi i ne zabušavaj“, i ode. Knežević je sačekao da ode a onda pripalio, odbio dim pa još minut razmišljao a onda se i on uputio u nekom samo sebi znanom pravcu i za nekoliko sekundi stopio sa masom.

„Ej može da priča ko šta ‘oće meni je Countdown to Extinction najbolji album ikad snimljen“, govorio je Boris pun žara i entuzijazma. „Pa to je zato što ostale nisi ni slušao kako treba, nego samo onako, ofrlje“, objašnjavao mu je Uglješa gde greši u konstataciji, „Da si bolje obratio pažnju shvatio bi da je Youthanasia jedno remek delo van konkurancije, ma kakvi, van vremena“. „Ne kažem ja da je to loš album samo da je Coundown to Extinction bolji“, branio se Boris, „Savo koji je tebi najbolji album?“, pogledaše u njega. Sava je sedeo na brdašcetu od zastarelih kućnih aparata i koječega, bili su na uzvisini, ispod njih pogled se pružao na panoramu onoga što je bio Dunav nekada davno, belelo se od emjliranih uređaja, havarisanih, izgorelih, odbačenih… „Ne znam, svi su mi dobri, omiljene pesme su mi na Rust in Peace ali i ta dva koja ste vas dvojica pomenuli izuvaju, Skin o’ my teeth, pa Architecture of Aggression, Sweatting bullets…, a ovamo su mi dobre Familly three, Train of Consequences, ma ‘de znam, sve su im dobre i prva tri albuma,… a jebi ga sad i vi, svaki dan ih slušamo, preslušali smo sve njihove pesme, sve što su ikad snimili i B-side singlove i sad koji je bolji“, a u glasu mu se osećala neka nervoza i nezadovoljstvo. Ova dvojica su ga samo gledali. Grickao je nokat. Na posletku ih je upitao:“Ste čuli ovo ubistvo što se desilo“? „Šta kao ovo troje što su im povađeni organi“, izgovorio je Boris nonšalantno kao da je u pitanju nešto nebitno i svakodnevno, na šta su ga ova dvoijca prekorili pogledom. „Ja se sećam bio je neki beskućnik pre jedno pet godina“, konstatovao je Uglješa i nastavio, „pa onda beše pre oko tri i po godine, skoro četiri, ono dvoje, čovek i žena, kao porodica, pa im upali u kuću, pa kao neki satanisti, pa ritual, trte mrte, kako bilo povadiše organe i njima, pa je onda pretprošle godine…“, „…prošle“, ispravi ga Sava, Boris je treptao, a ovaj nastavio, „…dabome, prošle godine je navodno manijak one četiri studentkinje, šta li behu, kao silov’o ih, pa ih ubio, pa je jednoj kao i glavu navodno odsekao, pa je njenom krvlju pisao po zidu i šta ja znam, mada to vesti nisu ništa iznosile u javnost nego sve žuta štampa, čak su i slike izlažirali neke“, zastao je, gledao je u tlo na kome stoji, „…ma užas, ja bi’ to metak u čelo i ćao“. Trenutak tišine, posmatrali su panoramu koja se belilia pod njima poput snega i mešala sa ono mutne vode što je pogled hvatao i neko nepregledno prostranstvo u daljini, koje se od dima i smoga ni sa visine nije razaznavalo. „Nisam pametan“, nadovezao se Sava, „Ali najupečatljiviji mi je onaj lik, onaj zapovednik, onaj je to sve kao rešavao, onaj ružni, kako mu beše ime…“? „Kutlašić“, ispali Boris, „Ma nije, ali si bio blizu tako nešto se preziva, i još on to rešava, lik je lud, ali fascinira me kako on to sve smireno daje izjave za ove majmune, ja kapiram da je on žešći gotivac samo nema sreće da reši slučaj, ali u pogledu mu se vidi da mu je um oštar… lik je lud“. „Pa šta misliš“, upitao je Boris, „Jel to neki serijski ubica, a“? „Pa bre ‘de znam, može da bude, opet ne mora da znači, ‘ej ma može da bude svašta, vidiš koje ludo vreme, ali da ove noćne patole to ništa nisu videle to mi nije jasno, onoliki svet privedoše, tukoše, streljaše, kazniše, a ovi im se provlače i šetaju sa leševima, satanisti kur’ moj, tu je nešto drugo, pazi šta ti kažem“.

U nekom trenutku kada smo već uveliko bili u džepu novog moćnog ujedninjenog Zapada, aktuelna vlast je raspustila policiju, jedan deo je prebačen u vojsku a jedan deo je otpušten bez počasti i nagrada, trinaeste plate i konfeta. Formirana je služba pod imenom Nove ujedinjene snage zakona (N.U.S.Z.), sastavljena vrlo malo ili nimalo od ljudi koji su ranije radili po policijama, milicijama ili kako god da se to zvalo; radila je tek nekolicina „srećnika“, mahom se sastojala od škarta sa zapada koji njima tamo nije trebao pa je nama ovde poslat da nam zavodi red, na teritoriji ujedinjenog, nejakog istočno – evropskog  bloka. Organizovani su u više rodova i jedinica, kasti tako reći, od onih najobičnijih dnevnih patrola, takozvanih prašinara, kljunova, preko jedinica „pojačanog imuniteta“, a zapravo pojačanih ovlašćenja, jedinica za specijalna delovanja, jedinica za delikatne operacije i tako dalje. Njima su nadređeni bili zapovednici, nešto kao čin a zapravo nalik policijskim inspektorima, detektivima, lica koja su delovala u civilu, kao Knežević i njegov kolega Novaković, mada su i tu postojali rankovi i podele… Postojale su te patrole za noćno delovanje, tj tokom trajanja policijskog časa i oni su se malo razlikovali od ostalih frakcija. Sve je to naizgled funkcionisalo, delovalo je kao da smo na nekom skupom filmu, lepe uniforme, oružje, oprema, pa vozila, a u stvari je to bio sitan dinar koji je Zapad potrošio kako bi lanac stegnuo jače. Njima ne trebaju jer ne valjaju, nisu podobni, ne uklapaju se, a ovde sa druge strane takođe ne trebaju jer i ovde ima, između ostalog i više nego dovoljno škarta, ali je ovde situacija dosta drugačija, godinama su se pravila menjala i prilagođavala, amortizovala kako ne bi bilo turbulencija u nadolazećim godinama. Svi su to videli, niko nije rekao na glas, niko nije smeo, ili nije hteo jednostavno, gladan narod, ispošćen i izmučen, umoran od demonstracija i nepravdi, nije imao ni snage a po najmanje želje da ustaje još jednom da se uzaludno buni.

„Ma ja mislim da bi on mogao da reši celu priču“, rekao je namršteno Sava. Ova dvojica su ga posmatrali. „Ko?“, upitao je Uglješa. „Pa taj Knežević“, odgovorio je Sava, „Ja mislim da je on skontao priču i da samo čeka da…“ „Nego, ‘ćemo na basket?“, upitao je Uglješa. Bez odgovora i bez pogovora sva trojica ustaše sa velike gomile đubreta sa koje se pružao pogled na nepreglednu pustinju istog, prošaranu oronulim stambenim zgradama i karton-blokovima.

U unutrašnjosti svog uskog i skromnog „momačkog“ doma Knežević je sedeo za stolom za ručavanje, koji nije bio velikih dimenzija, ali je bio krnj, sedeo je glave udobno naslonjene na zid, podvrnutih rukava na bež košulji, olabavljene kravate koju je zapravo hteo da skine trenutka kad kroči u stan ali je iz nekog razloga zaboravio da to uradi trenutka kada je kročio u stan, flaša piva bila je na stolu, smrtno hladna i oznojana, cigareta u pepeljari i tanak dim koji liže sivi zid, a on je samo sedeo i gledao u jednu tačku dok mu sitna graška znoja tiho klizi niz slepoočnicu i niže, niz obraz pa u debelu boru na podbratku. Samo on zna o čemu je mislio, slike današnjeg događaja motale su mu se po glavi, tela, to dvoje dece… svačega se nagledao on u svojoj karijeri, na žalost, toliko gadosti, izopačenosti, ljudske svireposti i bolesti… Ponekad pomisli dosta je, ovo je kap koja je prelila čašu, ali onda se neminovno desi novi dan i on jednostavno obuče čistu košulju i kravatu i krene u taj dan bez nade i bez očekivanja, spreman na iznenađenja i bez nade da ta iznenađenja mogu da budu dobra. Imao je on ideje, imao je teorije, nije imao dokaze, imao je vezane ruke i nije imao pomoć, na koga da se osloni, imao je samog sebe i možda još nekoga. Uzeo je telefon u ruke, pronašao broj, uspostavio vezu i čekao. Gledao je kako cigara gori bez želje da je uzme. Glas na drugoj strani se čuo:“ Halo“? „Knežević je, ‘si sam?“, rekao je tiho i smireno kako samo on ume. „Isuse Kneževiću pogledaj koliko ima sati, naravno da sam sam, ko da mi dođe u ovo doba“, čuo se glas sa druge strane žice. „Ajde idemo ti i ja na po jedno, pre posla taman“, predložio je Knežević. „Ma koji je đavo ušao u tebe, treba da se spremim, probudio si me, nisam se ni obrijao…“. „Pa šta čekaš ‘ajde spremaj se a ja ću da te pokupim za pola sata kolima i idemo“. „Još traje čas, jesi zaboravio da ovi šmokljani patroliraju“. „Odlično, taman i njih da preslišamo malo kako rade svoj posao“, sada je već Kneževićev ton počeo da dobija onu tanku šaljivu notu krajnje nekarakterističnu za čoveka njegovog senzibiliteta. „Ma ti si poludeo, pa i ovako nam se smeši disciplinska, kome da objašnjavamo…“. „Hej ako nas bilo šta pitaju, samo ćemo da im kažemo aktivna istraga i molim lepo, ‘ajde spremaj se, ja plaćam prvu rundu“, rekao je tiho. „Za pola sata si kod mene?“, pitao je Jovica. „Stavi mnogo kolonjske vode“, rekao mu je Knežević i spustio slušalicu, sat je pokazivao pola pet, zategao je kravatu, obuo se, obukao sako a zatim i kaput i izašao iz stana.

Borisevi su večerali. Ker je spavao na itisonu, a sestra se igrala ispred televizora, majka je stalno opominje da se skloni odatle, da ne kvari oči, te stvari zrače govorila je, ali avaj dete je dete. Otac je prepričavao najsvežije dogodovštine sa posla, jer je sve prethodne ispričao po tri ili četiri puta. Boris je muljao zalogaj večere, pogled mu je odlutao negde, oca nije slušao šta govori, kad se na TV-u pojavio zapovednik Ilija Knežević. Boris podiže glavu. Jeb’o te rešio je slučaj, pomislio je u sebi, jeb’o te Sava je bio u pravu! „Ej evo ga ovaj“, viknuo je, probudio kera, otac ga pogleda a majka upita, „Ko sine“? „Pa ovaj undur, ovaj što rešava one slučajeve, izgleda da je rešio, pojačaj TV Ljubice“, reče Boris sestri koja ga naigled uopšte nije konstatovala. Na ekranu je stojalo upozorenje da je sadržaj emisije uzbunjujuće sadržine te da nije prikladan za mlađe od 18 godina, pa mati samo pogleda ćerku i tiho joj predloži „Ljubi te mama, idi u svoju sobu“, i dete posle par sekundi nećkanja ode. Pojačali su TV gde je zapovednik davao izjavu. „Još uvek nemamo sve detalje i počinioc je svakako na žalost i dalje nepoznat“, ovo je izgovarao uz blagu zadršku u glasu, „Ali je svakako ovo veliko otkriće za nas kao jedinicu i kao službu u celini i jedan korak bliže rešavanju ovog svirepog zločina kome se mora stati na put kako bi građani mogli da spavaju mirno“, bile su samo neke od reči koje je rekao a onda je zamolio da se ekipa skloni sa mesta na kome se vršio uviđaj. Gledali su, nisu treptali niti disali.Na nekadašnjoj obali Dunava, na teritoriji u neposrednoj blizini onoga što je nekada bilo poznato kao Pančevo, Forkontumac i Čakljanac konkretno, na prostranoj površini samuje groblje teretnih vagona, i čeličnih kontejnera za prevoz „osetljivih materijala“, na stotine i stotine njih, odbačenih, rashodovanih, neupotrebljivih, načičkanih toliko gusto da se jedva može prolaziti između. I ranije su tu leteli rojevi muva ali kako ljudi ne žive u neposrednoj blizini već malo dalje, na ovu pojavu niko nije obraćao pažnju. A onda su se ti rojevi muva stopili u jedan veliki crni oblak tako gust i bučan da je lokalna komuna slučaj prijavila nadležnoj jedinici, a ovi su onda morali da reaguju. Poslata su akreditovana lica sa bacačima plamena, sa idejom da se taj oblak spali u najvećoj meri, ostatak roja rastera i da se na taj način problem reši. I delovalo je! U nekom trenutku momci u skafanderima i sa gas maskama, desetak njih, naoružani plinskim bocama i cevima iz kojih šiklja mlaz vatre, koračali su preko umrlih čeličnih kreatura, teške čizme su odzvanjale dubokim tupim tonovima, a tamna zavesa je gorela, najpre jedna velika rupa u sredini, a malo zatim su i obodi dogoreli i problem je bio rešen za dan. Nakon dva do tri dana sateliti su primetili četiri struje ljudi, najverovatnije beskućnika koji su počeli da pristižu sa različitih strana verovatno u želji da nasele vagone, jer bi to bilo logično sada kada je problem sa muvama otklonjen, pa je zvuk istih zamenio ljudski žagor, a lokalna komuna dobila komšije. Ovo je trajalo još oko dan da bi sateliti zabeležili kako ti isti ljudi beže u paničnom strahu, izbečenih lica, neorganizovano, u pravcu iz koga su došli ili nekom drugom, samo što dalje od nesuđenog doma i krova nad glavom. Ova informacije stigla je i do Kneževića, tako da su se on i Novaković istog jutra našli na licu mesta kako bi postavili perimetar, organizovali ljude, ispitali lica koja su tu zatekli i procenili situaciju. Dočekao ih je stravičan smrad i mali broj uplašenih ljudi koji je naprasno odlučio da sklonište i dom potraži negde drugde. U nastavku opsežna policijska istraga pronašla je u nekolicini ovih vagona i kontejnera, što je pozamašan broj koji tek treba da bude precizno utvrđen, osakaćena tela bez odeće, kojima pored ličnih dokumenata i isprava nedostaju i vitalni organi, a istraga tek treba da utvrdi o kojem je broju leševa reč i koji je sve uzrast u pitanju. Istraga je u toku, skupio se veliki broj forenzičara, N.U.S.Z.-ovaca, predstavnika štampe, televizije i drugih medija, tu je i jedan novi veliki roj muva koji se niko ni ne trudi da otera, utopljen u smrad koji niko do sada nije osetio, premda tu, ne baš u blizini ali tu, ipak ima ljudi.

 

 

Kada se sve sabere i oduzme…

Srećni smo i volimo se. Živimo u neboderu sa pogledom na kraj, leđima smo okrenuti početku mada bi jako lako moglo biti i obrnuto, ali je to sada manje važno jer se mi volimo. Zapravo smo negde malo posle sredine, znači ipak bliže kraju, ako smo odlučili da ta strana bude kraj, da gledamo u nju, a lepo je i ni izbliza ne izgleda kao što zvuči, horizont nam se osmehuje svakodnevno i prazno je prostranstvo ali na jedan simpatičan i vedar način i boje su žive čak i kada je zima.
Mi smo locirani skroz gore, na vrhu i oblaci su nam prve komšije, pa nekada, kada je vetar jak mi im oblačimo pamučne jastučnice da ne nazebu i ne prehlade se, skoro nikad ne spavamo na njima, samo vodimo računa… Naš mačak Žika ih obožava… oblake… a i jastučnice… Srećni smo i volimo se i našu ljubav oseća čitav neboder odozdo pa sve do gore iznad nas, do samoga vrha, do igle, mesta gde dere nebo pa mi dok se tako volimo možemo da gledamo i dalje, kroz to rasparano parče plavetnila da vidimo zvezde, planete i komete, udaljene sisteme i repatice, kao na dlanu. I kiša kad pada ona prvo krene od te rupe, a mi je onda skupljamo u skupljene, ispružene ruke, pa se nekad tako umivamo i odamo poštovanje nebu koje je puklo samo zbog nas.
Naša je ljubav vrela poput hladne kafe koju na smenu srču tople usne. Tako se i volimo, na smenu. Ja sam njoj dao svoje srce čim sam je ugledao, delovala mi ja kao prava osoba za taj posao, a onda je ona odlučila da mi veruje i uradi isto. I sada kada skuvamo tu jednu kafu mi se pored prozora umrsimo jedno u drugo jer drugačije ne znamo, obučemo ćebe kao pončo, samo nam glave vire, onako umršeni jedno u drugo izgledamo kao vigvam. Šare s’ ćebeta vedre plačno nebo, a nama ne smeta što je napolju hladno, udišemo vazduh i pravimo se da je čist, nasmejani smo i volimo se iako nema sunca toga dana. I dok ona polako sriče gutljaje ja volim njeno srce, čuvam ga i pazim kao malo dete što i jeste, rumeno i nevino, a onda kada se kafa malo smlači, onda ja sričem dugačke tanke gutljaje dok ona voli moje srce, jer ja kafu u suštini i ne volim kad je previše vruća…
I tako se volimo na smenu ruke nam se umrse oko te jedne šolje dovoljne za dvoje, Žika prede pored nas, vetar nam miluje kose, a repatice lete li lete…

The Versatile Blogger Award

Nominovao me je gospodin Srđan Novaković koga možete pronaći ovde: https://komadizivota.wordpress.com/  a ja mu se ovom prilikom iskreno zahvaljujem na nominaciji.

Sedam činjenica o meni:

  1. Veoma sam se ulenjio što se tiče pisanja, kako na blogu tako i van njega.
  2. Neumeren sam u jelu i piću, a voleo bih da nije tako, za jelo malo više, za piće malo manje (tu sam umereniji).
  3. Na wordpress platformu (jel se tako kaže, platforma, jel može tako da se kaže?) sam došao sa mojblog-a „povučen“ ljudima koje sam tamo pratio/čitao i te ljude, uprkos činjenici da sam danas neredovniji i da me na blogu ima dosta ređe nego ranije, doživljavam kao jednu veliku srećnu virtuelnu porodicu.
  4. Trenutno radim u osnovnoj školi kao nastavnik biologije (na zameni).
  5. Iskreno uživam u svom poslu i mogu slobodno da kažem da mi deca na neki način dođu kao punjač mobilnom telefonu. Sa njima sam uvek nasmejan.
  6. Muzika je jedan veliki i bitan deo mog života, volim da otkrivam nove bendove zahvaljujući youtube-u, nisam ograničen na žanr, mada u zadnje vreme forsiram progressive metal, technical death i tako neke surogate i dosta jazz-a (ima konekcija, iako na prvi pogled ne zvuči 😉 ), a sviranje gitare mi predstavlja zadovoljstvo, uživanje, kreativan odraz (poput pisanja), ponekad izvor nekog presitnog, ali slatkog novca koji se brzo potroši (često ne i pametno 😀 ), a ponekada i utehu.
  7. Veliki kreativni uzor mi je Nikola Vranjković i nije tajna da su mi neke priče nastale kao opis onoga što se dešavalo u meni dok sam uživao/upijao/proživljavao njegove reči i muziku, a i neke njegove stihove ili naslove sam namerno koristio i inkorporirao u moje pisanije, do duše nikada nisam naveo da je to i to Vranjković i ovom prilikom i priznajem i izvinjavam se dotičnom (ako treba) i obaveštavam da ću i u budućnosti to verovatno raditi, (zajmiti), u suprotnom smatram da ne bi bilo kompletno.

Iskreno ne bih voleo da nominujem nikoga, ali bih iskoristio priliku da po nešto napišem o nekim ljudima „odavde“ koje ako ne pomenem „nadimkom“, a ono ih prećutim u „tradicionalnom novogišnjem postu“. Pre svih Dare, Dare je lik koga sam lično upoznao, svirao u njegovom lokalu u par navrata (i ona svira akustaru ali i usnu harmoniku) i on mi je i rekao da postoji mojblog, da je besplatan i tako sam počeo… A onda je tu bio Arsa Jebator, koji je pisao neki svoj kao putopis, šta mu se dešavalo tada i tada, ali na tako jedan način da je to bilo mnogo zanimljivo čitati i jedan od prvih koje sam zapratio. Pa je bila tu jedna jako britka i zanimljiva persona oštrih tekstova, inteligentna, Weltschmerzgirl, ne znam šta je sa njom… GostKodGroficeNaVečeri iliti Vlada iz Novog Sada kako ga ja privatno zovem, je jedan gospodin koji ima neke poglede na svet koje izuzetno poštujem, uživam da ga čitam, naučim svašta pametno od njega, a u prošlosti su mi njegovi tekstovi i pomagali da „preživim tadašnjicu“… Sizif, fantastičan lik, dugački postovi, detalji, prepun korisnih saveta oko računara, koliko je svet mali njegov brat i ja radimo zajedno u školi, a i brat mu je genijalac… Arrow3 iliti Strelke, koju virtuelno poznajem blagodareći facebook-u, ali i pre FB-a sam je tako nekako zamišljao, crna gusta kosa, snažna osoba, stabilna i vedra, visprena i puna nekih fora i slengova kojima tako inteligentno, šeretski (o)kiti svoje postove da prosto ne mogu da odolim, a znao sam i da zanemim… Horhe Akimov, čovek koga se sećam da je tada pisao neke meni atipične i nadrealne pesme, sećam se da mi nije baš svaka ni prijala, ali bože moj, nije sve za svakoga i da sam se trudio da proniknem šta je hteo da kaže često bez uspeha, ali mi je uvek prilazio u pomoć tipa „hej, ovo je o ovome…“, proza mu je takođe fantastična, svake godine menja koncepciju, nikada se ne ponavlja, ima veliki talenat i jedinstven stil, nema dlake na jeziku… Neurojazz, neki tekstovi „kao sneg a toplo iznutra“… pa Moonlightgirl, i sada je tu, ali ne koliko bih ja hteo, imamo isti problem… taj problem imam i sa Trešnjicom, sećam se da sam je jednom prilikom pitao, gledajući gif na njenoj tadašnjoj stranici bloga „Jeli jel ova plavuša kaže Talk to the hand?“, na šta mi je ona vedro odgovorila nešto tipa „Axaxaxa, da“, a ja sam osetio talas iskrenosti i vedrine u njenom odgovoru, sve ostalo je istorija… Moj imenjak KrepkiMrtvac, čovek o kome ne treba trošiti reči, kul tip, melanholični postovi puni iskrenosti, topline, dobre muzike i fantastičnih opisa Beograda… Bilo ih je još, neke sam sigurno zaboravio, neke nisam ali se ne sećam nadimaka, a onda smo se preselili i baš je značilo to što je komšiluk ostao isti… Neminovno smo upoznavali nove komšije i ovde bih odmah morao da spomenem Dejana Oblogovanog, Stanimira Trifunovića i Branislava Ironije Stankovića… Blogija volim da čitam noću, njegovu kratku prozu, njegove crtice, jer nose emociju koja se najbolje upija u srce kada se malo smrači i utihnu urbani zvukovi, tada magija radi, a od kako sam pročitao njegove prve dve knjige dao sam sebi slobodu da mu se u komentarima koje mu povremeno ostavim (danas jako retko) obraćam sa „matori“… Stanimir je čovek visoke inteligencije i iskrene ljudske emocije koji ima sposobnost da oba vešto uplete u jednu na prvi pogled običnu, životnu priču, takav mu je stil pisanja da bih ja to najiskrenije preporučio za obaveznu lektiru, ima tu tog preko potrebnog modernog, ali old school-a, koji u moru Bukovskih i sličnih (nemam ništa protiv Bukovskog da se razumemo) ne bi smeo da nestane… Ironije piše kako mi sanjamo, njegovi detalji su neponovljivi, obično su neobični, tanani poput pliša i razbijaju kamen, ne znam šta bih drugo rekao, nisam pročitao nekoga ko je iskrenu ljubav muškarca prema ženi bolje od njega opisao i u stihu i u prozi… Wojciech, koliko znam nije više na blogu i to je jedan takav hendikep, jer je blogosfera ostala uskraćena za jednog vedrog i nasmejanog Robin Huda, ne zato što uzima od bogatih već zato što je tekstovima pogađao u centar, u gumenim kaljačama… Mandrak72, aforističar bez premca i čovek koji je napisao divne priče o naizgled jednostavnim ljudskim sudbinama… Branislav, Bane, pročitaću     „Tvrđavu“ uveravam te, samo ću ti javiti „pročit’o“ a onda utisci… Tride, veliko srce od čoveka… Tu je Negoslava, dama zahvaljujući kojoj sam čuo za Zaplanje, a neki njeni postovi su čak činili da mi ide voda na usta (bukvalno 😀 )… Robin, čija mi vedrina i svežina i te kako fali, od kako je prestala sa postovima… Aleksandra NM, magistar na filozofskom fakultetu, profesor u školi, novinar, bloger, biciklista, Aleksandra je žena koju uživam čitajući, ma u stvari „ne znam ti ja ništa“… Šašava Labilna, samo to ću reći… u stari neću, njene šašave, vesele prozne kreacije kriju razne istine koje na javi ne moraju nužno da budu ni vesele ni šašave, ali ona zna sve da sroči na jedinstven način… Štasekuva? je Danijelin blog, sa fantastičnim receptima čiji sam skoro pa stalni gost budući da i sam volim da kuvam, neke sam recepte već probao da napravim, neke još nisam, ali preporučujem u svakom slučaju, Danijela je razumljiva čak i za one koji nikad nisu uhvatili tiganj u ruke, niti odmerili 100g brašna… Peščana, koje jedno vreme nije bilo pa je sada na moje veliko zadovoljstvo opet ima… Dupla Venera iliti Nesnađena, poezija bez premca, takav sklop reči i izraza, naizgled nespojiv, a čini tako skladnu celinu, teška i nimalo naivna poezija… Ima ih još Tangolina, Tajni San je i poezija i slikarstvo, Kristina Plavšić samo poezija, ali kakva… svakako sam neke izostavio nenamerno baš sam se trudio da vas što više „pokupim“, molim vas da mi ne zamerite ako vas nisam naveo, nije bilo namerno. Ako se neko od ove navedene gospode oseti da bi se igrao, samo napred, a ako ne nikom ništa… Kako bilo, eto, to je moja porodica, a za nju vredi malo i kršiti pravila…

Ja ne želim da ode…

Sedim i gledam u jednu tačku, ide muzika u pozadini, ja sam je birao, ide mi uz atmosferu i raspoloženje. Sve su koze na broju, spremljen sam za posao sutra, sve sam isplanirao, ušio sam skoro sve rupe na čarapama, ostala je samo jedna, ali sam nju namerno ostavio za kasnije, nisam precizno isplanirao to „kada kasnije“ ali desiće se sigurno, imam plan za ostatak večeri, koncizan i jasan, presvući ću posteljinu, otići pod tuš, tako te sitne stvari, brijanje, pakovanje odeće na fotelju, sve ono što „stane u pet minuta“, uz knjigu ću dočekati san i prvi put, ne znam zbog čega, ne želim da se završi veče, želim da vratim vreme, da prolongiram i da kad treba da me ščepaju snovi bude negde recimo devet uveče (skroman sam), da odgodim naredni dan za neko vreme, ne sasvim… ne bojim se ja od „sutra“, obaveza, onoga što me čeka (i što znam i što ne znam) lako ću da uronim, kao i do sada, samo me golica to neko osećanje, kako mi svake večeri fali dodatnih recimo tri sata, sebičluk neki u meni možda… Ali kada se sve redovno završi, recimo tri sata za tišinu da me pojede mrak večeri uz odgovarajuću muziku, da razmislim, to mi nekako beži stalno, vreme da razmislim, da se prisetim, pribeležim čak ako je neophodno, da sve delove koji su se tokom dana prosuli sklopim u celinu i da nastavim dalje, da izađem, ne neću u kafanu, neću da se (iz)gubim, da se (sa)krijem, izaći ću na terasu, u tišini da pozdravim duhove iz dvorišta, da i njima poželim lak svršetak i uranjanje u novi dan, da im nazdravim čak ako imam čim, da napunim i srce i pluća njihovim osmesima i migovima i onda kažem „e sad mogu da idem u krevet“… ali ne ide to tako… a čak ni nema veze sa ponedeljkom

Post – novogodišnji post (šta je bilo bilo je, a šta nije ko će ga znati…)

Ljudi srećna vam svima Nova Godina. Od srca vam svima želim puno zdravlja i sreće, ljubavi i čega god vam padne napamet. Svašta se nešto dešavalo, nije bilo loše ni malo koliko su mi prethodne godine bile nikakve, tako da zadovoljan ne mogu da ne budem. Nisam redovan na blogu, više me nema nego što me ima, jako, jako retko komentarišem (tj skoro uopšte ne komentarišem) ali tu sam, čitam vas skoro pa redovno, ne mogu da kažem hoću li se nastaviti da aktivno pišem kao ranije, jer trenutno nemam ni šta da kažem, a ono što bih možda i rekao ne znam kako bih pa „ga“ puštam da ćuti u meni (dok ćuti)…  ali videćemo kako će da se odvijaju stvari…

Raduckam malo u školi, malo sa odraslima (na leto mi ističe ugovor, a onda u neke druge/nove avanture…), bendić radi, nije ništa komercijalno niti unosno ali smo zadovoljni i kreativni, nećemo moći da unovčimo taj trud ali to i nije cilj koliko da promovišemo svoj rad… spremamo i školsku predstavu koja će nadam se da baci malo svetla na neke ozbiljne teme koje se tiču prevashodno dece uzrast osnovna škola, videćemo kako će to da ide, ja sam optimističan. Zezam se i u amaterskom pozorištu, od ove godine (glumac da budem), ništa veliko ali dobro je druženje i životno iskustvo je neprocenjivo. Upoznao sam ove godine nek divne ljude kako na poslu tako i van njega, svašta se nešto dešavalo, da sam se malo i podmaladio, pa ću ovu proteklu 2016-u da pamtim po dobru i da se nadam da svaka sledeća bude makar za 3% bolja od prethodne. Sve vas puno volim, živi bili :*

Unutar bolničkih zidova

Bolnica je jedno, nekada tiho, ponekad nimalo tiho, ali svakako samotno i tužno mesto, čak i u vreme poseta kada nahrle ljudi da posete svoje, kada bi se moglo reći kako hodnici odzvanjaju životom. Ima bolnica svoj miris, koji različito utiče na ljude, obično čini da ljudima bude neprijatno, nekima pripadne muka, ali gotovo svi osećaju strahopoštovanje i su ozbiljni kao u crkvi… sede i čekaju svoj red, išekuju vesti koje mogu da budu ružne, tužne, uznemirujuće, neretko i lepe, vesele, pune nade, ali ljudi gotovo nikada ne pomisle prvo na njih. To je jedna zgrada koja ima svoj istančan ritam, mikroklimu i hijerarhiju, koliko god da ti se čini suprotno. Sve se tu dešava, iza tih, često u belo okrečenih zidova, dobro se utače u loše i obratno, kao katran i mleko i čine jednu neraskidivu celinu van koje često nemaju previše smisla. Kako ja to znam? Evo ima već dvadeset i jedan dan kako ležim na internom odeljenju, doktori se svojski trude oko mene, daju sve od sebe, ali organizam ne sluša nikoga, gasi se u inat svima njima i niko ne zna šta mi je. Konkretno. Već dvadeset i jedan dan ležim bez precizne dijagnoze, prate mi vitalne znake, obilaze svakodnevno i daju neku terapiju za koju veruju da će da napravi pomak na bolje. Tako je bilo i ovog usranog četvrtka, kiša je lila kao iz kabla, maglili su se prozori, ja sam ležao polu otkriven, otkopčano dugme gornjeg dela moje pidžame otkrivalo je parče lako oznojane kože, graške su se presijavale na slabom svetlu dok se neka hladnoća sporo i tiho uvlačila u prostranu bolničku sobu u kojoj sam ležao sam, kada je ušao lekar nasmejan kao da ima razlog za to.

„Dobro jutro gospodine Maruškiću kako smo danas“, upitao je dok je podizao listu okačenu na moj krevet. „Mmmhmf“, odgovorio sam tromo, lenjo, apatično i blago režeći. „Hajde, hajde, ne klonite duhom biće sve u redu, ima da vas ‘opravimo da budete k’o novi!“, rekao je optimistično dok je lica poluozbiljnog, skoncentrisano, upisivao nešto u tabelu.

Doktor Ratko Barać je klasičan onaj picopevac, kojeg samo probrani mogu da vole. Ja ga definitivno nisam nikada nešto posebno gotivio i daleko od toga da sam uživao u činjenici da me baš on leči, ali jebi ga, šta sad, život to obično udesi tako, a ja sam bio srećan da sam se na vreme pomirio sa činjenicom. A mrzeo sam takvo ponašanje iz dna duše, ono nadmen, pun sebe, najpametniji, uvek sve on najbolje zna a svi okolo su glupi, uvek bezarazložno nasmejan, spreman da ispriča foru, u glavnom glupu ali nema veze, udvarao se sestrama na hodniku ljigavo, kupovao im čokoladice i Bog zna šta još… Bio je baš nizak i odeća mu je mirisala na neko voće, pa kad se kolonjska voda koju obilno nanosi pomeša sa onom slatkoćom pa to je da umreš, pa neka pederska, tanka bradica koju je negovao svakodnevno, pa naočare, tanak okvir, a večito mu virele neke bele dlake iz one bolničeke košulje, a boga mi, ponekad i iz ušiju, kosa, sada već skoro sasvim seda i kovrdžava, delovala je kao da mu je neko zalepio tur od ovce na glavu i vrlo proredio teme. Ali zlatan sat na jednoj i zlatna narukvica na drugoj ruci, pa onda neki glomazan muški prsten na levoj i burma od žutog zlata na desnoj, uredni nokti, mora se priznati za jednog sredovečnijeg gospodina u laganim pedesetim, držao se jako dobro i isto tako izgledao.

Posmatrao sam jedan tren njegove mršave, gotovo sasvim žute podlaktice sa kojih su se dizale retke ali oštre crne dlake, zatim ručni sata onda sam pogled podigao na njegovo lice. „Zašto mislite da meni treba popravka“, upitao sam tihim ravnim tonom, „mogli bi ste jednostavo da me pustite kući“. „Taman posla“, viknuo je, „Dok ne utvrdimo šta vam je nema za vas da idete kući, a vrlo smo blizu da znate“, njegovi sjajno beli, veštački, glomazni konjski zubi, hvatali su odsjaj polutame koja je vladala u sobi pri slabom osvetljenju sijalice dok je govorio, blago zadihan, gotovo uzbuđen,“Kada budete krenuli kući, krenućete zdravi, nikako nećemo da vas pustimo bolesnog“, vrcao je optimizam iz njega, sijao možda čak i jače od njegovih zuba, a ja sam samo ležao na svom bolničkom ležaju i ćutao da bih naposletku progovorio,“Kako ćete da me izlečite kada ne možete da utvrdite ni šta mi je, već je 20 i kusur dana prošlo, uradio sam gomilu analiza, ležim ovde k’o proštac, hranite me k’o goluba, niko mi ništa ne govori, svi se samo smejuljite kao da sam jebena cirkuska atrakcija“, doktor je prestao da radi šta god da je radio oko mog kreveta, koncentrisao se na monolog i slušao me. Napravio sam kratku pauzu, olizao usne i navukao ćebe preko leve noge i tada sam malo spustio loptu što se kaže, pa nastavih daleko mirnijim tonom i tiše, „Ja sam doktore rešio da ako ću već da umrem“, na koje je reči krenuo da cokće i drmusa glavom, „Ja bi’ da umrem kod moje kuće“, pogledao sam ga nekim očima kao kad pokislo i izgladnelo kuče sa ulice gleda nekog nepoznatog, nasumičnog prolaznika, mada nisam hteo tako, a on me je samo posmatrao ruku prekrštenih na grudima, njegove naočare hvatale su blesak ovog prokletog svetla koje je na sve ličilo sem na svetlo, a ja sam znao da imam njegovu pažnju. „Kod moje kuće, sa mojom ženom, uz vaše dopuštenje, tamo bih završio karijeru ako se slažete“. Lekar je uzdahnuo kratko ali duboko, „Gospodine Maruškiću, suviše teške reči za nekoga vaših godina“, nakašljao se, „Ono niste baš ni mladi, ali daleko od toga da vam se kraj nazire, ja bih rekao da ste u najboljim godinama, 43 i te kako nije za bacanje i vi ste toga svesni, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da vam pomognem da ozdravite“, završio je vrativši glupi kez na lice i još gluplji optimizam.“Mmmhm“, odgovorio sam kratko, strugajući nemušte reči o gornje nepce, a on je počeo da me pregleda. Prvo vrat, pa ispod obe miške, onda sam legao na leđa dok mi je on pritiskao abdomen. Gledao sam odsutno u plafon. Razmišljao sam ni o čemu posebnom i o svemu bitnom u isto vreme. „Vi ste baš neki težak čovek“, reče on, kao fol, u šali. „Vidi se na meni“, odgovorio sam ravnodušno. „Ne,nisam mislio na to, mislio sam ovako, kao osoba“, nastavljao je, „Znam na šta misliš doktore“. Usledila je tišina, za mene nimalo neprijatna. Dizao mi je prvo desnu pa levu nogu prvo pod uglom od devedeset stepeni, pa onda savijao u kolenu, jednu pa drugu. Ispitivao me je kratko, a ja sam odgovarao još konciznije, ali ne i oskudno detaljima koji bi mogli da budu od koristi prilikom formiranja konačnog mišljenja po pitanju anamneze, tj lociranja moje boljke. Seo je da napiše šta sve treba od analiza da mi urade u popodnevnim časovima, a onda uzeo stetoskop da mi proveri disanje i rad pluća. Dok sam dizao gornji deo pidžame na leđima su se pokazale dve dugačke i široke crte na koži, od ležanja. „Mogu misliti koliko vam teško pada ležanje u krevetu“, poče, „Ne možeš“, rekoh tiho, a onda mi je rekao da udahnem ovako pa onako i razgovor se prekinuo. „Ok, ovde nema ništa sumnjivo i neobično, hajde da izmerimo pritisak“. „Da izmerimo pritisak“, ponovio sam poluglasno, kroz nos i krenuo da podižem rukav desne ruke. „Otac vam je bio divan čovek“, rekao je iznebuha, dok mi je montirao ono sranje oko ruke. Ćutao sam jer nisam imao šta da kažem. Bio je divan čovek, jeste, bio mi je otac, sve i da je bio najgori, a nije, stvarno je bio vanserijski i nisam hteo da govorim ništa, a on je nastavio sa hvalospevima, „Ja sam mu se divio, kada sam počinjao ovde radim on me je prvi primio sa osmehom i rekao mi nešto tipa, o dobar dan kolega, kako ste se snašli, jel sve u redu, ako vam nešto zatreba slobodno meni kažite, ne ustručavajte se, a onda na trenutak zaćutao da bi izmerio pritisak. „Sto dvadeset sa osamdeset, eto, kao mladić“, nasmejao se, a ja sam ćutao i vraćao rukav dok je on pakovao aparat. “ ‘Ajde stručnjak, to svakako, bez sumnje, doajen u svojoj oblasti“, gužvao je onaj stetoskop u rukama, „Ali čovek!, nemam reči, prosto nemam reči, da je više takvih ljudi, nije što je bio vaš otac, ali da je više takvih ljudi, definitivno bi ova planeta bila bolje mesto za život“, i tada osetih dve stvari, prvo tanku notu neiskrenosti i preterivanja u njegovim rečima, pri čemu za neiskrenost i nisam baš siguran, ali preterivanje svakako, a drugo, mnogo bitnije, jedan nezaustavljiv talas emocija prouzrokovanih valjda zato što se radi o mom ocu, emocija koje vrište da izlete napolje i ja ih pustih tako nepromišljeno i naprečac, „Bio je naivan“. Zvučale su lenjo te reči, bez dinamike i nimalo nalik na ono što sam osećao dok sam ih izgovarao, ali mislio sam svaku koju sam rekao. Privukao sam mu pažnju, prekinuo je da priča, zbunio se čak, a ja ponovih opet kratko i tiho, naizgled apatično, „Bio je naivan, moj, ali naivan“… Uzdahnuo sam i osetio neku lakoću postojanja, kao da sam ozdravio i da sam spreman da se obučem i idem kući. „Kako to mislite“, upitao me je lekar zbunjeno, a ja, sada malo razgovetnije i sa više samopouzdanja koga mi suštinski nikada nije ni manjkalo, nastavih, „Pa lepo, bio je naivan, verovao je ljudima i verovao je da su svi ljudi dobri i verovao je kolegama kojima nije trebalo da veruje…“. Lekar je obrisao naočare, „Ne razumem, hoćete da kažete…“, „Baš to hoću da kažem, to što sam rekao, verovao Vam je svima, a svi ste ga naposletku zajebali, svi do jednog“, ne znam kako sam se osećao posle ove rečenice, ali sam bio siguran u jedno, da sam ovo svakako morao da kažem na glas… njemu. Nije treptao, nije znao šta da kaže, šta bi trebalo ili šta bi bilo najbolje da kaže, videlo se da su ga moje reči zatekle u najmanju ruku, ako ne i pogodile, možda ne baš u srce ali svakako tu negde okolo, ili u prazninu gde bi trebalo da stoji jedno. Ušla je sestra sa kolicima i krenula da me priprema za popodnevni set analiza. Ćutali smo, on je gledao u patos, ja u plafon, disao sam isprekidano, malkice uzbuđen ali sasvim siguran u sebe, dok su se reči gomilale u grlu čekajući da žena izađe iz prostorije da ne sluša našu sramotu. A onda kada smo ostali nasamo, nastavio sam, „Dvanaest godina, dvanaest godina, ej“, glasom tihim, skoro šapatom, gušio sam se u svojim rečima, siguran u svako slovo koje je tada izašlo napolje, šta više ponosan na svako, „Pa ja mislim da bi mene bilo sramota, novine su pisale o njemu kao da je kriminalac, žuta štampa da ni ne govorim, nama posle dođu prijatelji pa pitaju jao jel ste čuli šta te i te novine pišu za vašeg oca?, a mi se pravimo blesavi, kao nemamo pojma, kao ne hajemo. „Razumem ja vas gospodine“, poče doktor Barać, „Ali nije vredno da se sada zbog toga nervirate…“,“Nije vredno jel’?, dok su ga mazali govnima, štampa, kolege, ulica, varoš, svi ste ćutali“, govorio sam, „Duboko u sebi sam se nadao da će se neko oglasiti u njegovu korist, da stane na njegovu stranu ali ne, svi ste čuvali svoj interes, svoj trenutni položaj i ja sam se u jednom trenutku zdravo uplašio da jednom kada krene suđenje, da ćete i tu da ga ostavite na cedilu, da napravite od njega žrtvenog jarca, da ga osude za dobrobit svih vas, pa da onda na miru nastavite da radite kao i do sada što ste radili, dok on truli u zatvoru“, doktor Barać je skinuo naočare, gledao u patos, malo je reći da mu je bilo neprijatno, bilo mu je teško, lice mu se smežuralo od tuge i krivice, u uglovima usana se obojici skupila pljuvačka, što od besa, što od tuge i sramote, a onda je iskoristio moju pauzu da kaže nešto u svoju odbranu, „Milane, svi smo mi voleli tvog oca i ni u jednom trenutku niko od nas ne bi dozvolio da se tako nešto njemu desi“, brisao je čelo maramicom, „Evo ja bih prvi svoju slobodu ponudio da je došlo do toga, svi mi bismo se menjali za njega bez pardona…“, „Svoju slobodu, divan čovek“, ponavljao sam njegove reči a jelo me je iznutra i oči su se orosile, nisam ni želeo da kontrolišem te sitne ornamente moje ranjene duše, već sam ih puštao na površinu, „Divan čovek je stupio na stub srama ispred svih vas, a vi ste svi čekali samo epiog“, brisao sam nos, „Na koncu se dobro i završilo, ne želim ni da znam kako je moglo i da li biste uraili to što tvrdite da biste, samo znam da je cela čaršija pričala loše o mom ocu, o čoveku koji je svima činio koliko je mogao, čoveku koji je trčao za sve vas, trudio se, bezrezervno davao, nikada nije ni mrava zgazio i dočekao je da najebe, pred kraj radnog veka, da mu dolazi policija u kuću kao da je kriminalac, d aga ispituju, da ga tretiraju kao krimogeni element, uskraćuju slobode i slično…“. Ćutali smo. „Nemojte mi molim vas o mom ocu, nemojte“, rekao sam na posletku tonom tako tihim da sam i sam sebe jedva čuo, ali on me je čuo zasigurno. Vratio je naočare na lice, uzdahnuo duboko i rekao da će doći da me sutra obiđe i da zajedno prođemo kroz analize. Klimnuo sam glavom i okrenuo svoje lice ka prozoru iza koga je stajao jedan svet okovan zimom, maglom i kišom.

Umro sam tačno sedam meseci kasnije. U jednom trenutku simptomi nisu više bili toliko opšti i kada su shvatili šta mi je, bilo je skoro sasvim kasno za borbu. Krenuli su da me leče ali ta terapija nije davala rezultata. Ja sam nekako bio pomiren sa time. Ne bih umeo da objasnim kako sam se izborio sa samim sobom, da li je to hrabrost ili tvrdoglavost ili nešto treće. Više sam patio zbog onih koje ostavljam za sobom ali i tu sam presekao sa samim sobom sa njima ne, to je do njih. Barać me je pustio da provedem poslednjih petnaest, dvadeset dana kod kuće sa mojom Ljiljanom i to mi je bilo najlepših petnaest, dvadeset dana u zadnje tri godine. Sa Baraćem sam se oprostio bez teških reči, izgrlili smo se i ja sam otišao kući sa suprugom, a on je ostao u bolnici. I dalje sam mislio da je uobraženi picopevac, ali dušu mu nisam osporavao. Bio sam siguran da je uveren bio do zadnje da može da me spasi i kada kažem do zadnje mislim baš do samog dana. Tih zadnjih dana je dolazio da me obiđe, uzimao uzorke, pregledao me, proveravao terapiju i slično… Dugo bismo sedeli za stolom nas troje i pričali o svemu i svačemu a onda bi on otišao. Bio je tu kada sam izdahnuo, Ljiljana ga je zvala kada sam dobio napad i on je stigao najbže što je mogao, ali ja ga nisam sačekao. Volim da mislim kako mi je oprostio.

Kao puž golać (bez sidra)

Činjnica da nismo tu gde jesmo, u nekom proizvoljnom trenutku, u smislu da nismo prisutni duhom, na neki volšeban način, udesi da gde god je to da smo se baš tada zadesili da budemo, u datom trenutku, sasvim podnošljivo… Jer odsustvo duha ne čini telo spremnijim na nedaće koje nikada ne utihnu, samo povremeno jenjavju, odlaze na drugu stranu i vraćaju se, kao jeseni i zime, učestalije, nikako i pravilnije, samo se taj trenutak (koji se ne može izbeći) udesi tako nekako glupo pa se ne oseti, ostaju samo ožiljci, jer membrana štiti, ali membrana pamti svaki udarac koji joj vanjština podari… dom, u kome nema nikoga, da popravi krov, prozore i zameni vrata novim, selektivno propustljivim. Telo gipko pa amortizuje ali i pamti a neće ni doveka tako moći, jednom će da se slomi, ili će se samo srušiti da ostane nepregledna gomila od koje ne možeš da razaznaš šta je bila dok je bila i to neće da bude samo od sebe, to će da bude blagodareći kaskadi procesa koje je duša posmatrala sa strane, glave naslonjene na šaku, spokojno… ili ne… Na taj način duša ostane nekako gola kao kad zmija odbaci staru košulju, samo što je ovde odbačaj permanentan, a izloženost skoro pa fatalna. Ne sasvim. Duša ostane da luta gola, ogoljena na osnovu, kao pustinjak, bez doma, bez ljuske, kao puž golać, po beskraju, nepreglednom prostranstvu ničega i svačega i uvek je plus beskonačno, čak i kada se vrati na takoreći početak, to je samo jedna tačka u putu koji se mora ili ne mora pr(o/e)ći, ni malo naivan, svaki put nov i stran, pogotovo kada si go i bos i kada nemaš čemu da se vratš, neusidren, pa lutaš, a on te obmanjuje tako krhkog i dozvoljava ti i levo i desno, posmatra te kao što si ti posmatrao svoju ljušturu kako propada, jer nisi bio tu, u trenutku kada se dešavalo ono što je prouzrokovalo sva ova uzaludna lutanja.