… sanjao sam noćas da te nemaam… Šalim se, sanjao sam zgrade, velike, sve od crvene cigle, kako se dižu nadamnom. Ima jedan deo grada kod nas „Djura“ ga zovemo (nisam siguran da li po Jakšiću, ali će sve prilike da budu da je tako). Dosta to liči na blokove na Novom Beogradu, sa dvorištima i igralištem za decu između, a ja koračam u nekom smeru, kao znam kuda sam se zaputio, pa naletim na teta Ljilju, javim joj se kratko sa osmehom na licu, a ona teško mahne rukom da otpozdravi jer nosi neku kartonsku kutiju. Ja je ne pitam treba li joj pomoć, jer u tom trenutku nailazi neka žena koja je poznaje, a ja samo produžim.
Pada mrak i hvata me neki osećaj znatiželje pomešan sa jednom malom dozom straha, koji ne mogu d aodgonetnem zašto se javlja. Gubi se urbani okoliš, nema zgrada, samo jedan put i oko njega neko žbunje, ali kao da je nacrtano i svakako ne deluje uzneirujuće. Ja koračam kao da i dalje znam kuda želim da odem, sa utiskom da nisam sam iako vidim da jesam. osvrćem se oko sebe, gore neka svetla tamo negde ali ja idem u suprotnom smeru, jer to tako treba, osećaj se pojačava.Tada se budim prvi put.
Onda nastavljam da spavam i nastavljam da sanjam. Izlazim iz Đure i umesto moje ulice (na javi), tu je neka ustanova poput PMF-a u Beogradu, ili nalik njoj, ima i onaj prilaz za invalide, od betona, pa kosina i tu je taj detalj koji mi se ponavlja u snovima sa nekim kontinuitetom, ali bez neke očigledne pravilnosti.
Tu na toj kosini, na prilazu stoji devojčica ili žena, ne mogu da razlučim, lice nikada ne upamtim. Pamtim samo da uvek ima haljinu, cvetni dezen, sa čipkom na rukavima koji se završavaju odmah ispod ramena. Peva pesmu By the way od Red Hot Chili Peppers-a (pri čemu ja nisam fan preterani, niti mi ta pesma nešto znači, makar ne svesno, da ja znam). Svaki put kada peva zvuči kao Janis Joplin, ne znam zašto mi je to neprijatno, ali tada se budim drugi put…
Duledudule 