Mislim, dakle postojim, nije nužno i da jesam, budem, a i to što postojim nije zacelo, više u tragovima, ocrtavam se, bledim ali se napinjem iz petnih žila da ne izbledim sasvim već da ostane onako, malo da se (po)zna(m), kada se pogleda(m), da se na površini prepozna(m)… odraz?… koji sam po sebi nije neki, ali je pečat postojanja, dovoljan, mada i to koliko je dovoljan je diskutabilno… Otisak noge u zemlji, krugovi na površini vode, poneka suza na odlasku, neka radosnica na dolasku… male stvari, poljubac, psovka, šamar, koitus… pečati, svaki na sebi sojstven način približava tu prisnost duha, stava, žive tvari, gde je tu um a gde srce… možda ne baš sasvim precizno, ali fora je da se malo traži da ne bude na izvolte…
A 25. April… Svanulo je tako tmurno i tužno, ali na meni jedan po prvi put onako pitak i džezi način, pa ne pravim frku oko nevremena, ili je to moje raspoloženje takvo, moj unutarnji sunčan dan (a inače ne pravim frku oko nevremena), nemam neki razlog da budem raspoloženiji nego što inače jesam. U prvom kontaktu sa vanjštinom poimam da mi hladnoća prija i da mi je baš drago što u 6 i 17 ujutru nema kiše pa mogu da budem intiman sa vetrom i da mu kažem glasno sve što bi mu inače šaputao… Nema ljudi i nebo je modro, a grane su zelene i mokre, otežale su i mirišu, skoro kao da mogu da osetim hlorofil na jeziku, prave fantastičan kontrast. Ne čuju se ptice i to mi ne fali. Odlazim u samo meni poznatom pravcu.
Nije neophodno da se formira kvorum da bi se vagalo, samo bi se gubilo vreme na gluposti kojih i tako ima pregršt, preskaču jedna drugu, idu preko reda, kuljaju, samo im još moja fali ako već nije završila u reci istih ili sličnih, moja, koja nije sasvim ni moja, ne inicijalno, ali na kraju, kada se svi povuku korak unazad… Ostane to bledilo od mene da vijori.
Duledudule 