(Pred)Novogodišnji… želim…

Ne znam šta bih rekao. Rešio sam prošle godine da mi ovaj tekst, pisan dan, dva pred doček Nove godine bude poput neke tradicije, ali sam ovih dana nem, bez teksta, reči su me napustile i stvarno ne znam šta bih napisao, pa možda bude malo konfuzno… jer nije da nemam samo ne znam kako bih. I od čega da počnem? Početak se ne nazire, a kraj svakako da, kraj jedne odlazeće, da ne kažem umiruće, godine na izdisaju, imam utisak da se sporo i teško, kao nasukani kit odvlači u more zaborava. A šta nam nosi neposredna budućnost, to tek nekako nemam baš želju da (sa)znam, jer ako nova bude nalik na ovu odlazeću godinu, neće da valja, ni globalno, ni lokalno, a ni lično. Sećam se prošlog novogodišnjeg, pa je jedan od komentara bio Horhe, sa rečima: „Da znaš samo da može posle dobre godine da dođe vrlo dobra, tek onda ide jedna grozna, tako da možda nisi ispucao kredit…„, ne znam da li je ova bila grozna, da li sam ispucao kredit, nije bila Bog zna šta, imala je i lepe momente (mene lično što se tiče), samo ih je imala baš premalo, nije da sam prezahtevan, ali na prste jedne i po ruke da ih izbrojim, a moguće je i da se život odmotao malo više nego što treba, pa sam imao materijala, da ne kažem peripetija… Ne bih sebi poželeo još jednu ovakvu jer je bila poražavajuća generalno, ali ako je ona sledeća ta grozna, onda bih drage volje zgrabio još jednu ovakvu, a svakako bi mi trebala jedna vrlo dobra, iako nisam ni od vrhunske odustao, ali se nekako ne nadam, pa ako me „opali“, neću da se žalim. Ušlo mi je nešto u srce, ovih dana, neki osećaj koji ne umem da rastumačim drugačije nego kao vesnika nekih nadolazećih događaja koji ne moraju nužno da budu ružni, a skeptičan sam, ne znam da li da se plašim ili da se nadam, sit sam sitnih razočarenja, a ona krupna ne znam mogu li više da amortizujem…a ono u grudima pulsira, nekad jače, a nekada slabije, neizvesnost, šta bude, biće.

Rekao sam sebi bez imena, ali ću morati da pomenem, da se osvrnem, na ovo ovde mesto, na ljude… Prošlo je sada više od godinu dana kako sam sa mojblog-a došao ovde, pišemo, čitamo se i sada već mogu da kažem da sam pored ovih, koje volim da svojatam i nazivam „moji sa mojblog-a“, naišao na neke divne ljude koji fantastično pišu, pametno pišu, priče, pesme, kratke forme, recepte, ispovesti, zapažanja… i može čovek posle čitanja da se oseti boljim i kvalitetnijim, uživam i nadam se da ćemo dugo, dugo da se čitamo i družimo. Neki su zatajili i iz nekog razloga nisu tu, nedostaju, znaju koji su… želim im da ih bude više dogodine, ako i oni to žele…

Sam nemam neke posebne želje, ostale su iste, jer se one prošlogodišnje nisu ispunile, a i ako neka jeste ja je nisam opazio da je zgrabim. I to sam rekao da neću na glas. Jedino zdravlja i sreće bih poželeo svakom od Vas koji se čitamo i družimo ovde na word press-u, želim nam da ta magija traje dugo, želim da znate da čitati Vas (znate ko ste) meni predstavlja veliko zadovoljstvo, pa se iskreno nadam da nećete još dugo da prestanete, ako ne morate. Život pritiska znam, želim nam da malo popusti ako može, ako ne, nikom ništa…  Od srca vaš Duledudule :*

Bašta dobra bez zla

Sve svoje tišine, sve što sam oćutao, progutao, svio sam pod jedno krilo kaputa. Težak je štof, stari kroj, siguran, kontam štitiće od bljuzgavice. Ne znam želim li s’ kim da delim. Moj vrt, moje cveće, sve boje koje sam naslikao do sada. Iz svakog cveta opojan miris o kojem sam žudeo, koji sam sanjao, o kojem sam pisao s’ proleća kada se budi i s’ jeseni kada se uspava, pa kao da zamre, al’ ja znam da je jedno oko uvek budno, gleda, odoleva, tupi zimski mirisi i oštri, lepljivi letnji, na prezrelo grožđe, slatki. Svi su tu, u mom dvorištu, tuku kao srce školarca.

Leptire sam preselio iz stomaka, ne trebaju mi više tamo, nek lete slobodni, po mom dvorištu. Ptice pevačice i rakuni. Trava je zelena, a nebo kristalno plavo i jedna klupa iz dedine strugare, nelakirana, u sredini. Ne baš u centru, ali tu. Taman gde ja hoću. Gde treba. Pod velikim drvetom. Daću mu ime ako mi bude tražilo. Horizont se nazire kao linija koja nikada nije jasnije odvajala nebo od zemlje, ali su oni tu u mom dvorištu spojeni neraskidivo, kao jedno i nije nemoguće hodati po oblacima. Meki su i beli kao sneg, paperjasti može na njih da se spusti glava, da se odspava, da se na trenutak zaboravi na brige.

Sedim, gledam, dišem i smejem se. Konačno. Nije mi puno ni trebalo, samo dok sam naučio kako, sada mislim da bi mogao da se potrudim da budem savršeno srećan i da nastavim da učim. Imam dobar smer.

Tamo je neki čovek u odelu, ozbiljan i namršten. Džepovi su mu puni novca, u svakom ima po jedan crni kožni novčanik napunjen do vrha, miriše na prezir, na izdaju, kezi se oholo i zlurado. Iritira. On je daleko od mene i put mu je nedostupan, prekriven mojim zimskim kaputom, pa se ne vidi. A i da nije, ne bi on hodio tuda, nema tu ništa interesantno za njega, samo trava i kamen, koje zimi pokrije sneg do novog proleća.

2099 (Početak kraja)

Godina 2098. nesputana, lišena svih problema i bremena modernog doba, ušetala je u živote ljudi tiho, nije zvonila, vrata su bila otključana, niko je nije hteo, nije želeo da se desi, ne tako, ne u tom stilu, ali se niko nije ni bunio, niko se nije pretrg’o da je udostoji bilo čega, pomena, poljupca, tapšanja po ramenu, svi su je sačekali kao da je još jedan dan u nizu, u mraku, bedi i nesreći, ona je stigla i ozvaničila je početak kraja. Petak trinaesti desio se samo jednom, druge nedelje juna meseca, u septembru i decembru je zakasnio jedan dan, u aprilu i julu dva, a u novembru je poranio za dan, a taj jedan koji se desio nije bio najnesrećniji za nas, cela prethodna godina se vukla, curila i raspadala se, i’šutirana kao ker bez gazde, lutalica puna buva, sva krastava i niko je nije hteo i niko nije bio srećan, jer je svako znao da nova godina ne može da donese nikakve promene. I nova pre nje. I nova pre nje. I deset pre nje. Dvanaest godina kao dvanaest majmuna. Svaka gora od gore, taman kad bi čovek pomislio to je to, ona sledeća iznenadi nekom novom nesrećom, svežom i potentnom, punom mračnih iznenađenja, opskurnih, praznih obećanja, okićenom nemaštinom, strepnjom… Izvitoperilo se sve i narod je prestao da se moli, utišao se i zavukao u rupe, počeo da strepi i da se nada, u sebi, da će da prestane. Narod je prestao da ište promene, bolje sutra niko nije mogao da obeća, narod se samo nadao da će brod da prestane da tone, da smo dotakli glib koji je kako tako stabilan da nas drži na površini dok neko ne dođe da nas izbavi, da nas spasi. Ali ko? Ceo svet je bio u glibu, ne Evropa, Svet. Evropu je kao jedan mali, ali značajan deo sveta, kolevku civilizacije, pogodilo sve što je moglo, od finansijskog, ekonomskog kraha, preko bolesti koje su iz godine u godinu zamalo poprimile pandemične dimenzije usled teške materijalne situacije koja je uslovila sve grane društva pa tako i zdravstvo; inflacije, nestašice, previranja, podele, pa novi ustavi, nova rešenja, ruka ruku mije, nove koalicije, nove granice i novi uslovi, a sve se to odrazilo i na nas, samo deset puta jače i postali smo smetlište istočnog bloka. Slovenija je nestala negde duboko u kandžama Italije, sa sve hrvatskim primorjem, zemlje zapadnog sveta su postali jedna moćna mašinerija. Francuska i Španija na silu, Beneluks jako lako; kreatura napravljena da preživljava, sa druge strane Ural je stajao kao zid preko koga niko nije niti hteo, niti smeo, sve i da je mogao. Zemlje istočnog sveta, izgubile su sve osim geografske pozicije i istorije, zaveštanje o onome što su nekada bile, a zapad nam je stavio lanac sa velikom kuglom na jednom kraju, ovi mladi naraštaji danas, nemaju oni pojma šta je to Rumunija, Bugarska Moldavija, Sevastopolj… Postali smo nešto poput pacijenta, koji nepomičan živi u nekom svom magnovenju, svestan ali nemoćan, na račun aparata koji ga održavaju u životu. Svelo se na neki pozajmljen život, koji će u nekom trenutku morati da se vrati… do poslednje pare. Desilo se i nekoliko stvari koje nikako nismo mogli da predvidimo, seizmički talasi, kretanja ploča koja nisu bila ni izbliza fatalna kako je onaj matori film sa Cusak-om to predvideo, zemljotresi i nekoliko manjih vulkanskih erupcija, povećanje nivoa svetskog mora kome je prethodilo globalno povećanje temperature, jedna havarija nuklearne elektrane i trostruki porast zagađenja vazduha.

Bežanijska kosa, blokovi, Ledine, sve je to danas Zemun, sve do Surčina, do Batajnice, Dobanovci i aerodrom Nikole Tesle i dalje, do Bečmena i Jakova, Ugrinovci, Busije i Vojni aerodrom, sve do Banovaca… čitavo prostranstvo gusto naseljeno raznim svetom, velike i male zgrade koje su godinama nicale kao pečurke posle kiše i prekrile polja i livade, infrastruktura koja je nastala tako brzo i tako kratko bila nova… Preko Save i Dunava je ostalo ono što se danas zove Stari Beograd koji se kao virus raširio po Lipovici, Ripanj, Vrčin, Grocka postali su granica, a Vinča, Kaluđerica i Jajinci centar, takoreći. Jedini grad koji je preživeo Evropu i sve nedaće koje su je zahvatile, u pravom smislu reči preživeti. Od unutrašnjosti nije ostalo mnogo, u prvom redu ljudi, prestonica je posle sloma htela ne htela, sve snažno povukla u sebe, široko raširila ruke ne bi li primila svu svoju decu pod pretnjom po sopstveno zdravlje, ali izdržala je, sva ta stopala koja su pregazila Savu i Dunav, Brankov most i onaj drugi, Pančevački i onaj treći, onaj novi, onaj bez imena… A ljudima je svejedno, oni egzistiraju poput mrava u mravinjaku, vre kao u košnici, kosti u utrobi neke velike životinje koja sporo vari.

Sava ne voli gomile hartije i svakojakog đubreta koje su nikle po ulicama umesto kontejnera, mada mu je mama objasnila da to tako mora i zamolila ga da ne diskutuje o tome sa ljudima koje ne poznaje. Sava je prekjuče postao punoletan, sava je kompletirao svoje osnovno obrazovanje, nema novac da studira i ima talenat za muziku. Sava svoje negodovanje izražava tako što umesto fudbalske lopte šutira konzerve osvežavajućih bezalkoholnih napitaka koji imaju toliko kalorija da mogu da zamene čitav obrok. Savin najbolji drug Uglješa nije završio srednju školu jer ga je otac zaposlio odmah posle osnovne da radi na deponiji elektronike, materijala, kućnih aparata i bele tehnike. Njih dvojica su rođeni u istom kraju, upoznali su se u osnovnoj školi i od tada su nerazdvojni. Sava je stariji godinu dana ali kako dani odmiču u zaborav ta razlika se briše do neprepoznatljivosti. Oni su jednostavni momci kojima ništa nije neophodno, a jako malo im je dovoljno da budu srećni, tri stvari konkretno: basket, Megadet i pljeskavica iz Renesanse, koja je priuštljiva, jakog ukusa i posve sumnjivog porekla.

Oni su danas krenuli pešaka sa Bulbudera pored Novog groblja i tamo gde Cvijićeva preseca Zdravka Čelara našli se sa trećim drugom. Boris je najmlađi, Boris je srednjoškolac i kad završi srednju školu radiće sa ovom dvojicom na deponiji. On je dosta drugačiji. On kosarku više voli da gleda, nego da igra, a pošto živi u zgradi pored terena za basket, dugo je posmatrao, sedeći na gomilama šuta, cigle i armiranog betona, Uglješu i Savu kako igraju vikendom ili posle posla, ponekada. Tako je počeo da se druži sa njima. Boris nema neke ambicije u životu, ima albinizam i ove globalne klimatske promene koje su zahvatile planetu u proteklih dvadesetak godina, njemu baš smetaju. Neki dečaci u školi su ga zbog albinizma zvali „Marsovac“ i taman kada je to počelo da prestaje da mu smeta, oni su prestali da ga tako zovu jer im je Uglješa pripretio batinama.

Danas oni idu na Viline Vode, u Dunavskoj ulici skupilo se puno sveta i Borisu sijaju oči. Sava i Uglješa su takođe vidno uzbuđeni. Svaki put kao da je prvi, taj događaj im je nešto najimpozantnije što su videli u svom životu, srce krene jače da pumpa i zastane im dah. Dubok zvuk nalik na one koje proizvode pojedini duvački instrumenti, prati ga gvozdena škripa i dok se ogromne kapije brane lenjo otvaraju kao čeljusti nekog davno izumrlog dinosaurusa, penje se nivo i voda plavi sve ono što je nekada bila luka u prošlosti. Masa ne diše, svi ćute, sigurno nekoliko hiljada ljudi poređani duž bezbedonosne linije, Dunavske ulice, kako to simbolično zvuči, reka ulazi  i plavi veliki deo kopna, van domašaja ostaje samo ulica koja nosi ime po toj istoj reci, a voda na plećima nosi najveći brod koji je Dunav ikada primio na sebe, veći teško da bi i mogao da plovi, ne vidi se paluba niti ima nadgradnje, samo ogroman crni trup sa jednom masnom belom linijom i nekoliko otvora, dok ulazi u luku bulb-pramac pravi talase koji udaraju o barijere, a kapi vode prskaju svetinu. Sve se to dešava sporo i trojica drugara posmataju uplivavanje kao omađijani, čuje se brodska sirena i viori zastava Unije sa krme.

„Jednoga dana i mi ćemo raditi na ovakvom brodu“, siguran je Sava, „Imaćemo ispeglanu uniformu, pravilo službe, topao obrok i pristojnu platu, onu za koju možeš da kupiš ne pljeskavicu, nego čitavu ćevapdžinicu…“.

Danas je 17. April i trebalo bi da je proleće. Godina je 2099. Petak trinaesti je pao u februaru i martu, a u junu će zakasniti za dan, u septembru i decembru za dva. Desiće se još u novembru i teško da će to biti najnesrećniji dani u godini. Veliki brod dolazi iz Panonskog mora i donosi pakete vode za piće i hrane u konzervi…

Blogeri se igraju

Nominovala me je Negoslava, mogu da kazem da su (mi) pitanja teska… počinjem:

1. Da li volite dovoljno?

Evo prvog teskog pitanja, mogu da kažem da se nadam da volim dovoljno, a koliko je to dovoljno i da li je, to će morati da posvedoče oni koje volim 🙂

2. Da li ste voljeni dovoljno?

Svaki dan!

3. Da li mrzite bar malo?

Plašim se da mrzim i previše, svašta me iznervira, što čujem na TV, pročitam u vestima… A takav sam tip osobe jbg, tako da bes samo kulja i porcije mržnje sa njim… na tome moram da radim… za svoje i za tuđe dobro.

4. Da li ste zaljubljeni?

Nisam zaljubljive prirode, ne znam da li je to mana ili vrlina, ali kada volim, volim svim srcem, bezrezervno 🙂

5. Da li biste oprostili prevaru?

Ne znam… možda, verovatno ne bih… mislim da bih se okrenuo i otišao, u nekom trenutku.

6. Da li biste molili za optoštaj prevare?

Nije se još desilo da sam prevario, tako da ne znam… možda i bih, ali zašto sam onda varao na prvom mestu!?! I mogu i ne mogu da razumem prevaru, ali ja koliko god da sam bio puta u situaciji da prevarim, to nisam uradio, nisam imao potrebu za tim, jer sam bio savršeno zadovoljan 🙂

7. Da li biste izdali nečiju prevaru?

Savest je opasna stvar. 😀

8. Da li dajete milostinju?

Da. Mada recimo ne dajem (mahom) prosjacima, onima kojima ništa ne fali i mogu da (za)rade, klinci cigančići i slično… neko moje sujeverje, pa ne dajem, ali i njima dam… ponekad. U Po ih više i nema kao nekada… otišli i oni u Bg 😀

9. Da li pomažete bližnje?

Trudim se. Koliko sam u mogućnosti i kada treba, ne volim da se tiskam ako moja pomoć nije neophodna, a neki „moji bližnji“ ti to i stave do znanja, varijanta „smetaš“… 🙂 kad mogu i kada je neophodno, da!

10. Da li popovima ljubite ruke?

Čast izuzetcima, ne volim popove nešto naročito, a i ne idem u crkvu, pa i nemam prilike, a one popove koje lično poznajem, ne traže mi da ih ljubim u ruku, najčešće se samo izgrlimo, rukujemo i poželimo dobro zdravlje.

11. Da li vam neko nedostaje?

Mnogo! Fale mi moji Italijani (tetka, teča, sestra i brat), burazer koji je u Dubaiju, drugi burazer koji je u Višnjici, ali se retko viđamo (mada ću njega da postignem), fali mi gro nekih ljudi koji više „nisu sa nama“, pomenem ih i setim ih se… nekada ne znam da li mi ovi mrtvi više fale od živih, baš zbog tog nepostizanja, imam dva ortaka na brodu su, a veliki su mi prijatelji, oni mi nedostaju, fazon kod toga je da i kada uspem da postignem d se vidimo, provedemo vreme, ispričamo se i oprostimo pred put, tokom separacije imam utisak kao da nije bilo dovoljno, mislim da je to ono što se zove „začarani krug“ ne bih dalje nabrajao…

Moj skroman set pitanja (nisu neka, sklepao sam ih na brzaka, više sam pazio na svoje odgovore):

1. Da li biste otvorili dušu potpunom strancu?

2. Da li biste skakali bandži (pod uslovom da do sada niste)?

3. Da li biste šetali bosi po kiši, bez kišobrana?

4. Da li ste nekada osetili takav naboj sreće u grudima (ili nekom drugom delu svoga bića), da vam je došlo da šetate bosi po kiši, bez kišobrana, dok vas posmatra pun kej ljudi?

5. Da li vam se desilo da vam „isklizi“ kroz prste, bespovratno?

6. Idealan „letnji raspust“ za vas je…?

7. Da li biste je nosili u naručju bosi, dok pada kiša (za dečake); da li biste dozvolili da vas nosi u naručju, bos, dok pada kiša (za devojčice)? 🙂

8. Koliko ste kišnih kapi uspeli da uhvatite na usne do sada?

9. Jeste li pomislili nekada da prodate dušu đavolu?

Necu nikoga posebno da ističem, prozivam, nominujem, ako neko ima želju da odgovori na ova pitanja slobodno neka se lati, može svako, a ne mora niko, živi bili 🙂 Negoslavi hvala još jednom! 🙂