Znakovi pored puta (teško ovo život :)

Jednom sam o tome pričao sa tečom. Nije on krv ali k’o da jeste. I nemam razloga da mu ne verujem. On ima tu filozofiju. A ja se slažem… donekle… da slučajnosti ne postoje. Volim da mislim na taj način. Ne baš rigorozno, striktno, ali da sve ima neko svoje zašto, neki cilj, svrhu. Život dođe, traje, prođe, pa se dokaže, tu pred kraj, nekada malo ranije, nazre se. Ili je sve jedna velika slučajnost. Ko kako voli. Ali sled postoji. Postoji pravilnost, postoji razrada i postoji ishod. Ne mora da bude lep, često i nije. Na žalost. Agonija, strah, strepnja, bol, kao proizvod „loše podeljenih karata“, neko bi rekao. Može i tako. Treba tu biti krajnje liberalan. Ništa ne košta. Neko bi rekao Bog. Može. Sudbina? Svakako.

U toj prostor/vreme progresiji ređaju se situacije, kao karte. Neke mogu da budu izbegnute, neke ne mogu, neke trebaju biti izbegnute pa ne budu i tako dalje… varijante, kombinacije. Šahovska tabla. Kao što rekoh, ne mora da bude lepo i često i nije, pogrešan korak, potez, brige, sekiracije… Onda se desi jedan onaj dan kada se stvari odvijaju kako se samo poželeti može. Od jutra do večeri, omnibus lepih doživljaja i situacija koje greju srce. Pa se zapitaš žašto ne može svaki dan da bude ovakav? Realno bilo bi glupo, dosadilo bi posle nekog vremena, izgubilo bi vrednost. Vratilo bi nas u neki vrtlog učmalosti  i taštine. Zalivene prazninom. Onom u srcu i duši.

Kaže jedan prijatelj sa izvesnim verskim ubeđenjima, da je ovaj zemaljski žiovt pakao, jer se čovek samo muči, zatim umre i muke prestaju; Nije baš da ide u raj, ali nema muka. To je ono bitno, to je nagrada. A šta je onda život ako u svoj toj muci ne nađeš pet minuta da napraviš jedan mali privatan raj. Jedan udah punim plućima. Jedan osmeh u ovom našem malom paklu je mala cena, gotovo besplatan.  Zvuči utopistički, ali nije nemoguće, ne mora da bude ni definisano i postavljeno za postulat, već ko kako voli. Stvar gledišta, percepcije i doživljaja. Mora malo i duša, ne može samo mozak. A znakovi su tu, pored puta.

Džonijeva varijanta: Ti bre da ti riba baci dugačka svetla ti ne bi video… 😀

Teško ovo život.

First hand/Second hand

Second hand garderoba. Polovna, nošena, odeća, odbačena ili roba sa greškom, felerična. Podeljena su mišljenja. Neki nemaju ništa protiv, obilaze šopove, biraju, gledaju, traže i kupuju (po nižim cenama), neki sigurno u životu ne bi ušli u second hand šop da bace pogled na artikle. Nije to isto kao kad kupiš novo! Upravo, samo neki nemaju mogućnost da kupe novo, neki kupuju po second hand šopovima zamišljajući da su u nekoj skupoj radnji (onaj crtani kad klinci ližu staklo od dućana slatkiša), neki odavno već znaju da je sva roba po buticima zapravo kineska… Varijante su razne, suština je ista. I svima je sve jasno. Nije jasan samo mehanizam kako da se stvari vrate na staro, na bolje ili makar malo bolje nego što trenutno jeste.

Situacija za život (i rad) nije idealna, daleko je od idealne što se tiče zaposlenja, standarda, mogućnosti da se ode negde turistički, da se radi preko, da se vidi svet, bla, bla, bla… imamo mi i standarde i sve samo nismo u proseku. Nije jednostavno kada te gledaju kao neandertalca, neukog, zaostalog. Intelektualna svetina koja zna/upoznata je sa realnim stanjem stvari, uzrokom i može da predvidi posledice, je u manjini, tako da ostaje ovaj prvi dojam. Kod nas dekadama ljudi uče da žive na rubu egzistencije i kada „ne može gore“, to je naš default i nikome nije svejedno, ali može neka ravnodušnost da se namiriše u zraku. I prase i rakija. Vremena kada je bilo bolje stari se sećaju, mladi kroz maglu, jedva, a deca se ne sećaju u opšte. A ni to sećanje neće doveka, ispariće kao bara na suncu i ostaće siva zona, spontana izgradnja, kinezi i second hand šopovi sa recikliranim zapadom, lažni sjaj i neonska svetla, svetleće reklame investitora i gomile smeća poput prepunjene piksle…

A narod će to sve da proguta i biće ukusno i slasno. Niko neće da se žali, da se ljuti, zažmureće, šačica će da se ljuti, nisu oni odabrani, samo su birali da ne stave povez preko očiju. I neće da bude „iz prve ruke“, sve će biti second hand samo mi to nećemo da znamo. Dupli standardi postoje odavno.

Nije tako strašno kupovati u second hand šopu, kada živiš u second hand zemlji, polovnoj, odbačenoj, sa greškom, feleričnoj.

 

Onako, nisam se iznervirao, ali mog’o sam

Kad šljakaš i sve i onda ostaneš bez posla i nemaš pišljivih 300 kinti u džepu da ortaka koji ti pomaže svaki jebeni put kad ti zatreba, častiš jedno piće…

Ples u mutnoj vodi (ili igra mačke i miša)

Bežiš, znas da si daleko, ali senka onoga ko te juri je uvek nekako za tobom, pa čak i iznad glave ti se nadvije na momente. Ne da ti da se opustiš. Krupne graške znoja padaju na tvrdo tlo po kome bežiš, teške kapi se slivaju niz vrat i obraz. Majca se slepila i otežava ti pokrete koji omogućavaju grudnom košu da se raširi taman toliko da primi još malo vazduha ne bi li mogao da nastaviš da trčiš. Da bežiš. Okreneš li se da se suprotstaviš, znaš da će te progutati. Kao velika riba malu. Težina tog usuda koji ti je za petama ma koliko ti brzo trčao, je tako velika da ne bi podneo kada bi stao. Pitanje za milion dolara: može li se uopšte pobeći?

Ogromne ruke, rošave, lice iskrivljeno, sasvim dovoljno strašno da ne želiš da ga gledaš ni za milion godina, zadah koji se pamti, koji smrdi na sve ono što u ovom svetu ne valja, masivno telo, naizgled tromo, ali ažurno u želji da te stigne gde god da si.  I uspeva mu. Star je koliko i čovečanstvo, vremenom je rastao do neverovatnih dimenzija, na račun nas samih, skupljao u sebe svu našu prljavštinu, sve naše grehove i devijantnosti društva okupanog spletkama intrigama, mržnjom, ljubomorom, ratovima… Ali nije nemoguće uteći. Samo treba biti uporan, treba biti pametan, promisliti dobro i iskoristiti za beg. Ispitati opcije, kao u partiji šaha.  Isplanirati potez i skrasiti se daleko od pogleda, od dometa delovanja te sile koja bi da te preobrazi, da te slomi, sve ono što jesi, što si bio i što se nadaš da ćeš biti. Sve ono čemu težiš, čemu stremiš i priželjkuješ da zgrabiš, bićeš srećan ako te grdosija ne ćapi ranije. Od tog stiska nema nazad. Taj jedan te promeni kompletno da se više ne prepoznaješ, gubiš identitet i sve što predstavljaš, kakvog te znaju, cene i poštuju. Vole, na koncu.

Taj trenutak kada si promislio, sakrio se, prestao da trčiš, sam si i mrak je. Mišići te bole, ali si zadovoljan ne osećaš prisustvo. Na trenutak si srećan. Gotovo lud od sreće, urlaš. Pogledaš u baru i vidiš odraz dovoljno strašan da ga više ne pogledaš čak ni dok se briješ. Da poželiš da ga odstraniš. Hirurški. Ruke ti postaju rošave, prekrivene krljuštima i svaka nosi jedan sićušan greh ispod, ušuškan. I oseća se kužan zadah, na sve ono što ne valja, na sve ono od čega si bežao i krio se.