Unesite naslov ovde

Mislim, dakle postojim, nije nužno i da jesam, budem, a i to što postojim nije zacelo, više u tragovima, ocrtavam se, bledim ali se napinjem iz petnih žila da ne izbledim sasvim već da ostane onako, malo da se (po)zna(m), kada se pogleda(m), da se na površini prepozna(m)… odraz?… koji sam po sebi nije neki, ali je pečat postojanja, dovoljan, mada i to koliko je dovoljan je diskutabilno… Otisak noge u zemlji, krugovi na površini vode, poneka suza na odlasku, neka radosnica na dolasku… male stvari, poljubac, psovka, šamar, koitus… pečati, svaki na sebi sojstven način približava tu prisnost duha, stava, žive tvari, gde je tu um a gde srce… možda ne baš sasvim precizno, ali fora je da se malo traži da ne bude na izvolte…

A 25. April…  Svanulo je tako tmurno i tužno, ali na meni jedan po prvi put onako pitak i džezi način, pa ne pravim frku oko nevremena, ili je to moje raspoloženje takvo, moj unutarnji sunčan dan (a inače ne pravim frku oko nevremena), nemam neki razlog da budem raspoloženiji nego što inače jesam. U prvom kontaktu sa vanjštinom poimam da mi hladnoća prija i da mi je baš drago što u 6 i 17 ujutru nema kiše pa mogu da budem intiman sa vetrom i da mu kažem glasno sve što bi mu inače šaputao… Nema ljudi i nebo je modro, a grane su zelene i mokre, otežale su i mirišu, skoro kao da mogu da osetim hlorofil na jeziku, prave fantastičan kontrast. Ne čuju se ptice i to mi ne fali. Odlazim u samo meni poznatom pravcu.

Nije neophodno da se formira kvorum da bi se vagalo, samo bi se gubilo vreme na gluposti kojih i tako ima pregršt, preskaču jedna drugu, idu preko reda, kuljaju, samo im još moja fali ako već nije završila u reci istih ili sličnih, moja, koja nije sasvim ni moja, ne inicijalno, ali na kraju, kada se svi povuku korak unazad… Ostane to bledilo od mene da vijori.

Crtice i crte

Voda kulja na sve strane, tone brod, a skoro niko ne beži, neki skaču u vodu neki prosto sede pomireni, čekaju da počnu da plivaju da vide hoće li istrajati do obale ili će ih okean progutati… Hranimo zver, zver grize, zver nije pitoma, nije pripitomljena, nije uplašena, nije ni vezana, ne napada ali stalno reži na nas i hoće i šaku… sporo se krećemo a neki stoje jer ne žele, ili ne mogu, ili neće, svi kao svrake i ništa ne svetluca da nas privuče, da nas povuče, da nas pokrene, samo glasovi blješte, glasni su i pogrešni, nemušti, neki su zli, poneki nisu, distorzirani, sa flanger-om i sa dosta delay-a koji odzvanja u (su)mrak, a u kakofoniji je jako teško razaznati lepu reč… planeta kao da je stala, ne rotira, to znači smrt, Sunca i dalje ima, to nas malo teši, jer je polovina u permanentnom mraku, a znamo da samo dve polovine čine jedno celo, da smo nekompletni, oskudni za onu drugu (lepšu) polovinu… Kezi se i ova baba Marta, ona nije sasvim izneverila ove godine, silni su divni muzičari pomrli, neki divni i dragi ljudi iz okruženja, odnela ih je prestupna godina, stavila pod mišku i ponela u zaborav, mi malo mislimo na njih ali prestupna je dugačka za dan i sećanje će da izbledi, možda ne baš ove, ali uostalom to zavisi samo od nas, krijemo se iza stakla koje gleda u nas i ne vraća nam ni emocije, niti ljubav, samo odraz od koga bi možda čak trebalo da se plašimo, ali mi ne, samo sedimo tu i hranimo ga kao zver kojoj ne treba lanac, onog Ničeovog zmaja sa zlatnim krljuštima i čime sve ne… ne znam… plašim se da izvučem onu imaginarnu iglu da ne padne lopta u prazninu.

Igrice blogera

Nadjoh se medju 11, hvala draganadincic76, da ne dužim, pitanja (i odgovori) su:

1. Šta te čini srećnim?

Kad vidim da su moji dobri prijatelji, moji oni „manje dobri“ prijatelji, poznanici i drugari srećni iz nekog razloga, da im se desilo nešto lepo, neki pozitivan pomak u životu… Kad moje kumče, Teodora, čita knjigu a ja znam da sam malim delom zaslužan da ona nauči slova sa 5, 6 godina starosti… onako krajnje spontano… puno takvih sitnica…

2.Da li je jače zaljubljenost ili ljubav?

Ne znam. Zaljubljenost u kola ili ljubav prema drvenom nameštaju? 😀 To je mač sa dve oštrice i uvek se krvari, mora malo, prosto… 😀

3.Koliko puta si slagao-a?

Puno puta, ali sa plemenitim ciljem… 😀

4.Pišeš zato što..?

Volim, to me ispunjava i volim taj osećaj kad neku sliku koja mi se vrzma u glavi uspem da prebacim na papir, slovima… moj način slikanja. A imam ih u glavi, čitave filmove slika 😀

5. Koliko ti je bitno tudje mišljenje?

Zavisi u vezi sa čime je, pa samim tim i jeste i nije. Tj. manje – više… ali nije nikada presudno.

6.O sebi misliš da si..?

Najmanje razmišljam o sebi.

7.Koliko pravih prijatelja imas?

Dovoljno. Prevashodno sam (pre)srećan što ih imam.

8. Veruješ u…?

Verujem da na kraju sve dodje na svoje i da postoji neka sila koja nas prožima, neka prirodna ravnoteža, budući da je sve sa svačim jako gusto i prisno povezano, nažalost ne i neraskidivo pa otuda i ruptura…

9.Ljude ceniš po diplomi ili iskustvu?

Ljude cenim po srcu. Kad ih malo bolje upoznam, kroz akcije i reakcije, kroz razmišljanje u datim slučajevima, kako se ponašaju u određenoj situaciji… koliko im je stalo do drugih i svega oko sebe…

10. Omiljeno mesto?

Imam ih nekoliko, my comfort zone, jedno je kabinet za biologiju, baš je opuštajuć 😉

11.Ne ostvarena želja?

Nisam tip od želja, te „neostvarene“ u suštini nisam ni sanjao, sve ove prizemnije sam manje više ostvario ili ću jer nije neka metafizika, a ono „šta bi bilo kad bi bilo da ja imam čarobni štapić“, ostavljam tamo gde jeste i vraćam im se samo u svrhu kratkoročnog bega od zbilje 😀

Ne nameravam nikoga da nominujem, ako neko želi, nek odgovori na ova pitanja na koja sam i ja, fantastična su! 🙂

Ona (…samo misli da zna)

Taj jedan momenat kada pružiš ruku da dohvatiš, krajnje nepretenciozno, čak pomalo bojažljivo (ne može tako), a ono kao da ima noge pa se izmakne tačno za toliko i dok ti osećaš topli placebo kako se meškolji u dlanu, ono ti se smeška i ne beži nego je tu, za dužinu šake ispred iste i reklo bi se da čeka, kao da čeka, ali u stvari ne da ne čeka, nego je to taj privid kome ne možeš da se otmeš, kao da ti je vezana krpa preko očiju i treba da je skineš radi bolje percepcije, a okolina ima utisak da ti ne želiš da skineš taj povez, jer je lanen i bordo i pušta sasvim malo svetlosti do očiju koje su se uželele da progledaju sasvim, ali kad dugo nosiš samar onda ti nekako pređe u naviku, nije lepo ali ti ni ne smeta i jbg… A ona jbg nije daleko i jeste daleko ovisi o percepciji…

Ne bih da dajem prognoze, ali imam neki osećaj da ovaj Februar neće biti kao prethodni…

Na četiri dana do kraja… godine

Prolazi vreme. Sve se menja iako promene nekada nisu očigledne. Ne vidimo ih. Pahulje provejavaju na blogovima, ne i u stvarnosti. Možda je to neka nova stvarnost na koju treba da se naviknemo, nešto tipa „od sada će biti ovako…“…

Godinu mogu da podelim na „prvu polovinu“ koja je bila sumorna i teška, bez uspeha, bez pomaka, samo pokušaji koji su se odbijali kao od nekog imaginarnog zida preko kojega se nikako nije moglo na drugu stranu… Onda se desila „druga polovina“ godine sa početkom na kraju meseca avgusta, koja je donela i neku dinamiku i dešavanja, donela pomak na bolje, da se razumemo, daleko je sve to od „dobrog“, ali treba definisati šta znači „dobro“ u nekom užem kontekstu a ja to ne želim da radim jer nema potrebe, bitno je da nije ni loše, zadovoljan sam, dešavaju se (po)neke krucijalne stvari i kontam da mi ovaj tempo „podizanja forme sreći“ sasvim odgovara, samo da nastavi da ide u tom smeru i progresivno/pozitivno/“up“…

Nisam nešto puno pisao ove godine, nisma se proslavio, ali sam bio tu, čitao sam vas, vi to ne znate ali ja znam 😀 I blog je nekako ostario, prošlo je neko vreme, promenilo se lice, ali i dalje je lepo i nasmejano, sve poznate crte su tu, proveju kao pahulje na nekim od vaših blogova…

Volim vas i poštujem, čitamo se i u narednoj godini, zaobilazim imena, nema potrebe jer znate ko ste! Živi bili i sve najbolje, od srca vam želim :*

 

Klopka za…

Plitka bara neizrečenih reči, koje smo odćutali jedno u drugo, kvasi mi stopala bosa i zidovi pulsiraju, sivi zidovi, tačno znam gde sam i kako sam tu dospeo, zvuk nije zaglušujuć ali je intenzivan, šuštanje, ne kao vetar i lišće, ili novina, nego neko sterilno… i lepljivo je i pomalo čudno, pulsira mi pod nogama, oko mene… Ja tebe uvek osetim u svakom otkucaju, sada kao da su se uloge (pre)okrenule, nije da ne znam zašto je to tako, samo da odlučim kako ću nazad i da li ću… Nema oslonca, samo prazan prostor i ja negde, u sredini možda, u centru, ti zidovi iznutra svi su isti, napadne me osećaj kao da sam na napuštenoj tramvajskoj stanici samo mi je ovde sloboda prostranstva ukinuta, svetlo je bledo, neonsko, ja se napinjem ne bi li u tom nemuštom dozivanju čuo glas koji ću da prepoznam, ne kažem da bi mi bilo lakše, ali osećam kao da bi nevidljivi amovi spali.

Nema strujanja vazduha, svežina ispunjava prazan prostor oko mene, to me tvoja bezrezervna ljubav greje, trčkara oko mojih bosih nogu u obrisima, odjecima, kao igra dece, igra prošlosti, možda hoće da zbuni, možda želi da me sinhronizuje? Želim li ja sinhronizaciju? Retki trenuci kada me ekstrapolacija zbuni do te mere da hoću sve što ne želim, ili makar većinu, sa kojom bih izašao na kraj, kao paukova mreža toliko lepljiva i prijemčiva da ne mogu da je skinem sa revera, iz kose…

Ne znam kuda bi se uputio, nije ovo lavirint, mislim da i kada bih našao put u sledeći segment, shvatio bih da je to beskonačan nautilus, da bih na koncu ostao zarobljen unutra zauvek, jer i pod ovakvim okolnostima ja još uvek nisam odlučio da li da napustim tvoje odaje, možda se smislim pre nego što se smrznem, a možda se i (ne) opametim… Sedam i gledam u sivkast zid, načet, kao stara čekaonica…

Predeo slikan…

Budim se, prvo što vidim je svetlo, jarko i oštro, ispunjava svaki i najmanji kutak moje sobe, osvrćem se, ustajem, rano je i neprirodno… u ovo doba dana, u ovo doba godine, oči traže mrak koji je ova iznenadna zaslepljujuća belina sakrila, saterala u ugao zapravo… kao špenadle zabodene u beonjače, dižem ruke, ali ne da zagrlim već da se zaštitim. Otvaram prozor iza koga se krije lep prolećni dan, vetar mi se uvlači u nozdrve i krepi, resak je, golica bose tabane, skida sitne graške znoja i odnosi ih podsećajući me da je sve samo optička varka, da je zima na pragu, da ne smem da se prepustim, da nastavim da sanjam, da se uspavam… Pokazuje mi prstom na gole grane, tek poneki žut list, osušen prkosi i viori kao zastava, pocepana i blatnjava… Ne uklapa se nikako, ova slika ima previše detalja kojima nije tu mesto, u bojama, u zvukovima, dobrim i lošim glasovima… Sklapaju se oči od sve te beline, čkiljim, tražim rupu, rupu kroz koju ću moći da provučem prst, ne bi li pocepao ovu sliku što pleni toplotom i belinom, ne bi li napravio prolaz, u pukoj radoznalosti da dokučim egzistira li tamo iza stvarnost realnija od ove, negde ispod slojeva boja i zvukova koji nam trenutno pritiskaju realnost koju zovemo život, može li se zakoračiti u jedno drugačije sutra, ne mora da bude bolje, za početak samo neka bude manje sunčano, poneka kiša, malo vetra i sneg oko Nove godine… do Božića…

Što dalje…

Nije se bunila, nije čak ni facu složila, bila je sasvim spokojna, nijedna bora na njenom bledom licu nije odavala trag uznemirenosti, još manje straha, a ona, bila je smirena dok je koračala u vrtlog ništavila, turobnosti, praznine. Tako lako, kao da pleše, kao balerina, na prstima se primicala zjapećoj rupi koja će je izvesno progutati, bespovratno. Ne mogu da nađem reči kojima bih precizno opisao ono što se dešavalo u meni dok sam je posmatrao kako srlja u propast, kao da ne zna, tako nevino, u jednoj sekundi gotovo da sam bio ubeđen da ona negde u sebi veruje da će joj biti pružena druga šansa, da je ovo možda samo ružan san, da može u nekom trenutku da se vrati nazad, već u sledećem nisam verovao ni u šta od svega toga, a u nekom narednom ni sam nisam bio siguran u šta verujem, a u šta ne verujem, bio sam siguran samo u ono što sam video pred svojim očima, ples leptira kome nikako nije mesto na toj slici, usred oluje, prkosan, ples koji odoleva nevremenu koje nas je snašlo. Gledao sam u tu vitku siluetu u svakom odblesku munje, na momente bih video lice i tanak osmeh i nadao sam se duboko u sebi da će da se okrene na suprotnu stranu, što dalje odatle, ali nije to učinila, njene duge noge su nastavile hrabro ka pukotini u vremenu, pukotini koja guta i briše sa mape postojanja, poput crne rupe; u zagrljaj vetru i kiši, kao da je sunčan dan, kao da ništa nije bitno, kao da se ništa ne važi. Plesala je sa nevremenom kao da to oduvek radi, kukovi su se njihali čas na jednu, čas na drugu stranu, sve na njoj bilo je nemirno, ekstatično, njena kosa, mantil, šal, plesali su, dok sam ja brisao krupne kapi sa lica, poluzaklonjen iza drvenog stuba nedaleko od nje, a zapravo miljama udaljen… svetlosnim godinama… Nisam treptao. Kleknuo sam na levo koleno dok sam desnom rukom grlio drveni stub, osetio sam da sam možda pomalo i radoznao kako će sve ovo da se reši, a rešiće se koliko za nekoliko trenutaka… Osetio sam kao da i mene vuče to ništavilo, ili njen ples, jedno od ta dva, ili oba, moćno kao opijat, perfidno, iz potaje, kao da bih i sam mogao da skočim u taj bezdan, bez prisile, ali ne…

I (pre)stalo je sve. Kiša, vetar, grmljavina, nestao je kužni kovitlac. Nestala je i ona sa njim. Uspravio sam se, gledao sam i dalje u istom pravcu, samo tamo sada više nije bilo ničega osim bačene novine i bara. Osmehnuo sam se, ono, više za sebe. Gledao sam još par trenutaka kao u neverici, a zatim sam se okrenuo i otišao.

2099 (Bez ljubavi ili samo loš tajming)

Negde na teritoriji koja se nekada u prošlosti koju malo ko danas i pamti, zvala Rakovica, ležalo je jedno malo i neugledno groblje. Zabačeno i skriveno od pogleda živih, smešteno usred neke šikare, daleko, na periferiji, opasano je betonskom ogradom kao da je Bože me sačuvaj neki zatvor. A ono bi stanovnici ovog malog groblja i bežali samo kad bi mogli, natrag u život, ali takvi slučajevi ne postoje.  Niski sivi spomenici, pokrivljeni i naslonjeni jedan na drugi, podupiru se i štrče pobodeni naizgled bez reda, mahom neuredni i zarasli u korov i mahovinu. Uzan put koji vodi do grobova, nekako kao da se uvija i nema skretanja, nego sve u krug, čak je samo groblje okruglo, ali danas više niko ne mari zašto je to tako. Groblje je čista nužda i ništa više, neophodno je i podjednako nepoželjno. Pogrebi behu kratki, bez popa, sem u jako retkim trenutcima kada se ište njegovo prisustvo, budući da je vlast veoma ograničila, čak izopštila delovanje i uticaj crkve u javnom životu zemlje, naročito posle protesta koji se desio na Sretenje, 15. februara 2064. godine. Od tada se promenio zakon, sa njim prilike, na koncu i običaji, pogrebi su svedeni na jedan, svakako tužan, ali jako kratak, formalan, takoreći proces ma koliko to zvučalo grubo, bez sveća, bez cveća i venaca, bez izjavljivanja saučešća, eventualno par reči o pokojniku ako ko ima želju da kaže, a jednom kada se kovčeg spusti u zemlju, prestaje sve i ostaje samo večna tišina.

Takav je jedan pogreb imao Svetozar. Nije padala kiša pa nije imalo šta da spere težak miris čađi u vazduhu, koji je ostavljao opor, gotovo čeličan ukus na nepcu i u nozdrvama. Nije grejalo sunce, nebo kao da je znalo, pa se natuštilo i smrklo kao da će da potekne svakog časa, kako i dolikuje na dan sahrane, ali vazduh je bio suv i oštro hladan poput britve, a i ko god je poznavao pokojnika znao je da njega nebesa niti žale nešto naročito, niti ga priželjkuju Bože me oprosti. Duvao je vetar na momente, odnosio ono malo tuge i bola što se skupilo oko sanduka, među malobrojnim ožalošćenim prijateljima i poznanicima. Ni desetak duša sve skupa, obučenih u crno, uniformisanih, uštogljenih, namrštenih kao da ih nije tuga i bol dovela ovamo u bestragiju. Nije bilo popa, nije bilo suza, niti jecaja, do kraja nije ni iz neba krenulo, makar neka kap da oplače; pokojnik nije imao potomstvo niti suprugu, od familije došao mu je samo brat i niko više. Slavko nije želeo da vodi suprugu i sina, došao je sam da isprati brata na večni počinak. Stajao je nem pored kovčega i ćutao, suze nisu htele na oči niti jecaj iz grla, iako iznutra osećao potrebu da izbaci iz sebe bol usled gubitka, nemerljivu tugu i gorčinu, um je hteo da vrisne, da otvori kapije i pusti sve kao bujicu. Bilo ga je sramota od malobrojnih kolega bratovljevih koji su se skupili na pogrebu, stajali mirno sa strane kao roboti, ne skidajući poglede sa njega, sa okoline, lica hladnih i bezizražajnih, kao da iščekuju neku reakciju na njegovom licu, možda posmrtni govor, bilo šta za šta bi mogli da se uhvate da izvrnu na rđavo. Slavko je ćutao kao zaliven, gledao u zemlju, ruku skrštenih na stomaku. Znao je on kakav tretman imaju samoubice. Znao je da će biti doveden u ustanovu, da će biti ispitivan od strane unutrašnje kontrole, a zatim i službe, jer je najbliži, ako ne i jedini rod pokojnika, stahovao je da će mu postavljati svakakva pitanja o bratu, a ono najgore je bilo to što on o svom bratu nije znao gotovo ništa, osim spoznaje da je radio za državu… prisno! Ukoliko se desi da ne budu zadovoljni sa odgovorima ili nešto posumnjaju, stvari bi mogle debelo da se zakomplikuju i strahovao je od takvog ishoda. Tako se i oprostio od brata, okamenjenog, sivog lica, čela naboranog, lako oznojanog, malkice crvenog u obrazima od vetra, nakostrešenih brkova, u strahu, u grču. Okretao se čitavim telom kao ukočen dok su odnosili limeni sanduk, pogledom ispratio taj čin, stojao još neko vreme, dok nisu svi otišli, a onda kada je ostao sam uputio je jedan kratak pogled, uzdahnuo tiho i duboko, pa pogrbljen tromo krenuo ka izlazu.

Nije razmišljao o bratu dok se udaljavao, uspomene treba prvo imati, izgraditi ih da bi jednom mogao da ih se setiš, a on i njegov brat kao da su svetlosnim godinama bili udaljeni jedan od drugog, otuđeni. Svetozar je odmah po završetku osnovne škole odveden, navodno da nastavi školovanje u prestonici, otac ga je samo dao sa ulaznih vrata nekom čoveku u odelu, nije se bunio, nije postavljao pitanja, nije ga čak ni gledao u oči dok mu je ovaj uzimao dete i Slavko više nije čuo reči od brata, dok mu se jednoga dana nije javio telefonom. I taj razgovor je suviše kratko trajao, pitao ga je kako je, jel’ mu nešto treba, rekao mu je da je saznao da je oženjen i da ima sina, čestitao mu je i upitao ga da li bi bilo u redu da dođe jednoga dana u goste da ih vidi. Slavko je ćutao, gledao u prazno, malo od neverice, malo od straha za koji nije mogao da se uhvati, pa na posletku progovorio, „Mislio sam da si mrtav, da te nema, da ne postojiš“.“Znam, ne krivim te, ponekad i poželim da sam umro, davno pre, ali nije to sada bitno, čuj, znam da je ovo šok za tebe, ali ako me primaš ja bih došao u goste da upoznam tvoju suprugu i dete, a i tebe da vidim, puno je vremena prošlo“, govorio je otežano, dubok, bratovljev bariton, odlučan, sa dozom sete i melanholije u glasu. I Svetozar je upoznao Slavkovu porodicu, posedeo kratko, kao da dolazi svaki drugi dan, popio je kafu i poslužio se slatkim od smokava i to je bilo sve, nije imao šta puno za reći osim nekih uopštenih fraza, nešto nije ni smeo ni hteo na glas, čak ni pred samim sobom, ustao je u jednom trenutku kada niko to ni očekivao, rukovali su se, a onda je izašao polako i tiho i sledeći put kada ga je Slavko video, Svetozar je ležao na mrtvačkoj postelji, ozbiljan i bled kao krpa. Jednom rečju mrtav.

Jedne mirne i tihe noći zazvonio je telefon, koji je probudio sve ukućane, a kada telefon zvoni u tri ujutru to može da znači samo neku nesreću i Slavko je sa tim mislima digao slušalicu. Glas sa druge strane bio je zvaničan, oslobođen emocija, smiren, upitao je za ime i prezime, adresu i broj, a kada je Slavko potvrdio, glas ga je zamolio da se spremi i u tišini siđe pred zgradu, da ga čeka službeno vozilo i da nema razloga da stahuje zbog bilo čega. Čitavim putem čovek za volanom nije progovarao, bio je u civilu, kao i vozilo, skoncentrisan na put ispred i Slavko je mogao da mu vidi hiljade uličnih svetala kako mu poput šamara prelaze preko lica. Ni on nije imao želju da bilo šta izusti, mada su mu se pitanja rojila po glavi strah ih je sve zauzdavao. Jednom ih je zaustavila kontrola, policijski čas je bio u toku, čovek za volanom je pokazao neka dokumenta i istog trenutka su bili propušteni. Kola su se zaustavila pred zgradom za koju je Slavko znao da postoji mada nikada nije znao čemu služi, a još manje da će je posetiti u ovo doba noći. Odveli su ga kroz slabo osvetljen hodnik isflekanih zidova u jednu usku klaustrofobičnu kancelariju, gde je zatrpan predmetima, iza računara sedeo debeo, prosed čovek u odelu. Činilo se da će ga kravata udaviti. Pušio je cigaretu i ćutao, očiju koje su čkiljile ispod narogušenih debelih obrva, gestikulirao rukom Slavku da sedne na stolicu naspram njega i kada se ovaj smestio, upitao ga da li zna gde je i zašto je ovde u ovo doba noći. Do Slavka su dopirala pitanja praćena jakim mirisom kolonjske vode i beloga luka, a on, iako uplašen, krio je to maestralno, i vrlo skoncentrisano dao dva kratka odrečna odgovora; debeli čovek iza zavese od dima upitao ga je šta zna o svom bratu Svetozaru. Slavko je ćutao kratko, kao da razmišlja, a zatim rekao kako ne zna gotovo ništa, da ih je brat samo jednom prilikom posetio i da se ni pre ni posle toga nisu uopšte videli, čak ni slučajno, a čak i tada kada je bio gost u njihovom domu, nije pričao puno, o sebi ništa, uprkos uobičajenim pitanjima koja su postavljali on i njegova supruga. Debeli čovek je ćutao, saslušao, potvrdno klimao glavom napućenih usana i kada je Slavko završio, ugasio je cigaretu, oborio pogled ka patosu na sekund, kao da je tamo nešto važno spustio, šmrknuo, a onda saopštio Slavku da mu je brat nađen mrtav u svom stanu. Jedan hitac u slepoočnicu, najverovatnije da je u pitanju samoubistvo, ali da još čekaju rezultate obdukcije, hitro presekao sebe pa upitao Slavka da li može da nasluti zašto bi njegov brat digao ruku na sebe i kada je Slavko rekao da ne može, nekako razočarano coknuo i procedio kroz usta moje saučešće. Rekao mu je da je slobodan i da će se čuti ponovo da dođe na jedan razgovor pošto se obavi pogreb i završe administrativni poslovi, a onda se zahvalio na posvećenom vremenu i ispratio Slavka iz kancelarije.

Svetozar nije bio čovek od akcije, ali je bio čovek od zadatka, hladan kao špricer, inteligentan, promišljen i proračunat, znao je kako da napravi savršen plan i još važnije, umeo je da organizuje ljude oko toga plana kako bi se isti izveo bez greške i ostataka. Mrzeo je repove svake vrste, a naročito one koji sugerišu na aljkavo odrađen posao, jer on nije odrađivao, on je sve završavao sa hirurškom preciznošću.  I nije pravio greške, nikada, za sve godine u službi niti jednu jedinu, a to mu je donelo i položaj i pogodnosti, beneficije, unapređenje… Nije bio omiljen, ali je bio neophodan, pouzdan, čovek bez koga se ne može. Nije živeo život, živeo je jednu tužnu rutinu, i samo on je znao da li je i koliko u istoj uživao. Svakoga dana budio se u isto vreme, pecizno, bez obzira koji je dan u nedelji, on nije imao vikende niti odmore. Pošto bi ustao, otišao bi u kupatilo na tuširanje i brijanje, a zatim je sam sebi spremao jak doručak i još jaču kafu. Tačno u sedam ujutru napuštao je zgradu u kojoj je živeo užurbanim korakom čoveka kome je svaki sekund od esencijalne važnosti. Sa posla se vraćao kasno, nekada oko ponoći, crni auto bi ga dovezao pred ulaz a onda pošto bi se odvezao, on bi ostao još koji sekund da stoji pred ulaznim vratima od zgrade, izmoren, polako bi otvarao vrata i nestajao tiho u mraku hodnika. Jednoga dana se nije pojavio na poslu, a nije prethodno najavio da će da odsustvuje, a onda kad se nije javio ni na službeni mobilni telefon, poslali su nekoga. Zatekli su ga u spavaćoj sobi kako leži naslonjen uz orman, sa ranom na glavi i pištoljem u ruci, sav krvav. Kasnije je ustanovljeno da je krv samo njegova kao i oružje nađeno u ruci, da niko nije dolazio, da nema znakova nasilnog ulaska, niti borbe, a ni komšiluk ništa nije čuo, čak ni pucanj. Telo je odneseno na obdukciju, a zgrada ispitana od krova do podruma.

Jednog jutra, provejavao je neki sitan sneg, Svetozar je imao par stvari na umu, kada je primetio ženu kako stoji preko puta zgrade, ruku skrštenih pred sobom, u nekom naizgled iznošenom braon kaputu. I mada ga je posmatrala ne skrećući pogled sa njega, onako prodorno kako samo žena ume, on joj nije posvetio više od par sekundi kada je nastavio da se kreće. Do kraja dana je uveliko zaboravio na tu situaciju, stigao kući i mrtav umoran pao u san. Sutradan ujutru ista žena stajala je na istom mestu u istom kaputu i on je sada gledao u nju ne tako prodorno kao ona u njega, ali ispitivački, a za uzvrat dobio je osmeh koji je u njemu izazvao neka osećanja od kojih je neka prepoznavao kao svoja, dok je za neka bio ubeđen ne da ih više nema, već da ih nikada nije ni imao. Na kraju, strah ga je naterao da skrene pogled i nastavi nešto bržim tempom nego obično. Narednog jutra je nije video na uobičajenom mestu kada je kretao na posao i jedan deo njega kao da se pobunio, što ga je dodatno uznemirilo budući da je on osoba koja snažno veruje svom instinktu. Uvek je u isto vreme išao u obližnji restoran gde je za vreme pauze ručao sa dvojicom kolega kada je zapazio kroz staklo restorana, u istom položaju, u istom kaputu istu ženu od juče. Gledao je i gledala je ona njega iako se nije odavao takav utisak. Tada je primetio boje, teget kapa, braon sako, tirkizne rukavice, suknja oker boje… Izgledala je sasvim obično dok je stajala tamo kao da nekoga čeka. Rekao je kolegama, pokazao na ženu i požalio se kako je zadnja tri dana stalno sreće ispred zgrade… Nije očekivao da počnu da zbijaju šale na račun njegovog samačkog života. „Priđi joj“, zavitlavao ga je jedan od njih, „Idi odmah do nje i pozovi je na večeru“, rekao je drugi, ali Svetozar to nije mogao i nije ni želeo da uradi. Nije zapravo znao šta želi. Očekivao je da će da mu stanu u zaštitu, da će otići do žene, tražiti dokumenta, ispitati i po potrebi je i uhapsiti, ne i ovo. Odjednom njihovo ponašanje učini mu se strano i odbojno, što je samo još više produbljivalo jaz između njega i njegove zdrave pameti.

Ubrzo je počeo da je viđa svakoga dana. Bila je ispred zgrade u kojoj je stanovao, ispred restorana gde je ručavao, kod trafike na kojoj je kupovao štampu i sve je bilo jasnije da ga ta ženturača uhodi i nikako mu nije bilo jasno zašto njegove kolege od toga prave sprdnju, kada je situacija jako ozbiljna. Jednog je jutra, dok je izlazio iz zgrade, ta osoba pokušala da ostvari fizički kontakt sa njim, prišla mu je na manje od metar i pružila ruku da se rukuju. Na manje od metar njena usta su bila lepo zaobljena i privlačna, bleda koža glatka kao dolina pod snegom, sa nje je dopirao blag miris cveća koji miluje, on nije znao šta da joj kaže, šta da uradi, stajao je zagledan u nju otvorenih usta, gledao njen osmeh, a kada je ona ruku podigla da spusti mu je na obraz, u paničnom strahu se hitro izmakao i još hitrije ispario njoj ispred nosa. Nečuveno! Pokušala je da ga zavede i ko zna šta još, stvar je izmicala kontroli, osećao je kako je odmakao predaleko, kako gubi čvrsto tlo pod sobom i morao je da prijavi slučaj. Znao je da na kolege više ne može da računa, da oni ne shvataju od kakve je važnosti ova situacija, da je on ugrožen, zato je otišao direktno kod svog pretpostavljenog, odmah istog jutra, objasnio situaciju do najstinijih detalja i čak zahtevao da ga stave na detektor laži kako bi utvrdili istinitost njegovih tvrdnji, ali za time nije bilo potrebe. Sledećeg jutra kada je kretao na posao, nje više nije bilo preko puta zgrade, niti ispred restorana, niti bilo gde. Nedelju dana kasnije video je njeno lice, među mnogim, u izveštajima, da je uhapšena, privedena, ispitana i osuđena te da čeka na presudu koja može da bude i streljanje. Nije joj znao ime dok ga nije pročitao u izveštaju, Julijana. Pamtio je samo onaj njen osmeh i miris cveća. Mislio je da će da mu lakne jednom kada sve bude gotovo, ali nije. Nije znao zašto. Otišao je na ručak sam, da pokuša da sredi misli u tišini, ušao u restoran i tražio sto za jednu osobu. Konobar ga je odveo do separea, a kada se udobno smestio i naručio, konobar mu je doneo jedno parče tvrde hartije, presavijeno nekoliko puta. Upitao je o čemu se radi, na šta je konobar rekao da je žena dolazila pre nekog vremena te da je molila da daju stalnoj mušteriji i opisala njega. „Znala je čak i vaše ime i prezime“, dodao je a zatim otišao.

Razmotao je hartiju i počeo da čita. Dvolist je bio popunjen sasvim, pisanim slovima, a tekst je počinjao sa Dragi Svetozare. Predstavila se u pismu punim imenom i prezimenom, napisala mu da kada ga je prvi put videla, da joj je bilo neophodno da ga vidi i drugi put, da utvrdi da je drhtaj koji je prvog puta osetila u sebi bio onaj pravi. Obećavajući. Ispovedala mu se. Posthumno. U jednoj rečenici je čak napisala i kako joj nikako ne ulazi u glavu kako čovek tako grube spoljašnjosti može da joj okupira maštu tako silno, da joj prosto iščupa srce i uzme ga kao da je njegovo, da i pored svega ona u ljubav ne veruje, ali da kako vreme odmiče, čini joj se da ne prestaje da razmišlja o njemu, kako čitaju knjigu, ili šetaju gradom, piju čaj, jednostavne stvari, sitnice. Da misli da se zaljubljuje ako već i nije sasvim, do ušiju, te da ako to i nije ljubav, nešto svakako jeste. Napisala je da bi volela da se upoznaju, na kafi ili tako negde, kako bi mogla to lično da mu kaže, oči u oči, ali da je svesna da je to gotovo pa nemoguće, jer je on sigurno oženjen, iako deluje veoma usamljeno. Izvinjavala se nekoliko puta u tekstu, ponajviše što je sve tako konfuzno napisala, njena priča, kaže, nema ni kraja ni početka, a njena osećanja još i manje. Pa makar da se rukuju, napisala je. Svetozar je prestao da diše, slova su zatreperila i počela da se mute, delovala su tako nestvarno. Pred kraj mu je napisla da je od prodavca novina saznala kako se zove i gde živi, jer ga je jednom tamo slučajno videla kako kupuje, te da je odlučila da ga sretne ali da se plašila da se ne zbuni, da se ne osramoti… Jelo se pušilo na stolu, kada je Svetozar stavio novac u knjižicu, ustao, obukao kaput i otišao iz restorana. Te večeri je sedeo u fotelji odeven u kućni mantil, sa čašom konjaka u jednoj ruci, dok je u drugoj stezao pismo koje je toga dana dobio u restoranu. Na momente bi mu se učinilo da nije za njega, da je možda ipak neka greška, ali ime i prezime su njegovi, lokacije, gde obeduje van kuće, gde kupuje i gde živi, takođe. Na koncu, onaj pogled na manje od metar može da zapečati vaku sumnju. Gledao je kroz prozor i sve što je video kroz prozorsko staklo bio je mrak i njegov lik izrezbaren i utisnut u taj mrak. Pokušavao je da vidi iza, dalje, ali nije uspeo od svog tog nepreglednog crnila. Otpio je gutljaj i posegao za cigaretom koja se bila ugasila. Ima neko dečje praznoverje koje kaže da kada se cigareta ugasi sama od sebe, da to znači da ti se gasi ljubav… Nije mu išlo u prilog. Je li moguće da toliki mrak i čemer nastani dušu, poput ovog napolju, da se reflektuje, pomislio je u sebi, ali nikada nije odgovorio na to pitanje, otišao je u spavaću sobu istim tromim hodom, sporo, sa čašom i ugašenom ljubavlju u rukama. Nije sačekao ni ulične svetiljke, niti svanuće…

Iz prastarog ajfona koji je Safet jednom prilikom popravio, čula se Lucretia, benda Megadeth, kada je Uglješa prišao Savi i upitao ga šta mu je. „Ma ništa“, odgovorio je kratko, a onda zastao kao da još neka reč želi van, protiv njegove volje. Uglješa ga je posmatrao. „Sigurno sve ok?“, upitao je. „Maaa, ćaletu je umro brat, ili poginuo, tako nešto“, reče, „Ali mislim, videli smo ga samo jednom u životu“, zastao je, „Ma nebitno“. Iza visokih gomila elektronskog otpada suton je goreo crvenim sjajem.

Igrica (sa velikim zakašnjenjem :)

Za dragu AleksandraNM, pitanja su bila:

1.Da li sebe smatrate intelektualcem?

Iskren da budem, (na)dodju situacije kada ne smatram, gotovo iznenadim samog sebe koliko mogu da budem… ali radim na tome. Ta stvar sa intelektualcem je škakljiva danas, imam anegdotu kada smo sedeli u „6 i 400“ to mi je bila omiljena kafana tokom studentskih dana, a i živeo sam u tom kraju, pita konobar ko će šta da pije i u drugoj turi moj prijatelj Nikola naručuje vinjak i konobar se preslišava na glas, „Znači još dva Jelena i vinjak za gospodina“, na šta mu Nikola odgovara uz blag osmejak na licu „Pa teško da sam ja gospodin al’ ‘ajde“, a konobar Meda mu munjevitom brzinom i uz isti takav osmejak vraća „Pa ko je danas gospodin“… da se zamisliš 🙂 Čini mi se nekako da bi opasno bilo kad bi to moglo sasvim da se primeni i na intelektualca, sva sreća pa nije baš tako.
2.Ako da, kakva je njegova uloga u svetu danas, ako ne, šta radite na blogu, majku mu?

Stvarno ne znam kakva mu je uloga u ovom trenutku jer nekako kao da sve stoji iako mi imamo neki privid da se (po)kreće, da ne kažem uvid, to bi, čak, možda bila i laž… Izgleda da ima neki malfunction u toj sivoj masi… Trenutno na blogu ne radim ništa više od toga da, dosta proređeno, pratim tekstove blogera (ali pratim!) i od prilike do prilike uputim lajk i komentar… a možda uskoro nešto i napišem 🙂
3.Da možete da promenite državu u kojoj živite, kakvo uređenje bi joj dali?

Uh… Ima toga što bih menjao, mada se u politiku ne razumem previše, mišlja sam da teško može da se uradi nešto stvarno krupno, jer i kada se promeni taktika vođenja zemlje treba promeniti i svest naroda i njegove navike, da bi to moglo da ide nogu pred nogu, sinhronizovano, u suprotnom ima da se sapliću i na koncu uruše… Mnogo korova za istrebiti, ovo je baš zapuštena bašta… treba nam malo i ekologija, imamo fantastičnu osnovu da budemo naj eko država u Evropi i šire, treba nam nešto kao zapadno uređenje ali ne sasvim, samo model koji bi adaptirali… ne znam da li je i u kojoj meri sve to ostvarljivo, ali verujem da bi svakako nešto moglo da se promeni na bolje. Nešto krucijalno.
4.Verujete li u život posle smrti i ako verujete, šta ste bili u prošlom?

U suštini ne verujem dok ne vidim, ali pošto je „ovo“ u pitanju, volim da verujem da nas na kraju ovog čeka početak nekog drugog puta, videh na facebook-u sliku na „The Tiger Lilies“ stranici, kaže: What if the light at the end of the tunel is actually us being pulled out of vagina… 🙂 Šta sam bio ne mogu ni da pretpostavim, pod uslovom da sam bio.
5.Šta umete da radite rukama a da nije kuckanje po tastaturi?

Umem da sviram gitaru, seckam voće i povrće u svrhu kuvanja ručka, znam da ispandlujem pile, da napravim brod od papira, popravim ponešto, setup-ujem gitaru… Ima toga još 🙂 Krivo mi je što ne znam neki zanat, tipa stolarija, da popravljam belu tehniku, mehaniku na kolima…
6.Kakav je vaš odnos prema nasilju?

Ne volim, na ulicama ima baraba i šljama kol’ko ‘oćeš, treba čovek da zna i da se odbrani ako već dodje do toga da mora, jer je situacija ponekada na žalaost a la divlji zapad, a i to je mač sa dve oštrice, u nekoj drugoj varijanti ne odobravam nikako… Umesto da se ljubimo, mi se, jebi ga, bijemo… to nije ok.
7.Seksu?

Volim, možda čak i previše 😀
8.Da li se još uvek družite sa drugarima iz detinjstva i kako birate prijatelje?

Prijatelje je do sada izabrala mahom sudbina i ne da ne mogu da se žalim, niti ću, sa nekima sam se okumio pa smo praktično family i to je do j! 🙂 U kontaktu sam, nomalno promenile su se okolnosti, poženili se, neki dobili i decu, neki ništa od navedenog, kako bilo nije isto ali družimo se i to je bitno, to se računa.
9.Verujete li u Boga?

Verujem da postoji neka sila koja nas okružuje, ispunjava, nešto kao džedaji što osećaju/manipulišu silu, baš u čikicu sede brade i ne verujem previše, mada ponekad volim da mislim da postoji i da nas gleda odozgo, ali definitivno čvrsto verujem da nešto postoji.
10.Da li smo sami u svemiru?

Ja verujem da nismo. Nelogično bi bilo da smo jedini, ali da li ćemo i kada naleteti na neku inteligenciju poput naše (ili inteligentniju, ili primitivniju) to ne znam, samo znam da ne bih voleo da bude neka kolonizacija tipa „Independence day“… Mnogo mi je nelogično da su svi ti silni leteći tanjiri sleteli baš u Ameriku… daj nešto kod nas! :/
11.Najblam vaše mladosti 🙂

Uf sad baš ne mogu da se setim, recimo da sam kao klinac bio jako stidljiv i onda i nešto što nije toliki blam ja sam doživljavao kao težak blam, znam da mi je bila frka da plešem sa curama na rodjendanima u osnovnoj, masne fote i to, baš sam bio k’o kuvana noga, jbg, posle se to promenilo… nekog konkretnog blama ne mogu da se setim.

Još jednom hvala Aleksandri što me je pomenula. 🙂 Uživao sam odgovarajući, ne bih nominovao nikoga ovoga puta, pa je s’ toga iluzorno da smišljam neka pitanja… Živeli 🙂