2099 (Početak kraja)

Godina 2098. nesputana, lišena svih problema i bremena modernog doba, ušetala je u živote ljudi tiho, nije zvonila, vrata su bila otključana, niko je nije hteo, nije želeo da se desi, ne tako, ne u tom stilu, ali se niko nije ni bunio, niko se nije pretrg’o da je udostoji bilo čega, pomena, poljupca, tapšanja po ramenu, svi su je sačekali kao da je još jedan dan u nizu, u mraku, bedi i nesreći, ona je stigla i ozvaničila je početak kraja. Petak trinaesti desio se samo jednom, druge nedelje juna meseca, u septembru i decembru je zakasnio jedan dan, u aprilu i julu dva, a u novembru je poranio za dan, a taj jedan koji se desio nije bio najnesrećniji za nas, cela prethodna godina se vukla, curila i raspadala se, i’šutirana kao ker bez gazde, lutalica puna buva, sva krastava i niko je nije hteo i niko nije bio srećan, jer je svako znao da nova godina ne može da donese nikakve promene. I nova pre nje. I nova pre nje. I deset pre nje. Dvanaest godina kao dvanaest majmuna. Svaka gora od gore, taman kad bi čovek pomislio to je to, ona sledeća iznenadi nekom novom nesrećom, svežom i potentnom, punom mračnih iznenađenja, opskurnih, praznih obećanja, okićenom nemaštinom, strepnjom… Izvitoperilo se sve i narod je prestao da se moli, utišao se i zavukao u rupe, počeo da strepi i da se nada, u sebi, da će da prestane. Narod je prestao da ište promene, bolje sutra niko nije mogao da obeća, narod se samo nadao da će brod da prestane da tone, da smo dotakli glib koji je kako tako stabilan da nas drži na površini dok neko ne dođe da nas izbavi, da nas spasi. Ali ko? Ceo svet je bio u glibu, ne Evropa, Svet. Evropu je kao jedan mali, ali značajan deo sveta, kolevku civilizacije, pogodilo sve što je moglo, od finansijskog, ekonomskog kraha, preko bolesti koje su iz godine u godinu zamalo poprimile pandemične dimenzije usled teške materijalne situacije koja je uslovila sve grane društva pa tako i zdravstvo; inflacije, nestašice, previranja, podele, pa novi ustavi, nova rešenja, ruka ruku mije, nove koalicije, nove granice i novi uslovi, a sve se to odrazilo i na nas, samo deset puta jače i postali smo smetlište istočnog bloka. Slovenija je nestala negde duboko u kandžama Italije, sa sve hrvatskim primorjem, zemlje zapadnog sveta su postali jedna moćna mašinerija. Francuska i Španija na silu, Beneluks jako lako; kreatura napravljena da preživljava, sa druge strane Ural je stajao kao zid preko koga niko nije niti hteo, niti smeo, sve i da je mogao. Zemlje istočnog sveta, izgubile su sve osim geografske pozicije i istorije, zaveštanje o onome što su nekada bile, a zapad nam je stavio lanac sa velikom kuglom na jednom kraju, ovi mladi naraštaji danas, nemaju oni pojma šta je to Rumunija, Bugarska Moldavija, Sevastopolj… Postali smo nešto poput pacijenta, koji nepomičan živi u nekom svom magnovenju, svestan ali nemoćan, na račun aparata koji ga održavaju u životu. Svelo se na neki pozajmljen život, koji će u nekom trenutku morati da se vrati… do poslednje pare. Desilo se i nekoliko stvari koje nikako nismo mogli da predvidimo, seizmički talasi, kretanja ploča koja nisu bila ni izbliza fatalna kako je onaj matori film sa Cusak-om to predvideo, zemljotresi i nekoliko manjih vulkanskih erupcija, povećanje nivoa svetskog mora kome je prethodilo globalno povećanje temperature, jedna havarija nuklearne elektrane i trostruki porast zagađenja vazduha.

Bežanijska kosa, blokovi, Ledine, sve je to danas Zemun, sve do Surčina, do Batajnice, Dobanovci i aerodrom Nikole Tesle i dalje, do Bečmena i Jakova, Ugrinovci, Busije i Vojni aerodrom, sve do Banovaca… čitavo prostranstvo gusto naseljeno raznim svetom, velike i male zgrade koje su godinama nicale kao pečurke posle kiše i prekrile polja i livade, infrastruktura koja je nastala tako brzo i tako kratko bila nova… Preko Save i Dunava je ostalo ono što se danas zove Stari Beograd koji se kao virus raširio po Lipovici, Ripanj, Vrčin, Grocka postali su granica, a Vinča, Kaluđerica i Jajinci centar, takoreći. Jedini grad koji je preživeo Evropu i sve nedaće koje su je zahvatile, u pravom smislu reči preživeti. Od unutrašnjosti nije ostalo mnogo, u prvom redu ljudi, prestonica je posle sloma htela ne htela, sve snažno povukla u sebe, široko raširila ruke ne bi li primila svu svoju decu pod pretnjom po sopstveno zdravlje, ali izdržala je, sva ta stopala koja su pregazila Savu i Dunav, Brankov most i onaj drugi, Pančevački i onaj treći, onaj novi, onaj bez imena… A ljudima je svejedno, oni egzistiraju poput mrava u mravinjaku, vre kao u košnici, kosti u utrobi neke velike životinje koja sporo vari.

Sava ne voli gomile hartije i svakojakog đubreta koje su nikle po ulicama umesto kontejnera, mada mu je mama objasnila da to tako mora i zamolila ga da ne diskutuje o tome sa ljudima koje ne poznaje. Sava je prekjuče postao punoletan, sava je kompletirao svoje osnovno obrazovanje, nema novac da studira i ima talenat za muziku. Sava svoje negodovanje izražava tako što umesto fudbalske lopte šutira konzerve osvežavajućih bezalkoholnih napitaka koji imaju toliko kalorija da mogu da zamene čitav obrok. Savin najbolji drug Uglješa nije završio srednju školu jer ga je otac zaposlio odmah posle osnovne da radi na deponiji elektronike, materijala, kućnih aparata i bele tehnike. Njih dvojica su rođeni u istom kraju, upoznali su se u osnovnoj školi i od tada su nerazdvojni. Sava je stariji godinu dana ali kako dani odmiču u zaborav ta razlika se briše do neprepoznatljivosti. Oni su jednostavni momci kojima ništa nije neophodno, a jako malo im je dovoljno da budu srećni, tri stvari konkretno: basket, Megadet i pljeskavica iz Renesanse, koja je priuštljiva, jakog ukusa i posve sumnjivog porekla.

Oni su danas krenuli pešaka sa Bulbudera pored Novog groblja i tamo gde Cvijićeva preseca Zdravka Čelara našli se sa trećim drugom. Boris je najmlađi, Boris je srednjoškolac i kad završi srednju školu radiće sa ovom dvojicom na deponiji. On je dosta drugačiji. On kosarku više voli da gleda, nego da igra, a pošto živi u zgradi pored terena za basket, dugo je posmatrao, sedeći na gomilama šuta, cigle i armiranog betona, Uglješu i Savu kako igraju vikendom ili posle posla, ponekada. Tako je počeo da se druži sa njima. Boris nema neke ambicije u životu, ima albinizam i ove globalne klimatske promene koje su zahvatile planetu u proteklih dvadesetak godina, njemu baš smetaju. Neki dečaci u školi su ga zbog albinizma zvali „Marsovac“ i taman kada je to počelo da prestaje da mu smeta, oni su prestali da ga tako zovu jer im je Uglješa pripretio batinama.

Danas oni idu na Viline Vode, u Dunavskoj ulici skupilo se puno sveta i Borisu sijaju oči. Sava i Uglješa su takođe vidno uzbuđeni. Svaki put kao da je prvi, taj događaj im je nešto najimpozantnije što su videli u svom životu, srce krene jače da pumpa i zastane im dah. Dubok zvuk nalik na one koje proizvode pojedini duvački instrumenti, prati ga gvozdena škripa i dok se ogromne kapije brane lenjo otvaraju kao čeljusti nekog davno izumrlog dinosaurusa, penje se nivo i voda plavi sve ono što je nekada bila luka u prošlosti. Masa ne diše, svi ćute, sigurno nekoliko hiljada ljudi poređani duž bezbedonosne linije, Dunavske ulice, kako to simbolično zvuči, reka ulazi  i plavi veliki deo kopna, van domašaja ostaje samo ulica koja nosi ime po toj istoj reci, a voda na plećima nosi najveći brod koji je Dunav ikada primio na sebe, veći teško da bi i mogao da plovi, ne vidi se paluba niti ima nadgradnje, samo ogroman crni trup sa jednom masnom belom linijom i nekoliko otvora, dok ulazi u luku bulb-pramac pravi talase koji udaraju o barijere, a kapi vode prskaju svetinu. Sve se to dešava sporo i trojica drugara posmataju uplivavanje kao omađijani, čuje se brodska sirena i viori zastava Unije sa krme.

„Jednoga dana i mi ćemo raditi na ovakvom brodu“, siguran je Sava, „Imaćemo ispeglanu uniformu, pravilo službe, topao obrok i pristojnu platu, onu za koju možeš da kupiš ne pljeskavicu, nego čitavu ćevapdžinicu…“.

Danas je 17. April i trebalo bi da je proleće. Godina je 2099. Petak trinaesti je pao u februaru i martu, a u junu će zakasniti za dan, u septembru i decembru za dva. Desiće se još u novembru i teško da će to biti najnesrećniji dani u godini. Veliki brod dolazi iz Panonskog mora i donosi pakete vode za piće i hrane u konzervi…

Cornerstone

On ustaje polako, nema razloga da žuri, nema razloga da ne uživa u tišini noći, ona spava pored njega, njeno vreme za buđenje će tek doći, kada otvori oči on već uveliko neće biti tu i ona to zna, a on je sada blagosloven da je posmatra dok spava, kako tiho izdiše tople porcije vazduha u jastuk, blažena za neznanje da on svako jutro provede gledajući u nju, pre nego što ga oblak obaveza obuzme i odgurne od nje. Mrak i dalje zri, šušti, narasta kao testo iako će ga zora proždrati za sat vremena kao velika riba što nemilosrdno proždire malu, ali dotle noć kao da je mlada, čuju se zrikavci, kroz vetar se kao kroz zavesu pronose zvukovi kojima grad najavljuje da se budi isto kao i on, samo što grad nema svoju lepšu polovinu ili bar ne zna da ima pa da se izgubi u njoj poput njega i zaboravi na vreme, grad je jedna veštačka tvorevina, grad je tu zbog ljudi, tvorevina sa tendencijom da joj ljudi udahnu malo svoje duše, nesvesno, dok žure da zakasne, dok se sekiraju i plaču, ili se smeju, grle i ljube i tada grad kao da je živ ali u onom smislu živ, kao da se i sam smeje, ta velika košnica, kao entitet odgovoran za svoje postupke.

Spušta stopala na vunenu stazu ispred kreveta dok ustaje i trenutak provodi kao da duboko razmišlja iako mu je glava sasvim prazna, oslobođena svih obaveza, koje se spremaju da kao plimskli talas silovito prekinu jutarnju obamrlost uma. Onda okreće glavu ka njoj, ona ne ide nikuda, gotovo da ne mrda, ona spava i sanja riku lavova kako dopire iz daljine, sanja palmino drvo i crveni pesak i krupne insekte kako joj prelaze preko bosih nogu; neke se tajanstvene niti protežu od njega do nje, dok je tako gleda, ne daju mu da se udalji, da nastavi, to je jedna specifična sila, sa svakim jutrom je sve jača fragilna i lako narušljiva, ona proističe iz odnosa koji mora da se neguje kao cveće, kao dete i tada postaje jača i traje, jer njemu nikada neće da dosadi, on bi se rado i pretplatio, ona ne mora da zna, ona misli da zna, ali ona ne može da zna šta on zapravo oseća, da njegovo srce kuca u istom ritmu u kome ona diše, svako jutro dok bdi nad njom, sinhronizovano i u ritmu, kao po dogovoru, to je više stupanj, to je metafizika ljubavi, on se ponekada koleba, postavlja pitanje svoje dostojnosti takve ljubavi i konekcije, ali te ga misli more samo u onim trenutcima kada mu život ne da da diše, kada ga ščepa u čeličan stisak, pa mu šapuće na uvo i puni glavu glupostima, a on ne može da se otme tom pritisku. Ona samo zna da je voli ili bar misli da zna da je voli ona nije sto posto sigurna ali njen postotak sigurnosti prelazi polovinu svakako i više i to je dobra pouzdanica, ali kada bi samo znala istinu…

Zbilja ga vuče u dan koji nastaje, kao dve ruke goleme drže ga za zglobove iznad stopla i ne daju mu, ne dozvoljavaju povratak u krevet, u njeno meko naručje, safezone, već ga vuku na suprotnu stranu, kao da su mu se stopala zalepila za pod kreveta. Ali on ne skida osmeh sa usana dok je izvijen nad njom, a ona spava lako odevena u belo, kao nevesta, spavaćica ne otkriva obline, spavaćica samo čini da je želi još više, ona nije svesna da njen anđeo čuvar svako jutro bdi nad njom pre nego što ga hladne sile života odvuku na ulice. Njena koža miriše na cimet, a soba na koru od narandže, taj savršen sklad, to su te neraskidive a tako osetljive spone koje mu ne dozvoljavaju da se odvoji od nje, on se savija još više nad njom, miris je intenzivniji i šušti posteljina, on je čuje kako diše, to je tako diskretan zvuk, neprenaglašen i kada se njegove usne spoje sa njenom crnom kosom, bujica misli razliva se kao kad se prosipa voda, onaj plimski talas ga udara silovito u hridi spokoja i odjednom su mu na pameti kafa, novine, doručak, sijaset obaveza koje danas mora da obavi i tada se čarolija prekida za trenutak, on se diže iz transa u koji pada kao šaman dok kontemplira sa njom, tada jedna sila odnosi prevagu nad drugom, kao na tasu, kao što dan odnosi noć, energija ne može da se uništi, mirisi jenjavaju, ali u vazduhu još uvek ostaje malo narandže i cimeta u sobi, pomešane sa oštrim mirisom kafe koji ih raseca kao nož i deli na dvoje, zvukovi postaju jasniji, prozorsko staklo ne može da ih sve zaustavi, sirene i dovikivanje, nesnosnu škripu automobilskih guma, srce grada pumpa snažno, para se diže iznad krovova, košnica bruji, rodio se novi dan siv, okupan oblacima narogušenim kao guste obrve i svaka pora pulsira, sve mora da bude stavljeno u pokret, on je sada daleko od nje, topao kaput ga štiti od kiše koja je počela da pada, dan se rasplače ponekada kada mora da razdvoji njih dvoje i vetar pronosi talog kao sa dna piksle, on hrli u nove pobede, gazi kroz taj drek, a ona se budi u praznoj sobi.

Jedan od onih susreta

Za Robin, reči su kamen, vatra, mindjuša, ogledalo, šimšir.

Robin, nadam se da će ti se svideti, znam  da sam ja uživao 🙂

—

Kako smo stigli tu gde smo? Kad smo već kod toga, gde smo zapravo? Kako se to promenilo i okruženje i prilike i navike? Ljudi koji nas okružuju i način razmišljanja, kao da smo sa Marsa pali, da smo toliko rigidni i neprilagodljivi i svi nas gledaju kao da smo sačuvaj Bože neko svetsko čudo… kao da se klupko vremena razmotalo, slike su se naređale gotovo svetlosnom brzinom i mi nismo ni videli ni okusili, ni malkice, proteklo nam je kao pesak kroz zatvorene dlanove i nismo bili u mogućnosti da zadržimo jedno malo zrno, sitno, pišljivo, koje bi samo nama značilo, nismo stigli ni da naučimo, da probamo da učimo, da se adaptiramo, a voda je odnela sve i ostavila samo nas, gole golcate.

Svako jutro se probudim sa tim rečima u glavi i kažem sebi da ovoga puta neću da se pogledam u ogledalo, a svaki put to učinim. Ne mahinalno, ne iz hira, nisam ja toliko zaboravan, već iz čiste namere, iz znatiželje da vidim ko me ovoga jutra čeka sa one strane. Ko će ovoga puta da kaže dobro jutro. I svaki put je tu, stranac, odraz čoveka koga ‘davno više ne prepoznajem, koga ne želim da poznajem niti da ga se sećam, bez trunke onoga što sam imao u sebi, sada u mene iz ogledala zuri ljuska, sasušena i prazna iznutra, tužna i orožnala za vibracije iz spoljašnje sredine. Pa odakle onda plamen? Odkud vatra u grudima, odkud pokretačka snaga, ako sam se umorio, ako sam se predao? Šta je to što me još uvek drži, ako nije gorčina? Zadnjih desetinu i kusur godina živim u ubeđenju da me samo bes pokreće i čist inat prema spoljnom svetu, da neki otrov kola venama, jedna svest ubijena i izmučena, bez trunke empatije prema ljudima. Ne znam kako sam postao mizantrop, kako sam se otuđio, ono što je vreme pokazalo je da sam u tome jako dobar, da učinim da me ljudi ne vole, da me iskreno zamrze i odbace. Pretpostavljam da i kamen gori kada ga poliješ benzinom, jer moj plamen ima kratak dah, muči se i s’ vremena na vreme mu treba anestezija, nešto žestoko, neki burbon, sa dve kocke leda, pa nek’ se jebu svi oni koji misle da je domaća rakija bolja, sa onima koji smatraju da je greh kvariti viski sa ledom. Retki su ti momenti kada pomislim kako je to imalo neki svoj pravac i smer, nije bilo naglo, od jednom, kada imam utisak da sam bio u živom blatu i potonuo vičući, urlajući u pomoć, da sam tonuo sporo, da sam tonuo dugo, dovoljno dugo da se pomirim sa ishodom, a ishod je upravo kreatura koja sam postao, to je blato iznedrilo.

Vukao sam se trotoarom, dobro nisam se baš vukao, ali recimo da je jedna polovina mene pokušavala da promeni smer mog kretanja. To bi značilo i promenu ishoda tog kretanja, svrha bi izgubila smisao, a ja bih se osećao potpuno isto, ali ona druga polovina mene bila je jako uporna. Godina proizvodnje mi takođe ne dozvoljava da se krećem brže, ali stići ću do cilja svakako a nemam gde da zakasnim.

Sam put mi je takoreći mučan, osećam se kao stranac u gradu u kome sam rođen, porastao, škole završio, zaposlio se i oženio, sve ovo liči na onog čoveka koji se utopio u blatu, ali je činjenica da ni malo ne uživam u ulicama koje vode do stana moje ćerke i zeta. Tamo gde je bila Simina kafana sada je mini prodavnica robe široke potrošnje, tombola je danas stambena zgrada crvene fasade i hladnih metalnih gelendera od kojih mi se povraća i nema kuća u kojima su živeli Steva, Zoki, Momir, Damir, Miroljub, na njihovim mestima su sada perfektne stambene zgrade i tržni centri sutrašnjice, a ja se osećam kao da im je neko povadio krstove i preriljao grobove da im se ne pozna počinka i svaki put se naježim, ali me isti vrag tera da prođem tuda, isti onaj koji me tera i da se gledam u ogledalo svako jutro. Ispred ćerkine zgrade stoji lep šimšir, vitalan, pastelno zelen, oduvek je tu, to je jedna retkost koja mi izmami nešto nalik na osmeh na lice, razobličeno do neprepoznatljivosti, ali ja znam da je iskreno. Volim pre nego krenem da se penjem uz stepenice da pređem rukom po njegovoj površini, to mi istog trenutka unese neki mir u napuklu dušu, koji mi je preko potreban kada idem kod ćerke, naročito posle svega što sam joj priredio.

Reći ću samo da nisam bio najbolji otac na svetu, nisam se trudio da budem i uspeo sam u tome, a ona mi je nekako oprostila, našla je način da me voli ovakvog kakav sam postao, verovatno zato što ona još uvek pamti onog čoveka koji sam bio pre nego što sam se utopio, a meni je ostao samo prezir moga zeta da me greje, da mi hrani savest, da kompenzujem.

Pritiskam 34 na interfonu i javlja se muški glas, ja kažem promuklo „Kostadinović“ posle koga se čuje zujanje koje odobrava ulazak. Vožnja liftom traje čitavu večnost, prevrće mi se u utrobi, smišljam šta ću da kažem, neki izgovor da ne prekoračim prag, da se ne zadržim, nešto uljudno posle svega, ali u trenutku kada kreće da mi se javlja lift se zaustavi i kroz staklo vidim njihova vrata, a reči mi iščeznu kao da nisu ni postojale. Taj deo hodnika od lifta do njihovih vrata prelazim k’o popišan, kao da idem na streljanje, a od prilike na pola te dužine se otvaraju vrata. Ranijih godina bi unuka Julija istrčavala u susret širom otvorenih ruku, spremna za zagrljaj, ali su to učestale svađe između mene i ćerke i zeta promenile. Sačeka me zet Milentije, osmotri me namršteno, nema ćao, nema dobar dan, ko mu jebe mater, okrene mi leđa i procedi kroz zube „Tvoj otac“. Posle par sekundi se na vratima pojavljuje moja ćerka, koja uvek kaže „Zdravo tata“, krene da mi prilazi, oči krenu da se magle, ja ispružim ruku, odbijem nalet emocija, nakašljem se da bi o istom trošku rekao i dobar dan, nerazumljivo i mufljuski, a onda u tišini dišemo duboko, ne moramo da pričamo, vidi ona da je meni teško, da nisam samo ostareo, nazire se tu još pored godine proizvodnje, ali kamen odoleva i kiši i vetru dok se ne raspukne, tako ću i ja kad puknem da nastavim život u komadićima.

Ne odlazim im često, skoro nikad ih ne posećujem, prihvatio sam to, čujemo se telefonom jedanput u mesec dana i to je sasvim dovoljno, ali ovoga puta sam morao nešto da im donesem. „Hoćeš da uđeš tata, na pet minuta, da popiješ kafu?“, upitala me je, a ja sam na to odgovorio „Ne, ne, ne mogu, imam neka posla, došao sam samo da ti dam ovo, za Juliju“, a onda sam izvadio malu kutiju u ukrasnoj hartiji sa mašnicom i nezgrapno joj tutnuo u ruke. „Tata setio si se!“, rekla je Nataša, ali sam ja već okrenuo leđa i tako otuđen procedio kroz zube „Da, da… da“, više klimajući glavom i kašljući. Rekli smo doviđenja i zatvorila je vrata polako, a ja sam krenuo ka liftu. Polako, k’o popišan. Kada sam uhvatio ručku od vrata, čuo sam dečiji glas, moja unuka, moja Julija, „Vidi mama, deda mi je kupio mindjuše za rođendan, iste kao one što sam imala, one lepe!“. Jednom prilikom kada su kupali dete, zaboravili su da joj ih skinu i  jedna minđuša je upala u slivnik i odplovila u nepovrat, da bih ja pola nedelje kasnije, gotovo dva dana pred detetov rođendan naleteo na iste takve u izlogu zlatare i po milioniti put pomislio kako je sudbina stara kurva. Proverena. Nisam se dvoumio, odmah sam ušao u zlataru.

 

Belfast twist

Još jedan domaći, Rada me je nominovala, reči su torta, sunce, ljubav, proleće, mačka.

—

Baš dugo nisam dolazio u rodni grad. Ima sigurno dvadeset godina, ako ne i koja preko. Nisam nostalgičan. Otac stalno govori da sam pobegao i u početku sam preispitivao tu konstataciju, a onda kako je vreme odmicalo i jelo naše živote komad po komad ja sam počeo da se svako malo slažem sa njim, na rate, dok ih nisam otplatio, sve do jedne. Sada više ne preispitujem, ni sebe ni druge. Svakako ne razloge koji su doveli do toga da vodim ovakav život. Čekao sam, ćutao, posmatrao, gledao svoja posla, a onda sam ugrabio priliku i otišao, zajahao sam talas, snašao se, adaptirao, počeo da živim; Ženeva, Pariz, Njujork, pa London na kratko i Maribor. U Sloveniji sam osetio blizinu koja je postala neprijatna, poželeo sam da pobegnem što dalje, a onda sam mogao da biram, izbor je pao na Belfast i dan danas sam tamo. Posao je dobar, cveta, ljudi su ok, klima mi odgovara, more je relativno blizu, šta čovek više da poželi. Hrana je dobra, ekvivalentna temperamentu svetine u pabu u kome toče najbolje pivo na svetu. Ljudi često govore da su Irci slični nama Srbima, mogao bih da posvedočim u prilog toj konstataciji s’tim da bih nešto dodao, a nešto oduzeo, kako bilo, mene su prihvatili ovakvog kakav sam, na poslu, u pabu, u restoranu… Majka me je do skoro kritikovala što se nisam oženio kada sam imao priliku. Što živim sam, kao pas. Nije ona nikada izgovorila tu reč, pas, ja sam, ali ponekad u njenom glasu preko telefona kao da mogu da čujem tugu i gnev istovremeno, sklopim oči i mogu i da je vidim, kako kritikuje, mlati tankim koščatim prstom ispred nosa, moja majka. Imam neka pomešana osećanja u vezi sa tim, pitanjem moje ženidbe. Mogao sam, nije da nisam i sada kad pogledam unazad, nije postojao razlog, makar ne konkretan da se ne oženim. Bili smo mladi, ja sam čekao, posmatrao, tražio posao, raspitivao se, ona me je pratila, osmehivala se, davala potporu, nije htela da mi staje na put, da mi smeta. A onda sam počeo da putujem, i tada smo počeli da se cepamo kao tanka hartija, nisu nam trebali šavovi, nego tačno na polovini. Nije bilo burno, naprotiv, tiho, bez teških reči, bez ikakvih reči kada malo bolje razmislim, nije bilo ni raskida, samo smo se otuđili i vetar je odneo dve polovine nekada čitave stranice u suprotnim smerovima. Od trenutka kada sam boravio u Njujorku prestali smo da se zovemo telefonom i od tada je nisam ni video ni čuo. Moji su prestali da mi govore o njoj jako rano, na moj zahtev, da bi zatim prestali da mi javljaju bilo kakve vesti osim onih važnih.

A ova je bila jedna od tih. Mlađi brat je rešio da se ženi, a meni je naredio da dođem nekoliko dana ranije, pre svadbe, na momačko veče i na porodični ručak, da upoznam mladu koja je njegova dugogodišnja devojka pa tu za mene nema nepoznanice, da će mi u suprotnom otkinuti jaja, a pošto mlađi brat mora da se sluša nisam imao izbora. Uzeo sam odmor koji nisam planirao da uzimam, kupio kartu, spakovao kofer, seo na avion i otputovao. Ništa lakše.

Na aerodromu sam uzeo taksi iako su se prijatelji nudili da me sačekaju, nisam želeo nikoga da opterećujem. Čela naslonjenog na staklo, posmatrao sam kišne kapi, kao krupne suze kako se slivaju, dok se rastojanje od mene do mojih smanjuje. Ovo proleće mi po svemu liči na jesen, gotovo je isto kao u Irskoj. Teški oblaci nalik na komade grubo iskidane vate tromo se pomiču preko svoda, u krdima. Sunce kao da se stidi, kao da čeka skriveno iza oblaka, kao glumci iza zavese, ne želi da me pozdravi. Rekao sam taksisti da me ostavi dve ulice ranije, da protegnem noge. Otvorio sam kišobran i zaputio se kući. Koračao sam polako, kiša nije bila jaka, hladan vazduh mi je prijao, posmatrao sam. Ulica se nije puno promenila, ali je ostarila, kao i čovek. Plašila me je ravnodušnost i umor kome sam davao prvenstvo nad emocijama. Nikada nisam bio euforičan i ako je ovo bio pravi trenutak, ja sam ga propustio. Stigao sam ispred zgrade u kojoj sam porastao. Stara predratna građevina, masivna drvena vrata. Ofarbali su ih u zeleno, sećam se da su ranije bila crna. To je novo. Ispred vrata je na stepeniku stajala jedna velika mačka, sva narandžasta i bela, sasvim mirno kao da me se ne plaši. Zastao sam. Nikada nisam bio fan mačaka, posmatrao sam je i pomislio nešto u fazonu sada će da mi kaže „kasniš“, onako odsečno, međuitm ona mi je okrenula zadnjicu i odšetala mirno. Tada sam shvatio da je u pitanju mačak.

Osetio sam nešto u stomaku, kao trema pred ispit, udahnuo sam tiho, izdahnuo još tiše, popravio kravatu i ušao.

Svi su bili tamo. Ujke, ujne, stričevi, tetke i teče, babe i dede koji su živi i ostala rodbina, braća i sestre sa decom i bez dece. Hteo sam da zažmurim da taj nalet, kao plima, kada te svi ljube i grle i postavljaju pitanja, prođe što je pre moguće, ali je trenutak trajao i trajao. Video sam se sa bratom, čestitao, izljubili smo se uz nezaobilazan osmeh, čini mi se da je to bilo retko iskreno sa moje strane, posle dužeg vremena. Pozdravio sam oca, rukovao se sa njim i poljubio majku. Dao poklone, sipao piće a nedugo zatim je počeo ručak. Shvatio sam da mi je nedostajala mamina kuhinja koliko god da u Irskoj imaju dobre restorane. Konverzaciju sam se trudio da izbegavam, odgovarao na pitanja, po mogućstvu kratko, mada je glavna tema bila venčanje i torta. Iz nekog razloga je postojala podela mišljenja u vezi sa tom mladinom tortom, mene ta tematika nije zanimala. Kada je ručak bio gotov, prešli smo u trpezariju, došli su još neki prijatelji i komšije, pa je sve počelo da liči na banket, na neku sedeljku sa previše ljudi na tom prostoru za moj ukus, iako je neke bilo prijatno videti i razmeniti reč sa njima. I dok sam ćaskao sa komšijama i prijateljima nešto kao da mi nije dalo mira, neki svrab se javio, od onih koji ne mogu da se iščešu. Brat me je povukao na stranu. „Neko hoće da te vidi“, rekao je tiho i pošli smo u kuhinju. Tamo je čekala ona. Izgledala je kao da je vreme nije ni okrznulo, kao onog trenutka kada sam je poslednji put video da stoji ispred mene, u svoj svojoj lepoti, sa osmehom kao nekada i pomislio sam da ću da se ugušim. I vazduh i reči su zapele u grlu, ključalo je u glavi, bilo mi je pretoplo, a ona se osmehnula i primakla mi se kao da klizi po tankom sloju vazduha u svojoj haljini. Poljubila me je. Posle svega, ja sam jedva uspeo da ispljunem jedno bedno zdravo. Predložio sam joj da pređemo negde gde bi smo mogli da razgovaramo na miru, pristala je.

Dugo smo pričali o životu koji smo vodili pošto smo zajedničku stranicu iscepali. Nije se udavala, zaposlila se. Nekoliko propalih veza kada je odlučila da će proći puno vremena pre nego što se ponovo osmeli da ode na dejt. Smejali smo se. Osetio sam opuštenost, ekscitirano stanje uma i tela usled njene pojave koje teško da mogu da objasnim, kao da sam posle dužeg vremena ponovo izronio na površinu i snažno udahnuo, dodirivali smo se rukama i pravdali to gestikulacijom, ja sam se gubio u njenim očima i usnama, slušao sam njen glas kao divnu melodiju, a onda sam kraičkom oka uhvatio brata kako stoji sa čašom u ruci skriven iza vrata i gleda. Smeje se, zadovoljan je. Posle dužeg vremena mi je umesto srednjeg prsta pokazao palac, pre nego što se sklonio. Tada sam shvatio suštinsku važnost mog dolaska. Ponovo sam gledao u nju i znao sam da će moj život da dobije još jedan obrt. Belfast twist, pomislih u sebi, a ona se nasmejala kao da mi je pročitala misli. I tada sam osetio nešto što dugo nisam, najveći deo svog života zapravo, osetio sam kako se topi ledeni breg u mojim grudima. Osetio sam ljubav.

Sladoled

Labilna zadala, krećem na izvršenje, reči su: porez, cipela, krv, urgentni, sudija.

—
Njegov otac je često koristio tu reč „urgentno“, prečesto ako Luku pitate. Koristila mu je kao izgovor da ne bude kod kuće, da ne bude sa njim. Iako je imao tek 6 godina, smetalo mu je to očevo ponašanje, svi ti silni urgentni poslovi koje mora da uradi toga trenutka ili će se svet srušiti. Da je makar nedeljom vreme provodio sa njim u dvorištu ili u vinogradu, zamišljao je kako idu sa mrežom da hvataju leptire ili da bacaju frizbi, nešto jednostavno što rade otac i sin, nešto što nije toliko „urgentno“, nešto čime će oca da ukrade makar na jedan dan. Za sebe.
Otac je visok čovek i mršav, prosede kratke kose počešljane u stranu, uvek obrijan i kada bi prošao kroz dnevnu sobu u vazduhu bi se dugo zadržavao miris njegove kolonjske vode. Uvek u košulji, uvek ozbiljan, uvek u žurbi sa nekim hartijama, fasciklama u ruci, neki nemir duboko usađen u njega kao da mu nije dozvoljavao da makar na pet minuta posedi sa svojom porodicom. Kada bi ga pitao kuda će ugledavši oca na vratima kako se sprema da izađe, otac je odgovarao kako mora da plati račune, da plati porez i još neke dažbine. „Jel mogu sa tobom?“. „Ne“. „Molim te, povedi i mene!“. „Ne“, kratak odgovor koji je već znao unapred, i Luka je počeo da shvata kako nikada ne želi da poraste, jer je svet odraslih dosadan i suviše urgentan za njegov ukus. Otac mu se jako retko smejao, bio je tih, povučen i ozbiljan čovek, dugačkog, mršavog lica, voleo ga je ali osećao je, iako šestogodišnjak, kako se jaz među njima bespovratno produbljuje i definitivno je zamrzeo reč urgentno.

Leti je vreme provodio napolju, u dvorištu ili vani, na ulici, ali se nije igrao sa drugom decom. Poznavao ih je sve imenom i prezimenom i na tome se završavalo. Hodao bi trotoarom i posmatrao ih kako šutiraju loptu, nekada bi ga zvali da šutira sa njima, a on je samo odmahivao rukom i nastavljao svojim putem. Kao mator, ruku skupljenih na leđima, zagledan u put kojim gazi hodao bi polako pored komšijskih kuća do sanduka sa sladoledom, dalje do reke i nazad. Nekada bi mu majka dala sitan novac za sladoled, ali to se nije dešavalo svaki dan. Sanduk sa sladoledom se nalazio gotovo na kraju ulice gde je počinjala obala  i šetalište, prodavačica je bila krupna žena, ogromne tršave kose, crne kao ugalj. Zvala se Gordana. I dan danas se zove. Teta Goca je imala onaj osmeh koji sva deca vole i kratke debele prste, nije imala prsten na jednom od njih do duše, ali je Lukina omiljena osoba broj 1. Omiljena osoba broj dva bio je stari sudija u penziji, gospodin Dragan Životić, koji je stanovao odmah preko puta sanduka sa sladoledom. Čika Gile je bio okrugao čovek i bez obzira na godišnje doba, on je imao prsluk sa jednim džepom sa leve strane u kome je stajao džepni sat. Čika Gile je imao bele brkove kao onaj morž sa reklame, debele naočare i skoro nimalo kose i stalno je odlazio na šetalište pored reke, na klupu da čita. Čika Gile je uvek nasmejan, kod njiega ne postoje urgentni poslovi i on Luki uvek kupi sladoled kada se sretnu. Skro uvek. Zato je čika Gile omiljena osoba broj 2!

Taj dan se ni po čemu nije razlikovao od ostalih. Bila je velika vrućina, gotovo da nije bilo saobraćaja a ni vetra. Vetar se pojavio pred suton, sramežljivo, Luka je zagrlio drvo i gledao sunce crveno kao krv, imao je utisak da nikada neće biti veće, kao grejpfrut, otečeno kao da će da pukne i prospe sladak sok koji privlači muve i osice, treperilo je na nebu koje je bilo prošarano crvenom i narandžastom, pa bledo plavom, ljubičastom u tragovima i smaragdno zelenom sasvim gore. Disao je sporo. Reka je bila mirna ispod njega, kao da se nije kretala, kao da je stajala mirno, krošnje su šuštale i nisu se čula deca koja vičući jure za loptom. Mislio je na oca koji celog dana nije bio tu, ni na ručku. Kao zamahom čarobnog štapića ispred njega se pojavila devojčica u snežno beloj haljinici. Imala je dve velike kike sa mašnicama i lančić na leovj ruci. Imala je i ime, Ljiljana, stanovala je pet kuća dalje od luke, a kuću pre čika Gileta i imala je isto godina kao i Luka. Falila joj je jedna cipelica. Gledali su se par trenutaka, nisu progovarali, a kada je video male suze kako sjaje na njenom licu, Luka je uplašeno upitao „Zašto plačeš?“, nekako kao da se plašio kakav bi odgovor mogao da bude ali umesto toga ona je samo ispružila levu ruku i pokazala prstom na gomilu granja koje stajalo nabacano dalje pored reke. Tamo joj se noga zaglavila dok se igrala i cipela je ostala zarobljena u trnju, nju napravila na pepljugu, a čarapa se isprljala i okvasila mokrom zemljom. Zašto je došla kod njega, umesto da otrči kod roditelja, bila su neka od pitanja koja je Luka postavljao samom sebi dok se približavao gomili koja je zarobila cipelicu. Pokušao je da se popne, da je izvuče ali je samo uspeo da se izgrebe na trnje. Ništa strašno mislio je, čak ni ne boli, a Ljiljana je stajala sa strane i gledala u njega. Pokušao je još jednom ali bez uspeha. Da mu je sada otac tu, ali on verovatno rešava nešto urgentno. Čika Gile je sedeo na klupi malo dalje i čitao knjigu. Luka je odmah otrčao kod njega, objasnio o čemu se radi i čika Gilče je nespretno ustao, zakašljao se, stavio naočare u kožnu futrolu i pošao sa njima. Nespretno se popeo na gomilu trnja pa kad je ugledao cipelu izvadio sa lakoćom i uz smeh od koga mu se uvek tresao stomak pružio je Luki. „Izvoli“, rekao je Luka Ljiljani dok joj je davao cipelu. „Hvala“, rekla je ona njemu, uzela ga za ruku, primakla se očas posla i posadila mu jedan mali poljubac na levi obraz, a Luki se oči raskolačiše i usta otvoriše. Pocrveneo je istog trenutka kao repa, a Ljilja se smeškala. Čika Gile ih je posmatrao, brisao naočare pa oči, odavno nije bio svedok ovakvoj iskrenoj dečijoj ljubavi, osetio je svoje srce kako kuca drugačije, ovoga puta ga nije probadalo, niti je preskakalo. Smeškao se, stomak mu se tresao, a onda je predložio: „Hajde samnom da vam čika Gile kupi po sladoled, pa kući“.

—

Reči su: smrt, krv, znoj, maslačak, vrabac; nominujem Horhea, Gagu, Trešnjicu, Utočište i Paladu (Bobaboba 🙂