Dešava se iz dana u dan, ovo vruće vreme valjda dodatno potpiruje ljude, pa Đavo brže i lakše ulazi u dušu.
Plovim kroz dane pasivno, kao čamac nošen strujom vode u nekom delimično poznatom pravcu i dok mi tako pejzaži promiču pred očima jedan nikako da prestane.
Gledam oko sebe neke ljude, dobre ljude, kako žive u strahu i bedi, okruženi tugom i nesrećom. Kratkovečni su, smrt ih uzme jako brzo i ostanu nedorečeni, a iza njih ostaje samo tuga njihovih bližnjih. Sa druge strane skotovi nekako budu nagrađeni životom i dugovečnošću, a sve što dobiju od okoline je mržnja, prezir i neodobravanje, ali čini mi se da ih to nikako ne dotiče i ne pomera iz njihove „zone“, tj iz tačke u kojoj se osećaju komforni. Život im daruje samo smrt njihovih bližnjih, da gledaju dok ostaju da hodaju zemljom. Užasna stvar.., možda nije pravilo, plašilo bi me da jeste.
Duledudule 