Negde na prelazu iz osnovne u srednju školu, bio sam ono što se kaže pra’i fan metal muzike, sa sve vrstama i podvrstama, žanrovima, podžanrovima, surogatima… Sve sam slušao što mi padne pod ruku samo da je ljuto, da je heavy, da ima „tuče“ što bi rekao Marko Tica. Favoriti su mi bili Metallica, Sepultura, te davne ’96 mi klinci iz provincije bili smo ubeđeni da je OffSpring metal bend… birali smo grupe po slici na omotu, valjda zato nikada nisam slušao Cannibal Corpse (tek kasnije, kad sam odgledao Ejs Venturu prvi deo), a Zdravko je bio ubeđen da su AC/DC neki satanistički hard ‘n’ heavy (i nije bio bas daleko) pa ih je zdušno rabio iz dana u dan. Back in(to) black!
Tih godina negde, ne znam ni sam tačno, počeo je da izlazi časopis Rock Express, sećam se kao juče da je bilo, na naslovnici prvog broja je bio Milan Mladenović, sa telekasterom u ruci, go do struka, u belim ‘lonama, ali sam ja taj broj propustio onako hladno racionalno, jer sam se prethodno zajebao kupivši neki drugi časopis sa Partibrejkersima na naslovnoj strani, a ispostavilo se da se novina bavi nekim drugim temama, a ovo je bio samo intervju onako usput i nije imao previše veze sa bendom nego neka aktuelnost vezana za Caneta, pa tako skeptičan da ne bude opet neki zajeb, ja iskuliram prvi broj. Kasnije sam postao tako reći veran čitalac, ne previše veran, ali recimo da i dan danas imam osetno veliku kolekciju što rok ekspresa, što metal ekspresa, koji se izdvojio kao zasebna novina u nekom trenutku. Voleo sam da čitam vesti iz sveta muzike, raporte sa svih onih koncerata na koje ispostaviće se kasnije, imao sam priliku da idem sticajem okolnosti, te intervjue sa raznoraznim muzičarima, te ovaj album smo snimili ovako, ovaj koristi ovu gitaru, žene su nas najviše napadale u toj i toj zemlji, a ovamo imaju odlično pivo i td… e sad zašto je tu važan baš Cane iz Partibrejkersa?
Imao sam priliku samo jedanput da odem na njihovu svirku (kod nas u Po, kad sam postao student isao sam stalno), svidela mi se energija koju Anton izbacuje dok delje gitaru, kako vlada vah vah pedalom, ritam sekcija koja se menjala milion puta a uvek k’o sat, i Cane koji je neponovljiv i nezamenljiv i koga ljudi ili vole ili ne, nema sredine. Tu ja skontam te njegove fore, „Požarevljani malo vam vruĆe ovde, a?“, „Dobro ‘ebote, mis’im cool Džoni i to, biće, ali idemo dalje ljudiiii“, tako dalje… a onda pošto se okončalo čuli smo i sve ostalo što je nekda nekome rekao ili nije, al’ k’o da jeste od „beži grobe“, preko „ajmo seljani mic, mic“, do „šta je vlasi, kameno doba, a“…
Bio je taj intervju pod naslovom „Ovde đavo ne mora, da seje, samo dolazi u berbu svoju“ (ili po berbu svoju, tako nekako). Zoran Kostić Cane, pričao je o grupi, o zemlji, o stanju svesti među ljudima, o planovima brejkersa, o albumu „Gramzivost i pohlepa“, a onda je u jednom pasusu elaborirao krilaticu koja se zalomila da bude naslov teksta. Ja u plač. Vrištim od smeha i ne verujem kako je vickast, šta mu pada napamet i kako on to ležerno, na foru, kroz pošalicu prezentuje, da može neko da pomisli da se zeza, da nije ozbiljan, da je cirke pa da mu ne veruje… i na žalost, te njegove reci mi odzvanjaju i dan danas po glavi, kao neki eho iz prošlosti koji neće da me pusti (ili ja neću njega da pustim ne znam šta je po sredi), prečesto mu se izgleda vraćam, ne znam zašto je to tako?
Duledudule 