Dogodilo se na današnji dan (tana nana na, tana nana na, na…)

Zapravo, ja sam se dogodio na današnji dan. Bila je i tada neka kiša, neko vreme sačuvaj Bože, kao i danas, ali nisam hteo to da Vam kažem. Hteo sam druge dve stvari:

Prvo, da uopšte nisam pametniji, sobzirom da sam stariji godinu dana. To sam hteo da podelim sa Vama. I još jednu stvar (drugo):

Pošto mi je toliko divnih ljudi danas poželelo sreće i zdravlja (hvala im na tome), sa nekima ću da podelim iste oči u oči celovečernjim rakijanjem (da ne iskoristim neki drugi izraz :)), a i sa Vama „blog zajednicom“, divnim ljudima koje Vas čitam, volim i poštujem, da podelim deo te sreće i zdravlja, pa da nastavimo da se čitamo i družimo još puno ovde na blogu!

Živi bili svi! :-*

Advertisements

U potpunom mraku

Rano jutro, pada kiša i još uvek je mrak. Sedim, gledam, ćutim. Slušam kako kapi prave zvuk. Nema ljudi na ulici i kao da kiša razgovara sa vetrom, sa asfaltom, sa lišćem na granama. Jedan prolaznik, usamljen, ide na radno mesto, gledam ga, kako odmiče. On ne razmišlja na taj način ali i on čuje taj razgovor koji kiša vodi sa okolinom samo ne zna da je to to, jer ne želi… Sve će se to prekinuti gotovo u trenutku i nestati jednom kada ih bude više. Za koji sat. Hladnije je, prava jesen, iako sam se nadao da će možda leto zakoračiti malo u septembar, možda malo i od oktobra otkine, kao komad čokolade, makar jednu kockicu, pre nego što krene da opada lišće. Meni ne smeta. Ja volim jesen. Ne mrzim ni jedno godišnje doba, ali sada nije o njima reč.

Juče (ili prekjuče) sam saznao, takoreći, novu definiciju za smog. Definitivno nove sastojke, kojima me biologija nije naučila. A sve vreme je bilo pred nosem, video sam, znao sam, samo nisam mogao da imenujem, da izustim. Ne znam zašto, valjda nisam imao potrebe, a ima previše imena, presonifikovano je, otelotvoreno u svim porama postojanja… Utočište hvala ti 🙂

S’ vremena na vreme izađem na terasu da proverim da li kiša još uvek šapuće i šta, sada jasno vidim jedan lik, viče, grdi, opominje i nešto ga boli. Ima tu više od izduvnih gasova, od aerosola, čađi i prašine. Ima tu čađi i prašine od izgorele duše, oblak tuge, pa srdžba i bes. Nemoć, kukavičluk, neispunjena obećanja, sitne laži i pokvarene istine… Ima  i ljubavi, onih školskih, koje se bude kad i septembar, nekada su iskrene, a nekada ne, pa brige i požrtvovanja… Lice nije ni muško ni žensko, ali je tu i ja ga sada vidim jasnije nego ranije, kao na dlanu. Stojim kod dovratka i gledam kako kiša pada. Sve se nešto mislim hoće li uspeti da spere sve da ovo lice ne bude više tužno? I ako spere hoće li moći zemlja sve to da primi, da sakrije? Možda zato ove godine kiša pada jače, duže i upornije nego ranije.

Gledam kako napolju svetlo osvaja prostor i ljudi je sve više. Svetiljke ne rade. Nema više potrebe. A duže su mi trajala ona jutra, kada se sunce uspava i sve je mirno i tiho. Ili mi se samo čini?

*Još jednom da napomenem da sam neke delove pozajmio, neke doslovce prepisao (jer drugačije ne bi imalo smisla, bar za mene) i nadam se da nikoga time nisam uvredio, a pogotovo ne autora, nešto sam i linkovao, bez dozvole, opet nadam se da autor nema ništa protiv, još jednom pozdravljam i zahvaljujem se.

Obistinilo se (Rock Express)

Negde na prelazu iz osnovne u srednju školu, bio sam ono što se kaže pra’i fan metal muzike, sa sve vrstama i podvrstama, žanrovima, podžanrovima, surogatima… Sve sam slušao što mi padne pod ruku samo da je ljuto, da je heavy, da ima „tuče“ što bi rekao Marko Tica. Favoriti su mi bili Metallica, Sepultura, te davne ’96 mi klinci iz provincije bili smo ubeđeni da je OffSpring metal bend… birali smo grupe po slici na omotu, valjda zato nikada nisam slušao Cannibal Corpse (tek kasnije, kad sam odgledao Ejs Venturu prvi deo), a Zdravko je bio ubeđen da su AC/DC neki satanistički hard ‘n’ heavy (i nije bio bas daleko) pa ih je zdušno rabio iz dana u dan. Back in(to) black!

Tih godina negde, ne znam ni sam tačno, počeo je da izlazi časopis Rock Express, sećam se kao juče da je bilo, na naslovnici prvog broja je bio Milan Mladenović, sa telekasterom u ruci, go do struka, u belim ‘lonama, ali sam ja taj broj propustio onako hladno racionalno, jer sam se prethodno zajebao kupivši neki drugi časopis sa Partibrejkersima na naslovnoj strani, a ispostavilo se da se novina bavi nekim drugim temama, a ovo je bio samo intervju onako usput i nije imao previše veze sa bendom nego neka aktuelnost vezana za Caneta, pa tako skeptičan da ne bude opet neki zajeb, ja iskuliram prvi broj. Kasnije sam postao tako reći veran čitalac, ne previše veran, ali recimo da i dan danas imam osetno veliku kolekciju što rok ekspresa, što metal ekspresa, koji se izdvojio kao zasebna novina u nekom trenutku. Voleo sam da čitam vesti iz sveta muzike, raporte sa svih onih koncerata na koje ispostaviće se kasnije, imao sam priliku da idem sticajem okolnosti, te intervjue sa raznoraznim muzičarima, te ovaj album smo snimili ovako, ovaj koristi ovu gitaru, žene su nas najviše napadale u toj i toj zemlji, a ovamo imaju odlično pivo i td… e sad zašto je tu važan baš Cane iz Partibrejkersa?

Imao sam priliku samo jedanput da odem na njihovu svirku (kod nas u Po, kad sam postao student isao sam stalno), svidela mi se energija koju Anton izbacuje dok delje gitaru, kako vlada vah vah pedalom, ritam sekcija koja se menjala milion puta a uvek k’o sat, i Cane koji je neponovljiv i nezamenljiv i koga ljudi ili vole ili ne, nema sredine. Tu ja skontam te njegove fore, „Požarevljani malo vam vruĆe ovde, a?“, „Dobro ‘ebote, mis’im cool Džoni i to, biće, ali idemo dalje ljudiiii“, tako dalje… a onda pošto se okončalo čuli smo i sve ostalo što je nekda nekome rekao ili nije, al’ k’o da jeste od „beži grobe“, preko „ajmo seljani mic, mic“, do „šta je vlasi, kameno doba, a“…

Bio je taj intervju pod naslovom „Ovde đavo ne mora, da seje, samo dolazi u berbu svoju“ (ili po berbu svoju, tako nekako). Zoran Kostić Cane, pričao je o grupi, o zemlji, o stanju svesti među ljudima, o planovima brejkersa, o albumu „Gramzivost i pohlepa“, a onda je u jednom pasusu elaborirao krilaticu koja se zalomila da bude naslov teksta. Ja u plač. Vrištim od smeha i ne verujem kako je vickast, šta mu pada napamet i kako on to ležerno, na foru, kroz pošalicu prezentuje, da može neko da pomisli da se zeza, da nije ozbiljan,  da je cirke pa da mu ne veruje… i na žalost, te njegove reci mi odzvanjaju i dan danas po glavi, kao neki eho iz prošlosti koji neće da me pusti (ili ja neću njega da pustim ne znam šta je po sredi), prečesto mu se izgleda vraćam, ne znam zašto je to tako?