Crtice i crte

Voda kulja na sve strane, tone brod, a skoro niko ne beži, neki skaču u vodu neki prosto sede pomireni, čekaju da počnu da plivaju da vide hoće li istrajati do obale ili će ih okean progutati… Hranimo zver, zver grize, zver nije pitoma, nije pripitomljena, nije uplašena, nije ni vezana, ne napada ali stalno reži na nas i hoće i šaku… sporo se krećemo a neki stoje jer ne žele, ili ne mogu, ili neće, svi kao svrake i ništa ne svetluca da nas privuče, da nas povuče, da nas pokrene, samo glasovi blješte, glasni su i pogrešni, nemušti, neki su zli, poneki nisu, distorzirani, sa flanger-om i sa dosta delay-a koji odzvanja u (su)mrak, a u kakofoniji je jako teško razaznati lepu reč… planeta kao da je stala, ne rotira, to znači smrt, Sunca i dalje ima, to nas malo teši, jer je polovina u permanentnom mraku, a znamo da samo dve polovine čine jedno celo, da smo nekompletni, oskudni za onu drugu (lepšu) polovinu… Kezi se i ova baba Marta, ona nije sasvim izneverila ove godine, silni su divni muzičari pomrli, neki divni i dragi ljudi iz okruženja, odnela ih je prestupna godina, stavila pod mišku i ponela u zaborav, mi malo mislimo na njih ali prestupna je dugačka za dan i sećanje će da izbledi, možda ne baš ove, ali uostalom to zavisi samo od nas, krijemo se iza stakla koje gleda u nas i ne vraća nam ni emocije, niti ljubav, samo odraz od koga bi možda čak trebalo da se plašimo, ali mi ne, samo sedimo tu i hranimo ga kao zver kojoj ne treba lanac, onog Ničeovog zmaja sa zlatnim krljuštima i čime sve ne… ne znam… plašim se da izvučem onu imaginarnu iglu da ne padne lopta u prazninu.