Svega ovoga ne bi bilo da je Jack Sparrow otišao pravo u policiju (na otvorenom moru ili grad u pustinji, pustinja u gradu)

Čamac za spasavanje sam na pučini. Mnogo nas je unutra, ne želim da prolazim kroz imena, ne želim da ih se sećam, ako preživim. Ali ima nas raznih, niskih i visokih, ružnih i lepih, nepismenih, školovanih, akademskih građana, apatičnih i vickastih, hipohondara… Veoma mešovit skup za tako mali čamac za spasavanje. Skup poput buketa nekog šarolikog livadskog cveća iz jednog otkosa skupljen, ikebana…

Ljuljaju nas talasi, nekima je muka, neki ćute, neki viču na sav glas, plaču, kunu se kako neće više šta god da su… Ogulila se farba sa ovog našeg čamca, ne svuda ali golo drvo napija se slane vode, omekšaće eventualno i raspašće se na koncu, čini mi se pre nego li neko stigne da nas spasi. Trup ne uliva nadu ali drži nas suvima za sada, nemamo jedro naravno, nemamo ni vesla, a kada bi zaveslali svi kao jedan rukama i nogama, do negde bi stigli jamačno, no previše njih odbija da se smoči, boje se odgrišće im ruke ajkule kojih ovde svakako ima, samo nas čekaju.

U daljini, na horizontu, čini mi se moglo bi da bude kopno, neko ostrvo ili ostrva, mogao bi da bude spas. Sa druge strane mogla bi da bude i magla ili fatamorgana, svakako smo u pustinji samo vodenoj, bez pijaće vode, preplanuli na suncu do tačke kad naduvena koža boli i ljušti se, izmrcvareni, žedni, gladni, malaksali i nervozni, dvojica su poginuli dok su pokušavali da usmrte jedan drugog pa ih je treći gurnuo u vodu da spreči da nas sve prevrnu i onda smo gledali kako ih kidaju morski psi. Prirodna selekcija na delu, u malom. To je dodatno podstaklo svetinu da kategorički odbije da vesla, da pedala, a i ja sam neću, nema poente, neće biti učinkovito… Gledam, trudim se da razaznam jeste li ono ili nije tamo na horizontu spasenje naše, čvrsta zemlja pod nogama. Neki kažu da tamo možda ima divljih zveri podjednako opasnih kao morski psi, pa se jedan deo odlučio (većina) da ni kopno nije opcija… Glupog li naroda… Vidim ja poješćemo se međusobno do kraja ne desi li se neko čudo ubrzo.

Ne brojim dane no nije ih mnogo prošlo, ali mi i dalje plutamo u našem čamcu, bez izlaza, dno je krenulo da se puni vodom, dakle negde pušta, a mi nemamo snage da komuniciramo, čkiljimo jedni u druge, strahovito zaudaramo, jednom je natekla podlaktica, zrela je da se seče, da se amputira i sada razmišljaju da ga bace u vodu i nahrane nemani sa njim, isto kao što su uradili sa jednim koga je juče srce izdalo. Možda tom žrtvom umilostive i nekog Boga koji god da radi ovde na vodi, ponestaje nam slamki za hvatanje.

Naišao je brod jednog jutra pred nas, po noći ga nismo videli, ali je verovatno bio tu, primicao se… Prolazio je sporo pored nas, da nas osmotri sakate, bez nade, da izvaga vredi li da pusti sada već šačicu nesrećnika, koji su spremni da mole, da ljube dupe, da jedu govna i šta god da treba, samo da se spasu. Gledaju nas sa gađenjem bogate gospođe bledog tena i krvavo crvenih karmina, obraza prorešetanih sitnim kapilarima, što mirišu na pomadu, u preskupim kožnim sandalama, sa tijarama i lepezama od zlata; gospoda uredno potkresanih noktiju i brčića, sa monoklima, u frakovima, nas gomilu izbečenih kreatura, iz kojih je poslednja trun civilizovanog isparila sa poslednjom graškom znoja i ko pametan da nas pusti međ’ taj fini svet.

Mislili smo da neće da nam stanu, neki su počeli da kukaju, da plaču i urliču kako nam je odzvonilo (a odzvonilo je), a onda nam se kapetan obratio putem megafona. Rekao je da možemo da spavamo u potpalublju, na patosu, da ne smrdino gostima, da možemo da jedemo pomije, ostatke, ali da zauzvrat moramo da radimo da čistimo klozete i palubu, da moramo da izbegavamo civilizovan svet, goste broda i mi smo pristali, spasili smo se i pohitali na putnički brod, ostavljajući kopno na horizontu, zajedno sa nadom i dostojanstvom.

Percepcije o nedostajanju (ne mogu da se setim datuma, samo epiteta)

…“Jarčina“…

Glupo bi bilo reći da sam je imao, definitivno, recimo da je uvek nekako bila tu, prisutna; miris njene kose u vazduhu znao je lako da me nađe, njen pogled još lakše, njene reči upućene meni, nisu ni morale da me traže, sam sam se postavljao da udare u mene kao talasi o hridi… Prijao mi je taj njen osmeh, njen trademark koji u meni otključa ono za šta nisam ni znao da postoji unutra i njena toplota koju osećam čak i kada nije blizu i koja, kasno sam shvatio koliko mi je potrebna čak i kada napolju gori nebo.

A onda sam je izgubio. Tako lako. Nije to, do duše, ni odjedanput, deluje mi i da je prošlo kao dlanom o dlan, čitava jedna mala večnost, a opet kao da se taj tren mogao razvući poput špila u veštim rukama bez da ijedna karta padne na pod, jedna kolekcija trenutaka koji su prolazili, svaki za sebe, individualno, nekom svojom prosečnom brzinom koja se nije ticala moje percepcije dok sam brinuo svoje brige, vodio tuđe bitke ubeđen da su moje, ili sam samo stajao kao ukopan, kao jebeni noj sa glavom u pesku, uplašen… a baš je tako i delovalo, kao lepet krila, jedan jedini zamah. I gotovo. Kraj.

Nije me bilo strah u početku, praznina je bila podnošljiva, valjda usled nedostatka korektne percepcije o nedostajanju, iskrivljene i izgubljene u dubokim linijama napuklog ogledala u koje nisam želeo da pogledam, ne iz obesti, već nisam imao tu naviku, nikada nisam ni gledao da bi mi reklo, jer moglo je da mi kaže… A onda se javio strah, uzeo me pod svoje kao pitka muzika, nisam ni osetio kada sam počeo da se plašim bez razloga ili je razlog bio tu, prisutan, a ja usled te iskrivljene percepcije nisam pojmio, a onda su stvari došle na svoje mesto… Legle… I onda sam morao da počnem da učim kako da se nosim sa tim, kako da korigujem, da zalepim krhotine, da probam da dobijem jedno celo. Nisam morao, tj možda nisam morao, jednostavno uhvatio sam se za slamku… instinkt valjda?

A praznina je tinjala poput ugarka, u pozadini, perfidno dodao bih i kada se konačno razgorela, plamen me je izgoreo. Iznutra. Sam sam to dozvolio. Tada, kada sam mislio da će strah da me obuzme sasvim kad je izgorelo i ono malo što me je spašavalo i kada više nije ostalo ništa da bude prepreka, čist put do moga srca, do moje duše, strah je nestao kao da ga nije ni bilo, i glupo je priznati da sam u tom jednom specifičnom trenutku koga sam i te kako svestan, osetio neko olakšanje, kao kada padne breme, samo što se to svakako nije desilo… ne zapravo. Samo sam zamenio. Ne sasvim. Ali stigao sam da ugasim. Spasio sam nešto, ili bar mislim, tešim se, a zapravo nisam spasio ništa, nisam spasio sebe. Nisam sasvim digao ruke. Bol je oduvek tu, spreman da uskoči, strah se vratio, praznina ka kojoj sam pružao ruke po nekad, fola radi, da me mine. Delovalo je, samo sam vremenom valjda postao otporan, imun i dovoljno nezainteresovan da tražim alternativu, izgleda da je mnogo lakše bilo da se samo promeškoljim spokojno, kao novorođenče, u nežnim rukama letargije.

A onda sam pogledao u ogledalo i video da ona u stvari nije ni odlazila… posmatrala me je kroz krhotine slomljenoga stakla, posmtrala je ono što je ostalo, što se naziralo, dok se sa ivica krunilo svako malo, fina prašina nošena vetrom u nepovrat… njen pogled, bez reči…

Sada retrospektivna introspekcija može da boli do mile volje…