…

Umoran sam od toga da ispadam drkadžija svaki put kada me pogodi neka sitna istina kao mala ledena grudva. I boli jebi ga, ostavi ti trag na koži, na duši, ali taj se ne vidi, to samo ja znam. Kao da je skrivana, nevešto, ne izmaknem se, a ona pogodi, pa se topi, pa i iscuri na kraju, a uvek iscuri i napravi potočić tu kod mene, kod nogu i ne treba je doživljavati previše tragično i niko neće da umre zbog nje (na sreću, ili na žalost), ali ne bude baš ni prijatna, ogoli, štipa, peče i ostavlja taj trag koji se skida, ali teško, treba mu i malo vremena i malo nege…
Istina ne ide u oba smera…

Treba mi semipermeabilna membrana…