Gledam jednu naizgled tanku crnu fleku kako talasa po površini šoljice tek skuvane kafe, oivičenu sa malo braon pene. Menja oblik sporo i bespovratno, metamorfozira, evoluira, ne znam tačno kako bih nazvao to kretanje u vremenu i prostoru, govori, izražava se, kazuje mi nešto, ja nisam naoštren da čujem, da vidim, niti da osetim. Nemo gledam u zavesu, dalje, kroz prozor, katatonično, kao da očekujem neke odgovore tamo, da mi dođu i slete mi na dlan. Kao da će to da se desi. Ikada. A u stvari osluškujem. Čujem iznutra kako onaj u meni, onaj pravi ja vrišti zarobljen, sputan u ljusci u kokonu, je li pravo vreme za njega, dali je dovoljno jak da se ispili? Svaka akcija dolazi iznutra, svesno ili nesvesno, hteo, ne hteo, to nije nešto što može da se sakrije. To je nagon, stvar trenutka i ti reagujes tačno onako kako te ponese. Kao talas, samo je more nepregledno, a brod lako uočljiv. Nekada se kaješ, nekada ne, nekada je svejedno iako zapravo nikada nije, osećaš da nemaš snage, da ne želiš, da ne vredi i zato onaj u tebi nikada neće van…
Nedelja je i sve je tiho, skoro kao u grobu, čuju se zvuci iz daljine, mutni i prigušeni, tek poneki izražen i jasan. Nema sunca, nebo je umorno, nije posivelo sasvim, ima tragova beline, ali nema oblaka iscepkanih nepravilno kao vata, ili poput jastuka, bezbrižnih, da kližu preko svoda.
Gledam u kafu, isparava sa površine, širi se miris i pravi atmosferu i ta mrlja deluje mi kao da ima nepreglednu dubinu, bezdno, kao da bih mogao da skočim i da nikada ne prestanem da padam. Širi ruke ka meni, doziva me, ništa ne obećava, ne mora, sama po sebi je dovoljno volšebna da želim da probam da skočim da vidim gde ću da završim, da saznam kada ću da završim svoj smeo, slobodan pad.
Tamo iza prozora čini se kao da nema ničega…
Duledudule 