Sasvim obična soba… u stvari priča…

To je jedna sasvim obična soba. Nije pusta, tu smo nas dvoje u njoj, ja sam ušao prvi tražeći nešto što ušavši u tu sobu nisam našao, a ona je ušla nedugo zamnom… kao da mi nije dozvolila da ranije izađem, mada sada kada malo bolje razmislim, na prvi pogled mi je već bilo jasno da to što tražim neću tu ni naći ali ipak nisam odmah izašao, neko vreme sam tumarao u mestu tražeći to nešto, češući bradu, besciljno gledajući po sobi, jednostvno kao da sam čekao… i dočekao sam, mnogo više nego što bi se neko ponadao u trenutku, pod datim okolnostima… Ušla je kao što rekoh nedugo zatim, uočila me u belini tek okrečene sobe, oskudne nameštajem, uputila mi osmeh, dok je sva raskoš njene lepote obasjala prostor oko nas poput tek izašlog mladog Sunca i ja sam taj bljesak prepoznao, ja sam jasno osetio kako mi se uvlači u pore, kako mi topi kožu i na trenutak bio sam zaslepljen, bio sam kupljen, razoružan i bez reči… Tog trenutka sam se na kratko osetio kao srećni dobitnik kome je nagrada već uručena a ja ne znam šta bih sa njom. A ona je to možda i osetila, možda ne, tek samopouzdanje joj nije dozvoljavalo da glumi uplašenu devojčicu, crvenkapicu koja je upravo naišla na svog vuka, ne, ona je pod belinom svetla kojim pleni sve oko sebe samo nastavila da igra tu ulogu i u tom ritmu:“Jel znaš šta ja mislim?“, rekla je, na šta sam ja samo nemo ćutao, nije me zanimalo šta ona misli, zanimale su me njene trepavice, oči, usta, vrat… „Ja mislim da se ja tebi sviđam“, izustila je kroz smeh koji je samo odavao onu jednostavnu notu podrugljivosti, a zapravo je u sebi sadržao delikatnu notu nevine iskrenosti koja čeka da bude prepoznata i konzumirana… Nakašljao sam se, nisam gledao u nju jer više nije bilo potrebe, nije bilo svrhe, ni smisla, njena pojava unutar mene uvek pokrene kaskadu procesa koje ne umem da objasnim, a i ne vide se na površini, njeno lice tako živo rikošetira mojim umom da njeno prisustvo nije ni potrebno, ditiramb se rađa, bez ostatka, samo za nju, taj šlagvort prihvatam smiren, rešen da se „branim“, svestan da ću sve reći i ne, neće mi biti žao :“Iskreno da ti kažem ne znam ni sam više šta je to, znam da sviđanje nije“, a ona se začudila kao da je očekivala jednostavniju i kraću konstataciju, uzdahnuo sam, „Ne mogu više da definišem taj osećaj koji se u meni rodi svaki put kada te sretnem, priznajem isprva je to bilo neko kao sviđanje, simpatija, onako nevina, čista i naivna poput dečije, čvrsto sam verovao da proći će jako brzo jer nikada nije prerasla u ljubav, ali nije ni prošla, pustila je korenje u meni, vezala se za um, za srce, da li sam ja to nesvesno dozvolio ne znam, ali desilo se i ja sam nastavio da živim sa tim, iz dana u dan. Objasnio sam sebi da je to nešto nalik na strahopoštovanje, nešto što mi vaspitanje ne dozvoljava da izneverim, nisam se trudio da sebi objasnim konkretan razlog, verovatno da je tada mojim umom još uvek dominirao onaj racionalni deo mene pa sam pretpostavio da će proći kao što u ostalom sve prolazi i oslonio sam se na vreme jer vreme sve ispraća u zaborav. Ali od tog trenutka nadalje vreme u meni samo produbljuje tu agoniju, duboku poput bunara kome se ne nazire dno i ja počinjem sasvim da se gubim, da padam u taj mrak, moje racionalno razmišljanje nestaje u tim dubinama, a sve što izvire iz tog mraka si ti. Tvoj miris, zvuk tvoga glasa, tvoje oči i usta, ramena, kukovi, hod… I svaki put kada mi nenajavljena pohodiš misli ja osećam zahvalnost, zatim strah rodjen iz sopstevene nesigurnosti koja opet ima svoj koren u prevelikoj i iskrenoj želji, ali da li je ta želja realna, jeli celishodna, da li je to stvarno ono što u ovom trenutku nama treba, da li sam ja ono što tebi treba, jesi li ti ono što meni treba sada!?“ Ćutala je širom otvorenih očiju, poput osobe koju duševni bolesnik drži zarobljenom, a ona nema previše opcija, „Ali ja se zaista osećam tako, kao duševno bolestan, kao sat čiji je mehanizam stao i nema ko da ga navije, kao kornjača okrenuta na oklop, slab i bespomoćan, kao neko kome se nešto pokvarilo unutra, nešto neorgansko, nešto volšebno i to ujeda i svrbi iznutra, to je dosadno jer urliče i vapi da izadje napolje, to nastoji osloboditi se i evo, ja pokušavam kroz ove reči da pustim to napolje, ali mi ne polazi za rukom, ne bivam bolje, izgleda da je to vremenom umesto da izlapi poput jeftinog parfema ušlo u srž, ne u tkivo, ne u krv, izgleda da je vreme naopako učinilo i pustilo da to uđe u moju dušu, da nađe put do moje suštine i tu osnuje gnezdo, da me otruje i inficira i sada nema leka, kao narkoman ja se znojim i uvijam, dobro preterujem, ali svaki put se usplahirim i osećam neobjašnjivu lakoću postojanja podstaknutu jednostavnim oduzimanjem osnove tojest čvrstog tla podamnom koje čini da lebdim udaljen od svega što bi moglo da posluži kao oslonac, udaljen na milimetar kako bi muke bile slađe i pitaj me uživam li u ovoj agoniji koja se ljubav ne zove ali i te kako ima veze sa srčanim aparatom, UŽIVAM! svakog trenutka, svakom svojom ćelijom, svaki molekul kiseonika kad krene iz mojih pluća u srce on ponese i jedan majušan deo tebe trenutka kada ga udahnem u tvom prisustvu, da ga krv pronosi po čitavom mom telu i ja ne želim da se branim, naprotiv, ja želim da se prepustim da me sasvim obuzme, da me opije, da me ubije, jer iza tog slepila koje ostavljaš za sobom ja na koncu shvatam da samo mrtav mogu da ti se predam u celosti, jer samo ako nimalo nisam svoj ja mogu potpuno da budem tvoj. Iako niko normalan na tako nešto ne bi pristao ja tu abdikaciju potpisujem jer jasno vidim da je to jedino i pravo rešenje…“. Ćutali smo. Ona nije gledala u mene, nije ništa izustila a ja se nisam osećao bolje, ali sam se i dalje osećao kao srećni dobitnik koji ne zna šta bi sa svojom nagradom. A soba je i pored nas u njoj i dalje delovala nekako prazna, nepopunjena…