O prijatelju uspelom u životu

Imaću svoj osmi mart. Desiće se, kupio sma kartu i oran sam da se provedem, osim ako mi jednog jutra na putu do prodavnice ne padne klavir na glavu i ubije me. Ili tako nešto.

Kajanja, ona gorka, ona malo slađa, sve to jednom ispliva na površinu, u paketu, u pogrešnom trenutku, ne fatalno pogrešnom, ali u nevreme. Da razvedri valjda… Ne kaješ se, šta više na protiv, pa ti samim tim nije jasno ko bira taj trenutak? Čudna je naprava mozak, šta sve pohranjuje u sebi. Sve ono čega bi da se setiš,  sve ono čega ne bi, pa se setiš. A ono ružno malo duže boli, pa duže i ostane da živi u tebi, da tinja, da traje i istraje dovoljno dugo da potisne ono lepo u neki ćošak za koji i ne znaš da ga imaš, dok te ne stegne, neka zebnja oko srca, kao da se krvotok polako ledi i više nije ni toplo k’o što ume da bude (k’o što treba da bude).

Koračaš sporim korakom kroz život, nekim svojim tempom, koji sam sebi diktiraš i odgovara ti, čni te zadovoljnim, ispod radara si, ne skupljaš mrve, trudiš se da prođeš, neopažen, neuočljiv, nađeš svoje parče mira i tišine, svoje samoostvarenje, sreću i utehu, ali ne nalaziš. Ne trudiš se dovoljno, ili tražiš na pogrešnom mestu. Možda ne vidiš ono što ti je ispred nosa (e to je već tragedija), a možda samo misliš da tražiš. Ima malo i od sudbine, u smislu raspleta događaja koje ne možeš da kontrolišeš, koje ne želiš da kontrolišeš. Rešenje se ne nazire, samo putokazi, delići, prigrlio si ih, hrliš ka tom svetlu, nada je mlada a krvotok još uvek nije zaleđen, srce pumpa, živ si, možda ako ih skupiš dovoljno, dođeš do rešenja, do samozadovoljenja.

Trudim se da živim pod svojim uslovima, oslobođen govorkanja, sitnih pakosti, tuđih žudnji… Želim da čitav spoljni svet udahnem duboko, ne bojim se, ima tamo mulja i katrana, ima otrova koji štipa za oči, ali tamo ima čitav jedan svet koji ume da bude baš lep ako pogledaš u pravom smeru…

Ponekada opet,  imam osećaj kao da priželjkujem taj klavir i to me užasava. Imaću svoj osmi mart…