Momma Look a Boo Boo Day

Zvala se tako grupa iz moje mladosti. Fantastični momci, fantastični muzičari. Slušam danas nešto malo Waitsa, malo Kafanki, malo Zappu, pa mi padoše oni na pamet. U to vreme (neke ’90) su bili jedna od najinspirativnijih grupa u gradu, po mom mišljenju, a ako ne to, ono su bili sigurno retki ako ne i jedini koji nisu svirali rock i metal (tada).

Ne znam kada su tačno nastali, ali znam da sam bio kao omađijan prvi put kada sam ih slušao i otada nisam propuštao njihove svirke (dobro možda po neku). Bio je neki festival u Domu Kulture, bio sam tek kročio u srednju školu ili na pragu da to uradim, svirao sam gitaru, bio napaljen na Gunse, imao sam kratku kosu, nosio spuštene tregere i karirane košulje (koje i dan danas volim da nosim) i pratio sam sva ta dešavanja, kojih nije bilo puno u to vreme, a sva su bila fino ispraćena od strane nas klinaca. Dan danas ne mogu da se načudim kako je ta „scena“ uspela da umre, da o(p)stane jedva, da se drži na dva, tri benda, koji su snimili neke albume skoro, ali slave nemaju. Tada nije moglo da se snima ko danas na svakom kompu kod ortaka, u njegovoj sobi, bilo je to sve mnogo teže i skuplje, nije bilo youtube-a… Oni su svirali u postavi: sestre Rakić (čini mi se) – glas & klavijatura, Vlada Vej – gitara, Meda – bas, Dule Buđa – gitara i Pera – vokal (Dule je kasnije postao fantastičan bubnjar i to je ostao do dan danas). Izašli su na binu kao da će da piju pivo ispred prodavnice, sestre ok, Vlada i Meda su uvek bili preozbiljni, ali Pera i Dule ko raspuštena banda, k’o da su u dnevnoj sobi, sećam se kao juče, Buđa je izašao zadnji, im’o neku crno-belu košulju i široke pantalone, ogromnu bradu i afro frizuru, seo na jedno malo pojačalo i nameštao zvuk svoje gitare, malo sviruckao onako opušteno, nonšalantno… Ne znam da li je Pera išta rekao u smislu obraćanja publici ali kad je počeo da veze… Pera nije pevač, ne u tom smislu, ali ima neki glas šašav, ume da zbrza 2000 reči u 3-4 stiha, ima neki growl/scream (ne baš al’ tu, specifičan) šoumen je, razigran je, harizmatičan i skače, sve jače i jače… Muzika ga je pratila, a ja se sećam da je to bio prvi put u životu da čujem tako nešto. Bilo je tu etno motiva, malo Primusa, malo Mr. Bungle-a, sve debelo obojeno dzezom, Čakijevi neparnjaci, poliritmija, fantastičan ton na basu i gitara koja čas uleće u fanki ritam, čas u HC rifove, ne možeš da pohvataš (Vlada je tada važio za jednog od najboljih mlađih gitarista u gradu, danas jedino nije toliko mlad i nije u gradu…). Sa sestrama su odsvirali Alanis Morisette, neki The Cranberries i još nešto, a ond akad je Pera preuzeo počeli su da prže svoje stvari, tekstovi na vlaškom, engleskom, francuskom, Pera se krevelji, masa u transu, opšta ludnica…

Bili su hiroviti. Jedno vreme su često svirali, a onda su prestali, pa su nestali, pa su se vraćali, neke (relativno) kratke svirke, ali uvek novi materijal, uvek sveži, uvek drugi fazon… Onda ih je život malo razdvojio, ali nikada sasvim, jedno vreme su svirali u ovoj varijanti, (preporučujem i lemur, saskovo oro, vej’s oro, šibaju zvezde…)  u nešto izmenjenoj postavi (Sima – bas, Sasko – harmonika & klavijature), a onda su formirali nešto novo. Nisam ih čuo odavno, a slabo ih i srećem da ti kažem pravo… nikad više takav bend u našem malom gradu… a to mi malo nedostaje, tako nešto bih voleo da slušam makar jednom u 2 meseca, nešto novo, nešto iskreno.