Bašta dobra bez zla

Sve svoje tišine, sve što sam oćutao, progutao, svio sam pod jedno krilo kaputa. Težak je štof, stari kroj, siguran, kontam štitiće od bljuzgavice. Ne znam želim li s’ kim da delim. Moj vrt, moje cveće, sve boje koje sam naslikao do sada. Iz svakog cveta opojan miris o kojem sam žudeo, koji sam sanjao, o kojem sam pisao s’ proleća kada se budi i s’ jeseni kada se uspava, pa kao da zamre, al’ ja znam da je jedno oko uvek budno, gleda, odoleva, tupi zimski mirisi i oštri, lepljivi letnji, na prezrelo grožđe, slatki. Svi su tu, u mom dvorištu, tuku kao srce školarca.

Leptire sam preselio iz stomaka, ne trebaju mi više tamo, nek lete slobodni, po mom dvorištu. Ptice pevačice i rakuni. Trava je zelena, a nebo kristalno plavo i jedna klupa iz dedine strugare, nelakirana, u sredini. Ne baš u centru, ali tu. Taman gde ja hoću. Gde treba. Pod velikim drvetom. Daću mu ime ako mi bude tražilo. Horizont se nazire kao linija koja nikada nije jasnije odvajala nebo od zemlje, ali su oni tu u mom dvorištu spojeni neraskidivo, kao jedno i nije nemoguće hodati po oblacima. Meki su i beli kao sneg, paperjasti može na njih da se spusti glava, da se odspava, da se na trenutak zaboravi na brige.

Sedim, gledam, dišem i smejem se. Konačno. Nije mi puno ni trebalo, samo dok sam naučio kako, sada mislim da bi mogao da se potrudim da budem savršeno srećan i da nastavim da učim. Imam dobar smer.

Tamo je neki čovek u odelu, ozbiljan i namršten. Džepovi su mu puni novca, u svakom ima po jedan crni kožni novčanik napunjen do vrha, miriše na prezir, na izdaju, kezi se oholo i zlurado. Iritira. On je daleko od mene i put mu je nedostupan, prekriven mojim zimskim kaputom, pa se ne vidi. A i da nije, ne bi on hodio tuda, nema tu ništa interesantno za njega, samo trava i kamen, koje zimi pokrije sneg do novog proleća.

Taj novogodišnji (jedan od onih postova koji su redovni koliko i novogodišnji koncert u Beču)

Sada da me neko pita koja mi je bila bolja godina, 2012 ili ova 2013 što nam sada izmiče, ne znam šta bih mu odgovorio. Nezahvalno je to nekako upoređivati. Suma sumarum obe su imale nedostataka, promašaja, kikseva, kako god; bilo je i prednosti, lepih momenata, nekih druženja, nekih ljubavi, muzike, završavao se faks, pa stresovi, dosta praznog hoda, izgubljenog vremena, neka misao kako je to sve moglo bolje i kvalitetnije da se uradi, ali i onaj dobro poznati osećaj topline oko srca i reči koje odzvanjaju u glavi: ništa ne bih menj’o.

Između ostalog ugasio nam se mojblog, pa smo preživeli, nastavili ovde, na wordpress-u i drago mi je da su tu isti oni ljudi koje sam čitao tamo, a drago mi je da sam ovde na(i)šao i počeo da čitam neke ljude koje sam možda mogao i tamo/tada a da nisam znao. Goste (Grofe :), Horhe, Robin, Tanja/Arrow/Strelke, Tresnjice, Sizife, Moon, Alana, Tride, Oloriel… da ne nabrajam dalje (da mi ne zamere oni kojih se nisam setio), hvala vam na svemu. Fali mi Krepki do duše, ne poznajem ga lično, ali mi se doima da je divno ljudsko biće i da Trešnja i Moon budu malo redovnije sa pisanjem, nedostaju mi 🙂 Da, tu je i Welt-ica koju sam tako voleo da čitam tamo/tada, a sada… i te kako je treba pomenuti i ona mi fali ovde, njena britkost, oštrina, inetligencija…

Ove godine sam se i zaposlio, radio od 1. Februara pa do skoro, do 18. Decembra, menjao jednu koleginicu, predavao biologiju, ekologiju i biohemiju (enzimologiju) u srednjoj stručnoj školi. To mi je možda i najlepše iskustvo ove godine. Uvukla mi se deca pod kožu i da vam priznam, par dana po okončavanju radnog odnosa, bio sam van sebe. Dok sam bio studoš, maštao sam ponekad o sebi kako držim čas, noću legnem da spavam pa počnem da predajem dok ne zaspim, dok se ne uspavam, tako da mogu komotno da kažem da valja verovati u snove, meni se takoreći ostvario jedan dečački koji nisam mogao da predvidim. Sada je tome kraj (makar trenutno, ne daj Bože na duge staze ili na neku večnost, pu, pu, pu) i nailazi onaj mrtav period koji traje do Srpske nove godine, a onda tamo, od 15./16. Januara nazad, u nove pobede, poraze, iskušenja. Imam neki čudan osećaj, ni ružan ni lep, baš onako čudan, da naredna godina neće da mi bude blagonaklona, kao što je ova bila, u smislu tog nekog zaposlenja i još tako nekih sitnica. Nije to strah, niti je ne-znam-kakva anksioznost, samo mislim da ne može dvaput da me strefi takva sreća, nemam takvo životno iskustvo, nije da se ne nadam ali prosto osećam da ću ove godine morati da se debelo oznojim, da zapnem da zaradim sve to. Ono što me u svemu tome na neki način brine jeste to da će opet biti dosta uludo utrošenog vremena, praznog hoda, ćorci su već počeli, ta neka trenutna, sitna razočarenja… Šta nas ne ubije… 🙂

Voleo bih u nekom pristojnom trenutku svog života da se oženim i postanem otac (možda ne baš ove 2014-te, ali opet ko sam ja da se bunim :). Sad, to samo po sebi nije ni lako ni teško, svakako nije preteran problem, može se, ali je činjenica da ne bih voleo da mi decu sutra školuju roditelji/tastovi i tašte/okolna familija… a ja sada nisam u mogućnosti ni sebe da izdržavam i kako onda svojoj deci da pružim makar malo više nego što su meni moji roditelji, ako je to moguće,  a to mi se sve nekako kosi sa činjenicom da živimo gde živimo, da je situacija takva kakva je, da nemam posao, itd. Nije mi bitno da li ću imati sina ili ćerku, ili i sina i ćerku ili više, dokle god su živi i zdravi. Jedino bih eto voleo (ako do toga dođe i okolnosti dozvole) da ako bude ikada sin, da se zove Dimitrije, to ime mi se oduvek vrzma po glavi, odzvanja i mami mi neki tanan osmeh na lice.  Kažu ljudi tu ne treba žuriti, nije da se može isplanirati, šta je tu je.

Svima vama dragim ljudima ovde na wordpress-u (a i šire, zašto da ne) bih od srca najiskrenije poželeo puno zdravlja i sreće, jer su svi oni na Titaniku (ovde se možda ponavljam) bili bogati i zdravi, pa su izginuli jer nisu imali sreće. Nas nek prati makar malo, za ostalo ćemo da se snađemo, ne kaze Tanja džabe da smo seme zajebano, pa jednom da budemo ali u našu korist. Ako bi neko sebi poželeo posao, porodicu, decu i ja mu to od srca želim. Svakako da se dugo čitamo i družimo ovde, možda nekad i da se okupimo negde pa uživo… Živi bili 🙂

Uvuk’o se neki đavo u ljude

Sve se nekako menja… čak i kada pomislim (da se menja) na neki meni neobjašnjiv način, ono me razočara svojom matematičkom pravilnošću, „silom tog zakona“, što bi rek’o Maltus. Samo ja ne vidim obrazac, znam da je tu, ali ne mogu da ga uhvatim, jer nema ni glavu ni rep, nego je nekako nemušt, ne izdaje se da postoji, ali nije ni da se krije, nije nikome stran, ni meni, ni drugima, možda samo dobro maskiran, niko ne obraća pažnju na njega, on to koristi i kreće se kao stihija, poput lavine i boji sve na svom putu, u jednom jedinom potezu…

U periodu od „nekad“ do „sada“, uvukao se u ljude, ćutao neko vreme, tinjao, rastao, a onda kada je dovoljno ojačao snažno je lupio šakom o slagalicu i delići su se razleteli, neki da nikada ne budu nađeni, zatureni, sami i eventualno zaboravljeni.

Imam tu tendenciju da ponekada živim „u juče“, ne sasvim, već pomalo, koliko želja da me mine. Ponekad mi previše stvari nedostaje i onda volim da se setim i „otputujem“. Da zabacim glavu unazad, zažmurim, podignem noge na hoklicu, prekrstim ruke na stomaku i pustim da me septembar opije. Šuška lišće, noć sve češće napada dan, fenjeri se pale, ulice mirišu na pečene paprike. Vetar razuzdano juri, a niko ne beži kući da bi se sklonio. Svi su tu na jednom mestu, ruka u ruci, osmeh, poljubac, uvelo lišće pod tabanima, poneka barica i kap kiše hoće da isprska obraz. Samo to, nikako da smeta.

On se krije u mozaiku tuđe sreće, tako vešto da ga niko ne primeti. Strpljiv je i uporan u svojoj nameri i polako otkida parče po parče dok sve ne nestane, ne skidajući osmeh sa lica. Mi ga hranimo svojom sujetom i srećom, gordošću i ljubavlju, a da toga nismo ni svesni, a on nam za uzvrat nesebično daje; bola, tuge, otuđenosti, straha i mržnje prema drugima, jer on zna da je ljudski davati. Širi se kroz ljudska srca volšebno, kao virus, zaprlja dušu koliko kad kap crnog mastila padne na belu tkaninu pa počne da se širi i upija osvajajući milimetar po milimetar.  Otvorim oči i vidim ga u svakom listu, u svakoj bari, na detinjem naboranom čelu… Pitam se kada li će da prestane i vrati mi septembar onakav kakvim ga pamtim, kakvim volim da ga se sećam i kakav priželjkujem iz godine u godinu. I ne samo septembar…