Srce je ćup u kome duša spava

Postoje trenuci kada sam čvrsto uveren da me je sudbina spasila. Kada kažem spasila, mislim i od samoga sebe, ne samo od drugih.  Kao da je bdila na mom ramenu, kao ptica, na pomen nevolje slala vetrove dovoljno jake da oteraju plimski talas na neku drugu stranu. Neke talase sam i sam stvarao. Bacao sam kamen dovoljno jako i dovoljno često ne bi li poremetio površinu vode da ne bude mirna, tiha i postojana i nije se moglo videti u dubinu, a kamo li u budućnost, iako ju je nekada moguće predskazati. Ne treba biti gatara, samo otvoriti čula za svet, udahnuti duboko i biti spreman za ono što povuče sa sobom. Nekada bi me talasi zapljuskivali namerno, zato što mogu, jer su veći i jači od mene, a ja sam dovoljno inferioran da se suprotstavim. Odolevao sam, trudio se da budem nasmejan, zagledan u pozadinu talasa, u unutrašnju stranu, u blisku budućnost koju mi nosi. Nijednog se ne stidim. Svi su oni stali u sliku, sve plime i sve oseke, čak i oni talasi koje je sudbina uspela da oduva da me ne pokvase, da me ne obeleže, i oni su našli način da se utisnu, samim tim što me nisu ni takli, računaju se  i te kako, sve je to kreiralo jedan okoliš daleko od perfektnog, intiman, moj, koji me je izabrao i koji sam izabrao da se njime krećem..

Dok ležim pogleda prikovanog u beo plafon, oko prati nepravilnu liniju pukotine koja se širi jako sporo, ali konstantno, po malo, kao bolest, osvaja prostor, a ja hvatam sebe kako odmotavam klupko prošlosti u tišini i nežno da se ne bi neka slika pocepala ili zgužvala.  Slike se smenjuju kao u albumu neke su izgubile hronologiju, ali ne i značenje i ja se sećam akcija, sećam se reakcija … Kao da gledam film u kome sam bio nekada glavni a nekada sporedan ali akter u svakoj sceni, na svakoj slici, priča mog života, počinje polako da dobija audio dojam. Jedan postojan zvuk. Zvuk kao tok vode, konstantan i bez oscilacija, kao šum, tih, pa sve jači ali ne prejak. Ne dešava se u glavi, odakle naviru slike sećanja, zvuk dolazi iz grudi. U grudima ima jedno mesto koje je esencijalno za sve o čemu sam do sada govorio. Bez tog mesta nema talasa, nema plime i nema oseke. Bez tog mesta ni sudbna ne bi mogla da veze fine niti budućnosti. Nema akcija, ni reakcija. Na tom mestu ima jedan ćup, mali je i crven. U tom ćupu duša spava. On nije zemljan, od krvi je i od mesa, kao i sam čovek, zato je jako važno da se dobro čuva da se ne razbije. Prazan je čovek bez srca i duše.

U ćupu duše rađa se jedan osećaj fragilan, jedan mali izdanak, znam da neće da se slomi dok bude probijao napolje iz srca, iz ćupa, na svetlost dana. Poznat osećaj a mlad i žarko želi napolje. Klija polako taj osećaj u meni, strpljiv je i kada bude bio dovoljno jak, on će samo da otškrine poklopac ćupa da klisne u dan.

Umoran sam od toga da ispadam drkadžija svaki put kada me pogodi neka sitna istina kao mala ledena grudva. I boli jebi ga, ostavi ti trag na koži, na duši, ali taj se ne vidi, to samo ja znam. Kao da je skrivana, nevešto, ne izmaknem se, a ona pogodi, pa se topi, pa i iscuri na kraju, a uvek iscuri i napravi potočić tu kod mene, kod nogu i ne treba je doživljavati previše tragično i niko neće da umre zbog nje (na sreću, ili na žalost), ali ne bude baš ni prijatna, ogoli, štipa, peče i ostavlja taj trag koji se skida, ali teško, treba mu i malo vremena i malo nege…
Istina ne ide u oba smera…

Treba mi semipermeabilna membrana…

(Pred)Novogodišnji… želim…

Ne znam šta bih rekao. Rešio sam prošle godine da mi ovaj tekst, pisan dan, dva pred doček Nove godine bude poput neke tradicije, ali sam ovih dana nem, bez teksta, reči su me napustile i stvarno ne znam šta bih napisao, pa možda bude malo konfuzno… jer nije da nemam samo ne znam kako bih. I od čega da počnem? Početak se ne nazire, a kraj svakako da, kraj jedne odlazeće, da ne kažem umiruće, godine na izdisaju, imam utisak da se sporo i teško, kao nasukani kit odvlači u more zaborava. A šta nam nosi neposredna budućnost, to tek nekako nemam baš želju da (sa)znam, jer ako nova bude nalik na ovu odlazeću godinu, neće da valja, ni globalno, ni lokalno, a ni lično. Sećam se prošlog novogodišnjeg, pa je jedan od komentara bio Horhe, sa rečima: „Da znaš samo da može posle dobre godine da dođe vrlo dobra, tek onda ide jedna grozna, tako da možda nisi ispucao kredit…„, ne znam da li je ova bila grozna, da li sam ispucao kredit, nije bila Bog zna šta, imala je i lepe momente (mene lično što se tiče), samo ih je imala baš premalo, nije da sam prezahtevan, ali na prste jedne i po ruke da ih izbrojim, a moguće je i da se život odmotao malo više nego što treba, pa sam imao materijala, da ne kažem peripetija… Ne bih sebi poželeo još jednu ovakvu jer je bila poražavajuća generalno, ali ako je ona sledeća ta grozna, onda bih drage volje zgrabio još jednu ovakvu, a svakako bi mi trebala jedna vrlo dobra, iako nisam ni od vrhunske odustao, ali se nekako ne nadam, pa ako me „opali“, neću da se žalim. Ušlo mi je nešto u srce, ovih dana, neki osećaj koji ne umem da rastumačim drugačije nego kao vesnika nekih nadolazećih događaja koji ne moraju nužno da budu ružni, a skeptičan sam, ne znam da li da se plašim ili da se nadam, sit sam sitnih razočarenja, a ona krupna ne znam mogu li više da amortizujem…a ono u grudima pulsira, nekad jače, a nekada slabije, neizvesnost, šta bude, biće.

Rekao sam sebi bez imena, ali ću morati da pomenem, da se osvrnem, na ovo ovde mesto, na ljude… Prošlo je sada više od godinu dana kako sam sa mojblog-a došao ovde, pišemo, čitamo se i sada već mogu da kažem da sam pored ovih, koje volim da svojatam i nazivam „moji sa mojblog-a“, naišao na neke divne ljude koji fantastično pišu, pametno pišu, priče, pesme, kratke forme, recepte, ispovesti, zapažanja… i može čovek posle čitanja da se oseti boljim i kvalitetnijim, uživam i nadam se da ćemo dugo, dugo da se čitamo i družimo. Neki su zatajili i iz nekog razloga nisu tu, nedostaju, znaju koji su… želim im da ih bude više dogodine, ako i oni to žele…

Sam nemam neke posebne želje, ostale su iste, jer se one prošlogodišnje nisu ispunile, a i ako neka jeste ja je nisam opazio da je zgrabim. I to sam rekao da neću na glas. Jedino zdravlja i sreće bih poželeo svakom od Vas koji se čitamo i družimo ovde na word press-u, želim nam da ta magija traje dugo, želim da znate da čitati Vas (znate ko ste) meni predstavlja veliko zadovoljstvo, pa se iskreno nadam da nećete još dugo da prestanete, ako ne morate. Život pritiska znam, želim nam da malo popusti ako može, ako ne, nikom ništa…  Od srca vaš Duledudule :*

Bašta dobra bez zla

Sve svoje tišine, sve što sam oćutao, progutao, svio sam pod jedno krilo kaputa. Težak je štof, stari kroj, siguran, kontam štitiće od bljuzgavice. Ne znam želim li s’ kim da delim. Moj vrt, moje cveće, sve boje koje sam naslikao do sada. Iz svakog cveta opojan miris o kojem sam žudeo, koji sam sanjao, o kojem sam pisao s’ proleća kada se budi i s’ jeseni kada se uspava, pa kao da zamre, al’ ja znam da je jedno oko uvek budno, gleda, odoleva, tupi zimski mirisi i oštri, lepljivi letnji, na prezrelo grožđe, slatki. Svi su tu, u mom dvorištu, tuku kao srce školarca.

Leptire sam preselio iz stomaka, ne trebaju mi više tamo, nek lete slobodni, po mom dvorištu. Ptice pevačice i rakuni. Trava je zelena, a nebo kristalno plavo i jedna klupa iz dedine strugare, nelakirana, u sredini. Ne baš u centru, ali tu. Taman gde ja hoću. Gde treba. Pod velikim drvetom. Daću mu ime ako mi bude tražilo. Horizont se nazire kao linija koja nikada nije jasnije odvajala nebo od zemlje, ali su oni tu u mom dvorištu spojeni neraskidivo, kao jedno i nije nemoguće hodati po oblacima. Meki su i beli kao sneg, paperjasti može na njih da se spusti glava, da se odspava, da se na trenutak zaboravi na brige.

Sedim, gledam, dišem i smejem se. Konačno. Nije mi puno ni trebalo, samo dok sam naučio kako, sada mislim da bi mogao da se potrudim da budem savršeno srećan i da nastavim da učim. Imam dobar smer.

Tamo je neki čovek u odelu, ozbiljan i namršten. Džepovi su mu puni novca, u svakom ima po jedan crni kožni novčanik napunjen do vrha, miriše na prezir, na izdaju, kezi se oholo i zlurado. Iritira. On je daleko od mene i put mu je nedostupan, prekriven mojim zimskim kaputom, pa se ne vidi. A i da nije, ne bi on hodio tuda, nema tu ništa interesantno za njega, samo trava i kamen, koje zimi pokrije sneg do novog proleća.

2099 (Početak kraja)

Godina 2098. nesputana, lišena svih problema i bremena modernog doba, ušetala je u živote ljudi tiho, nije zvonila, vrata su bila otključana, niko je nije hteo, nije želeo da se desi, ne tako, ne u tom stilu, ali se niko nije ni bunio, niko se nije pretrg’o da je udostoji bilo čega, pomena, poljupca, tapšanja po ramenu, svi su je sačekali kao da je još jedan dan u nizu, u mraku, bedi i nesreći, ona je stigla i ozvaničila je početak kraja. Petak trinaesti desio se samo jednom, druge nedelje juna meseca, u septembru i decembru je zakasnio jedan dan, u aprilu i julu dva, a u novembru je poranio za dan, a taj jedan koji se desio nije bio najnesrećniji za nas, cela prethodna godina se vukla, curila i raspadala se, i’šutirana kao ker bez gazde, lutalica puna buva, sva krastava i niko je nije hteo i niko nije bio srećan, jer je svako znao da nova godina ne može da donese nikakve promene. I nova pre nje. I nova pre nje. I deset pre nje. Dvanaest godina kao dvanaest majmuna. Svaka gora od gore, taman kad bi čovek pomislio to je to, ona sledeća iznenadi nekom novom nesrećom, svežom i potentnom, punom mračnih iznenađenja, opskurnih, praznih obećanja, okićenom nemaštinom, strepnjom… Izvitoperilo se sve i narod je prestao da se moli, utišao se i zavukao u rupe, počeo da strepi i da se nada, u sebi, da će da prestane. Narod je prestao da ište promene, bolje sutra niko nije mogao da obeća, narod se samo nadao da će brod da prestane da tone, da smo dotakli glib koji je kako tako stabilan da nas drži na površini dok neko ne dođe da nas izbavi, da nas spasi. Ali ko? Ceo svet je bio u glibu, ne Evropa, Svet. Evropu je kao jedan mali, ali značajan deo sveta, kolevku civilizacije, pogodilo sve što je moglo, od finansijskog, ekonomskog kraha, preko bolesti koje su iz godine u godinu zamalo poprimile pandemične dimenzije usled teške materijalne situacije koja je uslovila sve grane društva pa tako i zdravstvo; inflacije, nestašice, previranja, podele, pa novi ustavi, nova rešenja, ruka ruku mije, nove koalicije, nove granice i novi uslovi, a sve se to odrazilo i na nas, samo deset puta jače i postali smo smetlište istočnog bloka. Slovenija je nestala negde duboko u kandžama Italije, sa sve hrvatskim primorjem, zemlje zapadnog sveta su postali jedna moćna mašinerija. Francuska i Španija na silu, Beneluks jako lako; kreatura napravljena da preživljava, sa druge strane Ural je stajao kao zid preko koga niko nije niti hteo, niti smeo, sve i da je mogao. Zemlje istočnog sveta, izgubile su sve osim geografske pozicije i istorije, zaveštanje o onome što su nekada bile, a zapad nam je stavio lanac sa velikom kuglom na jednom kraju, ovi mladi naraštaji danas, nemaju oni pojma šta je to Rumunija, Bugarska Moldavija, Sevastopolj… Postali smo nešto poput pacijenta, koji nepomičan živi u nekom svom magnovenju, svestan ali nemoćan, na račun aparata koji ga održavaju u životu. Svelo se na neki pozajmljen život, koji će u nekom trenutku morati da se vrati… do poslednje pare. Desilo se i nekoliko stvari koje nikako nismo mogli da predvidimo, seizmički talasi, kretanja ploča koja nisu bila ni izbliza fatalna kako je onaj matori film sa Cusak-om to predvideo, zemljotresi i nekoliko manjih vulkanskih erupcija, povećanje nivoa svetskog mora kome je prethodilo globalno povećanje temperature, jedna havarija nuklearne elektrane i trostruki porast zagađenja vazduha.

Bežanijska kosa, blokovi, Ledine, sve je to danas Zemun, sve do Surčina, do Batajnice, Dobanovci i aerodrom Nikole Tesle i dalje, do Bečmena i Jakova, Ugrinovci, Busije i Vojni aerodrom, sve do Banovaca… čitavo prostranstvo gusto naseljeno raznim svetom, velike i male zgrade koje su godinama nicale kao pečurke posle kiše i prekrile polja i livade, infrastruktura koja je nastala tako brzo i tako kratko bila nova… Preko Save i Dunava je ostalo ono što se danas zove Stari Beograd koji se kao virus raširio po Lipovici, Ripanj, Vrčin, Grocka postali su granica, a Vinča, Kaluđerica i Jajinci centar, takoreći. Jedini grad koji je preživeo Evropu i sve nedaće koje su je zahvatile, u pravom smislu reči preživeti. Od unutrašnjosti nije ostalo mnogo, u prvom redu ljudi, prestonica je posle sloma htela ne htela, sve snažno povukla u sebe, široko raširila ruke ne bi li primila svu svoju decu pod pretnjom po sopstveno zdravlje, ali izdržala je, sva ta stopala koja su pregazila Savu i Dunav, Brankov most i onaj drugi, Pančevački i onaj treći, onaj novi, onaj bez imena… A ljudima je svejedno, oni egzistiraju poput mrava u mravinjaku, vre kao u košnici, kosti u utrobi neke velike životinje koja sporo vari.

Sava ne voli gomile hartije i svakojakog đubreta koje su nikle po ulicama umesto kontejnera, mada mu je mama objasnila da to tako mora i zamolila ga da ne diskutuje o tome sa ljudima koje ne poznaje. Sava je prekjuče postao punoletan, sava je kompletirao svoje osnovno obrazovanje, nema novac da studira i ima talenat za muziku. Sava svoje negodovanje izražava tako što umesto fudbalske lopte šutira konzerve osvežavajućih bezalkoholnih napitaka koji imaju toliko kalorija da mogu da zamene čitav obrok. Savin najbolji drug Uglješa nije završio srednju školu jer ga je otac zaposlio odmah posle osnovne da radi na deponiji elektronike, materijala, kućnih aparata i bele tehnike. Njih dvojica su rođeni u istom kraju, upoznali su se u osnovnoj školi i od tada su nerazdvojni. Sava je stariji godinu dana ali kako dani odmiču u zaborav ta razlika se briše do neprepoznatljivosti. Oni su jednostavni momci kojima ništa nije neophodno, a jako malo im je dovoljno da budu srećni, tri stvari konkretno: basket, Megadet i pljeskavica iz Renesanse, koja je priuštljiva, jakog ukusa i posve sumnjivog porekla.

Oni su danas krenuli pešaka sa Bulbudera pored Novog groblja i tamo gde Cvijićeva preseca Zdravka Čelara našli se sa trećim drugom. Boris je najmlađi, Boris je srednjoškolac i kad završi srednju školu radiće sa ovom dvojicom na deponiji. On je dosta drugačiji. On kosarku više voli da gleda, nego da igra, a pošto živi u zgradi pored terena za basket, dugo je posmatrao, sedeći na gomilama šuta, cigle i armiranog betona, Uglješu i Savu kako igraju vikendom ili posle posla, ponekada. Tako je počeo da se druži sa njima. Boris nema neke ambicije u životu, ima albinizam i ove globalne klimatske promene koje su zahvatile planetu u proteklih dvadesetak godina, njemu baš smetaju. Neki dečaci u školi su ga zbog albinizma zvali „Marsovac“ i taman kada je to počelo da prestaje da mu smeta, oni su prestali da ga tako zovu jer im je Uglješa pripretio batinama.

Danas oni idu na Viline Vode, u Dunavskoj ulici skupilo se puno sveta i Borisu sijaju oči. Sava i Uglješa su takođe vidno uzbuđeni. Svaki put kao da je prvi, taj događaj im je nešto najimpozantnije što su videli u svom životu, srce krene jače da pumpa i zastane im dah. Dubok zvuk nalik na one koje proizvode pojedini duvački instrumenti, prati ga gvozdena škripa i dok se ogromne kapije brane lenjo otvaraju kao čeljusti nekog davno izumrlog dinosaurusa, penje se nivo i voda plavi sve ono što je nekada bila luka u prošlosti. Masa ne diše, svi ćute, sigurno nekoliko hiljada ljudi poređani duž bezbedonosne linije, Dunavske ulice, kako to simbolično zvuči, reka ulazi  i plavi veliki deo kopna, van domašaja ostaje samo ulica koja nosi ime po toj istoj reci, a voda na plećima nosi najveći brod koji je Dunav ikada primio na sebe, veći teško da bi i mogao da plovi, ne vidi se paluba niti ima nadgradnje, samo ogroman crni trup sa jednom masnom belom linijom i nekoliko otvora, dok ulazi u luku bulb-pramac pravi talase koji udaraju o barijere, a kapi vode prskaju svetinu. Sve se to dešava sporo i trojica drugara posmataju uplivavanje kao omađijani, čuje se brodska sirena i viori zastava Unije sa krme.

„Jednoga dana i mi ćemo raditi na ovakvom brodu“, siguran je Sava, „Imaćemo ispeglanu uniformu, pravilo službe, topao obrok i pristojnu platu, onu za koju možeš da kupiš ne pljeskavicu, nego čitavu ćevapdžinicu…“.

Danas je 17. April i trebalo bi da je proleće. Godina je 2099. Petak trinaesti je pao u februaru i martu, a u junu će zakasniti za dan, u septembru i decembru za dva. Desiće se još u novembru i teško da će to biti najnesrećniji dani u godini. Veliki brod dolazi iz Panonskog mora i donosi pakete vode za piće i hrane u konzervi…

Blogeri se igraju

Nominovala me je Negoslava, mogu da kazem da su (mi) pitanja teska… počinjem:

1. Da li volite dovoljno?

Evo prvog teskog pitanja, mogu da kažem da se nadam da volim dovoljno, a koliko je to dovoljno i da li je, to će morati da posvedoče oni koje volim 🙂

2. Da li ste voljeni dovoljno?

Svaki dan!

3. Da li mrzite bar malo?

Plašim se da mrzim i previše, svašta me iznervira, što čujem na TV, pročitam u vestima… A takav sam tip osobe jbg, tako da bes samo kulja i porcije mržnje sa njim… na tome moram da radim… za svoje i za tuđe dobro.

4. Da li ste zaljubljeni?

Nisam zaljubljive prirode, ne znam da li je to mana ili vrlina, ali kada volim, volim svim srcem, bezrezervno 🙂

5. Da li biste oprostili prevaru?

Ne znam… možda, verovatno ne bih… mislim da bih se okrenuo i otišao, u nekom trenutku.

6. Da li biste molili za optoštaj prevare?

Nije se još desilo da sam prevario, tako da ne znam… možda i bih, ali zašto sam onda varao na prvom mestu!?! I mogu i ne mogu da razumem prevaru, ali ja koliko god da sam bio puta u situaciji da prevarim, to nisam uradio, nisam imao potrebu za tim, jer sam bio savršeno zadovoljan 🙂

7. Da li biste izdali nečiju prevaru?

Savest je opasna stvar. 😀

8. Da li dajete milostinju?

Da. Mada recimo ne dajem (mahom) prosjacima, onima kojima ništa ne fali i mogu da (za)rade, klinci cigančići i slično… neko moje sujeverje, pa ne dajem, ali i njima dam… ponekad. U Po ih više i nema kao nekada… otišli i oni u Bg 😀

9. Da li pomažete bližnje?

Trudim se. Koliko sam u mogućnosti i kada treba, ne volim da se tiskam ako moja pomoć nije neophodna, a neki „moji bližnji“ ti to i stave do znanja, varijanta „smetaš“… 🙂 kad mogu i kada je neophodno, da!

10. Da li popovima ljubite ruke?

Čast izuzetcima, ne volim popove nešto naročito, a i ne idem u crkvu, pa i nemam prilike, a one popove koje lično poznajem, ne traže mi da ih ljubim u ruku, najčešće se samo izgrlimo, rukujemo i poželimo dobro zdravlje.

11. Da li vam neko nedostaje?

Mnogo! Fale mi moji Italijani (tetka, teča, sestra i brat), burazer koji je u Dubaiju, drugi burazer koji je u Višnjici, ali se retko viđamo (mada ću njega da postignem), fali mi gro nekih ljudi koji više „nisu sa nama“, pomenem ih i setim ih se… nekada ne znam da li mi ovi mrtvi više fale od živih, baš zbog tog nepostizanja, imam dva ortaka na brodu su, a veliki su mi prijatelji, oni mi nedostaju, fazon kod toga je da i kada uspem da postignem d se vidimo, provedemo vreme, ispričamo se i oprostimo pred put, tokom separacije imam utisak kao da nije bilo dovoljno, mislim da je to ono što se zove „začarani krug“ ne bih dalje nabrajao…

Moj skroman set pitanja (nisu neka, sklepao sam ih na brzaka, više sam pazio na svoje odgovore):

1. Da li biste otvorili dušu potpunom strancu?

2. Da li biste skakali bandži (pod uslovom da do sada niste)?

3. Da li biste šetali bosi po kiši, bez kišobrana?

4. Da li ste nekada osetili takav naboj sreće u grudima (ili nekom drugom delu svoga bića), da vam je došlo da šetate bosi po kiši, bez kišobrana, dok vas posmatra pun kej ljudi?

5. Da li vam se desilo da vam „isklizi“ kroz prste, bespovratno?

6. Idealan „letnji raspust“ za vas je…?

7. Da li biste je nosili u naručju bosi, dok pada kiša (za dečake); da li biste dozvolili da vas nosi u naručju, bos, dok pada kiša (za devojčice)? 🙂

8. Koliko ste kišnih kapi uspeli da uhvatite na usne do sada?

9. Jeste li pomislili nekada da prodate dušu đavolu?

Necu nikoga posebno da ističem, prozivam, nominujem, ako neko ima želju da odgovori na ova pitanja slobodno neka se lati, može svako, a ne mora niko, živi bili 🙂 Negoslavi hvala još jednom! 🙂

Sanjam kao da je neka pozajmljenja godina…

Novi dan u kotlu. U paklu. Podigla se zavesa, bezglavi koračaju, ne moraju oni da vide, da čuju, da miris osete, oni imaju pravac, dat im je cilj i hode ka njemu u rekama, to je tako siguran korak da je jezivo da gledaš, mimoilaze me i odlaze u susret svojoj sudbini, za njima ostajemo go beton, sam samcit i ja. Ni pikavci, ni masna hartija od bureka, odbačeno srce istopljeno poput voska… ništa.

Presvukla se u jesenju haljinu, letnja i nije bila neka, rasparana, otužna, čak je uspela i da se skvasi, (pre)više puta, pa se isflekala i nije ličala ni na šta, ova zlatno žuta obećava, za sada. Padaju neke kiše s’ vremena na vreme i hladno je. A onda iskoči neki sunčan dan kao lutak na namotavanje, iz šarene kutije, spontano, iznenada, niko nije pripremljen i svi negoduju. A vazduh je resak, kao žilet seče niz obraz, u dlaku i para mi izlazi iz usta dok koračam u susret svom strahu, pa ko će koga da pojede, ja njega, on mene, sve jedno je zapravo, bez glave neću da ostanem, čak ću da prođem bez ogrebotine, bez površinske, ostaće samo ona unutra da tinja, da zri i proliferiše, ali nije ni važno ona se ne vidi, a nije ni prva. Nade nema, kod Vere je, na kafi uz razgovo((r)atluk), nije potrebna da je arčim bez veze, rizik je sveden na prihvatljiv minimum, u svakom slučaju ostaće rupa i dugo ću da je popunjavam raznim sadržajima sumnjivog i manje sumnjivog porekla. U ušima pritisak kao da su pune vode, osećaj u glavi kao da lebdim, a to mi sada ne treba, nisam ja ushićen, nisam blažen, a ponajmanje optimističan; dobro jesam blažen za neke stvari i zahvalan sam na tome, optimizam je pojela zbilja, ostavila je mrve da se služimo, pa je i ushićenje splaslo sa mogućnošću da ponovo naraste ako bude za to prilike. Voda u ušima, da, pritisak, neprijatan osećaj, ali nalazim da je i spasonosan jer ne čujem, pa sam blažen u neznanju, a i ne moram ja baš sve da znam, ono što me bude interesovalo pitaću. Asfalt podamnom kao pokretna traka, krećem se a stojim u mestu i znojim se i gubim kalorije i vreme, cilj, on je tamo negde i nikako da stignem, biće. Ne sekiram se preterano, samo kol’ko je rezon.

Sećam se, bio je ponedeljak, išao sam da kupim gel za brijanje, pa sam ugrejao vodu, skinuo majcu i nasapunjao bradu polako, miris mi se uvlačio u nos, sa sve penom, bio je muški pravi, onaj što podseća na očeve, autoritativan, a onda sam ušrafio žilet i zaorao prvu brazdu, lagano… Divan dan, bilo je još takvih…  Pa smo krstili Teodoru… Pa vikend u Bg sa Acom i Bokijem, kojih inače nema jer su na brodu… pa Kovačeva svadba, ja bio dever… pa Paun dobio ćerku, ja bio kum, dao ime Bojana… bilo je nije da nije, ne može čovek da bude alav, ne sme, skromnost je vrlina…

Plašim se činjenice da te više ne prepoznajem, da si mi daleka i da gubim link sa tobom, ono gore navedeno doprinosi mom fenomenalnom raspoloženju, ja se ipak trudim, a ti jedina možeš da rasteraš crne misli jer si magična, ti si navikla na mene takvog, ti ne tražiš opravdanja za moj strah jer znaš da je on opravdan i realan, ali i kada nisi toliko daleko, tabani se odlepljuju od asfalta, neka me sila vuče na suprotnu stranu, tvrdoglavost je opasna stvar kad se otelotvori i zaključa ostatak u ljusku od krvi i mesa… I jesam slab, slab sam pred tobom, jer ne znam kako da se oduprem, znam samo da imam taj osećaj u stomaku i to nisu leptiri, leptiri su ostali utopljeni u pivu, to je osećaj koji para iznutra, strah da ćemo se izvrnuti na postavu, ogoliti i okrenuti leđa jedno drugom, da neću moći da te osetim, prepoznam, dotaknem i uživam u tebi makar iz neposredne daljine, uvijem pramen kose na kažiprst, samozadovoljan, plašim se te senke koja se nadvija nad tobom kao zlo vreme, a ti ne haješ jer ne moraš, nasmejana si, a ja sam nemoćan, ne znam koji vetar da prizovem da oduva taj olujni oblak, a mrzim kad sam bespomoćan, kad samo mogu da stojim i da te posmtram sa nj(t)im ili da okrenem leđa i kao da me nema… ne sumnjam da bi mi bila kao malo vode na dlanu, i ne garantujem večnost ni obilje, ali garantujem da iako odlučiš da istečeš, pošteno ću da se napijem pre nego mi iskliziš među prstima.

Još malo pa će se preSvući još jednom u snežno belu haljinu, tamo krajem decembra, druga polovina tog zadnjeg meseca u nizu i onda brojimo sitno, a niko ni ne pominje, svi ćute kao da će da traje, a neće, samo imam utisak da će da prođe neprimetno i biće jedan neradan dan ili dva kao i do sada, svaki je tiši od prethodnog… Valjda dani iza što naiđu budu radni, da ogreje neko sunce, zubato makar, kroz tu rupu koju nevešto popunjavam… da vidim tvoj osmeh… makar na tren.

… i vreme ne tece vec se preliva, i nema, nema više vremena, nadanje je obmana za iskreno srce koje kuca kao da je svaki sekund konačan, koje pumpa neku tuđu strast da teče venama…

 

Cornerstone

On ustaje polako, nema razloga da žuri, nema razloga da ne uživa u tišini noći, ona spava pored njega, njeno vreme za buđenje će tek doći, kada otvori oči on već uveliko neće biti tu i ona to zna, a on je sada blagosloven da je posmatra dok spava, kako tiho izdiše tople porcije vazduha u jastuk, blažena za neznanje da on svako jutro provede gledajući u nju, pre nego što ga oblak obaveza obuzme i odgurne od nje. Mrak i dalje zri, šušti, narasta kao testo iako će ga zora proždrati za sat vremena kao velika riba što nemilosrdno proždire malu, ali dotle noć kao da je mlada, čuju se zrikavci, kroz vetar se kao kroz zavesu pronose zvukovi kojima grad najavljuje da se budi isto kao i on, samo što grad nema svoju lepšu polovinu ili bar ne zna da ima pa da se izgubi u njoj poput njega i zaboravi na vreme, grad je jedna veštačka tvorevina, grad je tu zbog ljudi, tvorevina sa tendencijom da joj ljudi udahnu malo svoje duše, nesvesno, dok žure da zakasne, dok se sekiraju i plaču, ili se smeju, grle i ljube i tada grad kao da je živ ali u onom smislu živ, kao da se i sam smeje, ta velika košnica, kao entitet odgovoran za svoje postupke.

Spušta stopala na vunenu stazu ispred kreveta dok ustaje i trenutak provodi kao da duboko razmišlja iako mu je glava sasvim prazna, oslobođena svih obaveza, koje se spremaju da kao plimskli talas silovito prekinu jutarnju obamrlost uma. Onda okreće glavu ka njoj, ona ne ide nikuda, gotovo da ne mrda, ona spava i sanja riku lavova kako dopire iz daljine, sanja palmino drvo i crveni pesak i krupne insekte kako joj prelaze preko bosih nogu; neke se tajanstvene niti protežu od njega do nje, dok je tako gleda, ne daju mu da se udalji, da nastavi, to je jedna specifična sila, sa svakim jutrom je sve jača fragilna i lako narušljiva, ona proističe iz odnosa koji mora da se neguje kao cveće, kao dete i tada postaje jača i traje, jer njemu nikada neće da dosadi, on bi se rado i pretplatio, ona ne mora da zna, ona misli da zna, ali ona ne može da zna šta on zapravo oseća, da njegovo srce kuca u istom ritmu u kome ona diše, svako jutro dok bdi nad njom, sinhronizovano i u ritmu, kao po dogovoru, to je više stupanj, to je metafizika ljubavi, on se ponekada koleba, postavlja pitanje svoje dostojnosti takve ljubavi i konekcije, ali te ga misli more samo u onim trenutcima kada mu život ne da da diše, kada ga ščepa u čeličan stisak, pa mu šapuće na uvo i puni glavu glupostima, a on ne može da se otme tom pritisku. Ona samo zna da je voli ili bar misli da zna da je voli ona nije sto posto sigurna ali njen postotak sigurnosti prelazi polovinu svakako i više i to je dobra pouzdanica, ali kada bi samo znala istinu…

Zbilja ga vuče u dan koji nastaje, kao dve ruke goleme drže ga za zglobove iznad stopla i ne daju mu, ne dozvoljavaju povratak u krevet, u njeno meko naručje, safezone, već ga vuku na suprotnu stranu, kao da su mu se stopala zalepila za pod kreveta. Ali on ne skida osmeh sa usana dok je izvijen nad njom, a ona spava lako odevena u belo, kao nevesta, spavaćica ne otkriva obline, spavaćica samo čini da je želi još više, ona nije svesna da njen anđeo čuvar svako jutro bdi nad njom pre nego što ga hladne sile života odvuku na ulice. Njena koža miriše na cimet, a soba na koru od narandže, taj savršen sklad, to su te neraskidive a tako osetljive spone koje mu ne dozvoljavaju da se odvoji od nje, on se savija još više nad njom, miris je intenzivniji i šušti posteljina, on je čuje kako diše, to je tako diskretan zvuk, neprenaglašen i kada se njegove usne spoje sa njenom crnom kosom, bujica misli razliva se kao kad se prosipa voda, onaj plimski talas ga udara silovito u hridi spokoja i odjednom su mu na pameti kafa, novine, doručak, sijaset obaveza koje danas mora da obavi i tada se čarolija prekida za trenutak, on se diže iz transa u koji pada kao šaman dok kontemplira sa njom, tada jedna sila odnosi prevagu nad drugom, kao na tasu, kao što dan odnosi noć, energija ne može da se uništi, mirisi jenjavaju, ali u vazduhu još uvek ostaje malo narandže i cimeta u sobi, pomešane sa oštrim mirisom kafe koji ih raseca kao nož i deli na dvoje, zvukovi postaju jasniji, prozorsko staklo ne može da ih sve zaustavi, sirene i dovikivanje, nesnosnu škripu automobilskih guma, srce grada pumpa snažno, para se diže iznad krovova, košnica bruji, rodio se novi dan siv, okupan oblacima narogušenim kao guste obrve i svaka pora pulsira, sve mora da bude stavljeno u pokret, on je sada daleko od nje, topao kaput ga štiti od kiše koja je počela da pada, dan se rasplače ponekada kada mora da razdvoji njih dvoje i vetar pronosi talog kao sa dna piksle, on hrli u nove pobede, gazi kroz taj drek, a ona se budi u praznoj sobi.

Sa prvim zracima sunca je nestala… (neko davno jutro)

Umotan u veo noći. Gledam kroz vrata terase sakriven iza zavese, još se ne nazire da će da svane. Mrak je, gluvo doba i ulična svetla rade, ali nebo je modro-ljubičasto i kristalno jasno kao površina mirne vode, najavljuje dan. Nema zvezda, neka i ne treba. A pričali su da bi mogla kiša da padne ovog jutra. Ima vremena. Pa i da padne to ne bi pokvarilo odnos boja i ono što se u meni rađa dok gledam. A nešto se dešava. Ne mogu to da objasnim. Nije treperenje, ali je blizu tog osećaja i prija. Ne želim to da objašnjavam, jer bi tada izgubilo na težini. A kiša bi začinila, dodala bi audio dojam kao kad pucka vinil. To je to.

Tada sve nestaje. Samo mir i tišina. Nema problema, nema strepnji, nema straha od obdanice i od onoga što ona nosi sa sobom. Kao kad iz kantice pljusneš preko belog platna neku narandžastu, pa crvenu, malo plave i teget, mrvu zelene, pa onda četkicom zamuljaš pokretima kao varjačom, sve dobro pomešaš i dobiješ ono nešto što svako tumači na svoj način, eto tako život gađa iz dana u dan. Kao što svaki putnik ima makar ranac, ili nekakav zembilj, ako ne čitav kofer, tako svako jutro donese pun kofer života i lepo i ružno i kreće borba i nema predaje.

Ali dok ne svane, taj trenutak, zatišje pred buru. Tada je velika konecntracija neke magije u vazduhu i ja verujem da to svako može da oseti samo ako bi hteo. Nema zvuka, nema zrikavaca, samo vetar pronosi miris koji ne možeš da kategorišeš jer to miriše pobeda, trijumf noći koja ide da počine i taj miris golica kao kažiprst bradu usnulog mačka, tiho i nežno i tera te na osmeh pred svim problemima i nedaćama koje se u tebi lome. Samo tada poželim da nisam prestao da pušim. Ako me razumete. Ono, jednu uz kafu, da zamiriše. To je čaroban dodatak noći koja nestaje. To upotpunjuje tu magiju, čini je jačom. olakšava tranziciju. Nekada sam mislio da cigareta samo tada nije štetna. Tada pravila ne važe. Još nisam probao da napunim lulu, nije mi palo napamet, ona duže gori, ona traje i to trajanje bi možda ubilo magiju, jer ova magija posebno kratko traje. Plašim se da bi mi izgorela ono malo noći što ostaje pred zorom.

Svanulo je. A tada magija nestaje, ali nije važno. Nasmejan idem u novi dan.

Iskorak

Njih dvojica jedan pored drugog, prvi bledi i pre(ne)staje, drugi postaje. I kada prvi nestane sasvim, ostane samo ovaj jedan, ovaj „drugi“, jer ne mogu da postoje kao dva dela jedne celine kada to nisu. Nisu oni delovi, oni su celine. Samim tim je cepanje dobija na težini, mogućnost odlaska u bespovrat. Celine. Delovi neminovno otpadaju, odlamaju se, a ostaje krhotina nečega što je bilo celo. E sad ako se ta krhotina izgubi…

Odlučio se na korak, jer ga je žuljalo, žuljalo ga je pod potiljkom i nije znao šta da radi. Znao je, ali to što je on tada znao bilo je neizrecivo, a kamo li da se odvažio na reakciju. Ali korak je napravio. Korak koji ga je koštao samospoznaje, korak koji ga je koštao ubistva samoga sebe. Kad malo razmsli, taj koji više ne postoji, možda i nije bio „celo“, možda je on bio samo nepotreban deo i nestao je jednom kada je odlučio. Kao bagaž koji usporava. Nastavio je da korača u susret sudbini u susret svetlu, nov, prenovljen.
Bol pod potiljkom se vratio. Nije to ni bol. Ne zapravo. To je više podsetnik, kada nešto uradiš u nadi da će vetar da ga odnese pre nego što ga ti zaboraviš. A vetar nosi ali ne tom brzinom, čini se kao da odraz onog iščezlog visi u vazduhu, odsjaj njegovog bivstva kao podsetnik i dodaje težinu na teme. A onda i taj korak nije zapravo korak, koliko refleksija lošeg izbora. Izbora u svakom slučaju.

Stoji u mestu. Ne pomera se. Ne čeka. On ne može da se pokrene dok ne prizna. Sebi, u sebi, sve jedno. Dok ne povrati onaj deo koji je svesno odbacio. Dok ovaj alter ego stvoren za beg ne zameni sa samim sobom, koga je odbacio, koga je pustio da prestane… Tada možda bol pod potiljkom zameni neki kome će pridavati manje značaja, neki kratkotrajniji, koji se lakše istrpi. A onda i iskorak.