Igrica (sa velikim zakašnjenjem :)

Za dragu AleksandraNM, pitanja su bila:

1.Da li sebe smatrate intelektualcem?

Iskren da budem, (na)dodju situacije kada ne smatram, gotovo iznenadim samog sebe koliko mogu da budem… ali radim na tome. Ta stvar sa intelektualcem je škakljiva danas, imam anegdotu kada smo sedeli u „6 i 400“ to mi je bila omiljena kafana tokom studentskih dana, a i živeo sam u tom kraju, pita konobar ko će šta da pije i u drugoj turi moj prijatelj Nikola naručuje vinjak i konobar se preslišava na glas, „Znači još dva Jelena i vinjak za gospodina“, na šta mu Nikola odgovara uz blag osmejak na licu „Pa teško da sam ja gospodin al’ ‘ajde“, a konobar Meda mu munjevitom brzinom i uz isti takav osmejak vraća „Pa ko je danas gospodin“… da se zamisliš 🙂 Čini mi se nekako da bi opasno bilo kad bi to moglo sasvim da se primeni i na intelektualca, sva sreća pa nije baš tako.
2.Ako da, kakva je njegova uloga u svetu danas, ako ne, šta radite na blogu, majku mu?

Stvarno ne znam kakva mu je uloga u ovom trenutku jer nekako kao da sve stoji iako mi imamo neki privid da se (po)kreće, da ne kažem uvid, to bi, čak, možda bila i laž… Izgleda da ima neki malfunction u toj sivoj masi… Trenutno na blogu ne radim ništa više od toga da, dosta proređeno, pratim tekstove blogera (ali pratim!) i od prilike do prilike uputim lajk i komentar… a možda uskoro nešto i napišem 🙂
3.Da možete da promenite državu u kojoj živite, kakvo uređenje bi joj dali?

Uh… Ima toga što bih menjao, mada se u politiku ne razumem previše, mišlja sam da teško može da se uradi nešto stvarno krupno, jer i kada se promeni taktika vođenja zemlje treba promeniti i svest naroda i njegove navike, da bi to moglo da ide nogu pred nogu, sinhronizovano, u suprotnom ima da se sapliću i na koncu uruše… Mnogo korova za istrebiti, ovo je baš zapuštena bašta… treba nam malo i ekologija, imamo fantastičnu osnovu da budemo naj eko država u Evropi i šire, treba nam nešto kao zapadno uređenje ali ne sasvim, samo model koji bi adaptirali… ne znam da li je i u kojoj meri sve to ostvarljivo, ali verujem da bi svakako nešto moglo da se promeni na bolje. Nešto krucijalno.
4.Verujete li u život posle smrti i ako verujete, šta ste bili u prošlom?

U suštini ne verujem dok ne vidim, ali pošto je „ovo“ u pitanju, volim da verujem da nas na kraju ovog čeka početak nekog drugog puta, videh na facebook-u sliku na „The Tiger Lilies“ stranici, kaže: What if the light at the end of the tunel is actually us being pulled out of vagina… 🙂 Šta sam bio ne mogu ni da pretpostavim, pod uslovom da sam bio.
5.Šta umete da radite rukama a da nije kuckanje po tastaturi?

Umem da sviram gitaru, seckam voće i povrće u svrhu kuvanja ručka, znam da ispandlujem pile, da napravim brod od papira, popravim ponešto, setup-ujem gitaru… Ima toga još 🙂 Krivo mi je što ne znam neki zanat, tipa stolarija, da popravljam belu tehniku, mehaniku na kolima…
6.Kakav je vaš odnos prema nasilju?

Ne volim, na ulicama ima baraba i šljama kol’ko ‘oćeš, treba čovek da zna i da se odbrani ako već dodje do toga da mora, jer je situacija ponekada na žalaost a la divlji zapad, a i to je mač sa dve oštrice, u nekoj drugoj varijanti ne odobravam nikako… Umesto da se ljubimo, mi se, jebi ga, bijemo… to nije ok.
7.Seksu?

Volim, možda čak i previše 😀
8.Da li se još uvek družite sa drugarima iz detinjstva i kako birate prijatelje?

Prijatelje je do sada izabrala mahom sudbina i ne da ne mogu da se žalim, niti ću, sa nekima sam se okumio pa smo praktično family i to je do j! 🙂 U kontaktu sam, nomalno promenile su se okolnosti, poženili se, neki dobili i decu, neki ništa od navedenog, kako bilo nije isto ali družimo se i to je bitno, to se računa.
9.Verujete li u Boga?

Verujem da postoji neka sila koja nas okružuje, ispunjava, nešto kao džedaji što osećaju/manipulišu silu, baš u čikicu sede brade i ne verujem previše, mada ponekad volim da mislim da postoji i da nas gleda odozgo, ali definitivno čvrsto verujem da nešto postoji.
10.Da li smo sami u svemiru?

Ja verujem da nismo. Nelogično bi bilo da smo jedini, ali da li ćemo i kada naleteti na neku inteligenciju poput naše (ili inteligentniju, ili primitivniju) to ne znam, samo znam da ne bih voleo da bude neka kolonizacija tipa „Independence day“… Mnogo mi je nelogično da su svi ti silni leteći tanjiri sleteli baš u Ameriku… daj nešto kod nas! :/
11.Najblam vaše mladosti 🙂

Uf sad baš ne mogu da se setim, recimo da sam kao klinac bio jako stidljiv i onda i nešto što nije toliki blam ja sam doživljavao kao težak blam, znam da mi je bila frka da plešem sa curama na rodjendanima u osnovnoj, masne fote i to, baš sam bio k’o kuvana noga, jbg, posle se to promenilo… nekog konkretnog blama ne mogu da se setim.

Još jednom hvala Aleksandri što me je pomenula. 🙂 Uživao sam odgovarajući, ne bih nominovao nikoga ovoga puta, pa je s’ toga iluzorno da smišljam neka pitanja… Živeli 🙂

Obale (i crno i belo)

Na dohvat ruke je… i crno i belo, smenjuje se, pali i gasi, poput semafora, ima neku svoju pravilnost.. Intervali, u vidu plime i oseke, samo intimniji, premda i ples slobodne vode sam po sebi je intiman, u sumrak koliko i u praskozorje, dok slobodnu površinu miluju kapi tek načete kiše, dok se magla lenjo diže sa njene površine, poput dima koji treba da prenese poruku…

Gledaš sa svog brda na drugoj strani sveta, na tvojoj strani sveta, kako nebo prlja tanka bela linija dok se diže u vis i širi levo i desno, kao što se mleko razvuče po površini kafe pre nego što utone pa promeni crnu boju kafe, pre nego je prosvetli, tako sitna i toliko daleka, a ti stežeš rever kaputa, duboko se usekla iznad obraza kod oka jedna tanka crna linija dok se usta razvlače u nešto što ne aludira niti na osmeh niti na bol. To je tvoj znak, ta poruka pripada tebi, dignuta sa površine tvoje vode, ili se nada da položiš svoje Bogom dano pravo na nju

Zapljuskuje obale duše, svako malo i spira, odnosi na različite strane, ne nužno na suprotne, odnosi u nepoznatom pravcu, u nepovrat, odnosi slojeve, delove koji više ne žele ili neće, ili žele ali nisu dovoljno jaki da se odupru. Ili se samo puste i ti to osetiš kao trzaj koji nešto znači i može da bude neprijatan kao bol koji te trgne i iznenadi, kojem se ne nadaš, kao vesnik nekog nadolazećeg mraka koji bi rado prosledio samo da se to može ali ne, to je sastavni deo. Pravila igre su nepromenljiva, ako bi se i mogla promeniti to bi narušilo ravnotežu koja se ne vidi ali postoji, u koju se sumnja, dovodi se u pitanje, a ona ne samo što postoji već istrajava uprokos činjenici da nema potporu, osim (po)neke zalutale duše u kojoj gori (po)neka zalutala nada… Slučajnost?

Nać’ću kompas i kada ga nađem ima da ga zgrabim čvrsto sa obe ruke da mi ne iscuri, biće vetra, ne sekiram se ja za to, pa da zajašem talas da vidim gde će da me odvede…

Na površini šoljice sa kafom (slobodan pad)

Gledam jednu naizgled tanku crnu fleku kako talasa po površini šoljice tek skuvane kafe, oivičenu sa malo braon pene. Menja oblik sporo i bespovratno, metamorfozira, evoluira, ne znam tačno kako bih nazvao to kretanje u vremenu i prostoru, govori, izražava se, kazuje mi nešto, ja nisam naoštren da čujem, da vidim, niti da osetim. Nemo gledam u zavesu, dalje, kroz prozor, katatonično, kao da očekujem neke odgovore tamo, da mi dođu i slete mi na dlan. Kao da će to da se desi. Ikada. A u stvari osluškujem. Čujem iznutra kako onaj u meni, onaj pravi ja vrišti zarobljen, sputan u ljusci u kokonu, je li pravo vreme za njega,  dali je dovoljno jak da se ispili? Svaka akcija dolazi iznutra, svesno ili nesvesno, hteo, ne hteo, to nije nešto što može da se sakrije. To je nagon, stvar trenutka i ti reagujes tačno onako kako te ponese. Kao talas, samo je more nepregledno, a brod lako uočljiv. Nekada se kaješ, nekada ne, nekada je svejedno iako zapravo nikada nije, osećaš da nemaš snage, da ne želiš, da ne vredi i zato onaj u tebi nikada neće van…
Nedelja je i sve je tiho, skoro kao u grobu, čuju se zvuci iz daljine, mutni i prigušeni, tek poneki izražen i jasan. Nema sunca, nebo je umorno, nije posivelo sasvim, ima tragova beline, ali nema oblaka iscepkanih nepravilno kao vata, ili poput jastuka, bezbrižnih, da kližu preko svoda.

Gledam u kafu, isparava sa površine, širi se miris i pravi atmosferu i ta mrlja deluje mi kao da ima nepreglednu dubinu, bezdno, kao da bih mogao da skočim i da nikada ne prestanem da padam. Širi ruke ka meni, doziva me, ništa ne obećava, ne mora, sama po sebi je dovoljno volšebna da želim da probam da skočim da vidim gde ću da završim, da saznam kada ću da završim svoj smeo, slobodan pad.

Tamo iza prozora čini se kao da nema ničega…

Naše vreme

Ne mogu da Vam približim to parče stvarnosti, taj kutak…

Curi, kao peščani sat, sekundara se ne računa, ona zapravo meri nešto drugo, curi nam kroz prste, a mi se ne trudimo da ga zadržimo, da stegnemo šake u pesnice od sraha da ga ne razbijemo kao krhko staklo i svedemo na ostatke… Naše vreme… Da se sitni delići ne zabodu u meso, ode li u krv, zauvek će ostati u nama, prokleto, utamničeno… Plašimo se šta bi jednom rastvoreno u nama moglo da nam podari, saznanje, pogled unatrag, perspektivu iz trećeg lica, slobodnog posmatrača, udobno za(stro)valjenog u prvom redu sopstvenog života koji se kao jeftin keper odmotava pred očima. Bi li nam tada učinilo medveđu uslugu ili samo uslugu, jednom kada (sa)znamo gde smo trebali da koraknemo a gde nismo…

2099 (Contraband)

Mrak je poput fine svile prekrio sve površine do kojih je mogao doći, u tankom sloju, nežno kao što majka pokriva dete dok spava, a da ga ne probudi. Mesečina kao odsjaj sa srebrnog escajga narušava apsolutnu tamu, mada je apsolutna tama mnogo više od mraka od koga se ne vidi prst pred okom, jedno specifično stanje uma i duše, poimanje sveta oko sebe, rezon u situacijama koje mogu zavisno od težine i prilike da vam u manjoj ili većoj meri promene kurs sudbine iz korena. Teško da bilo kakvo svetlo može da razdani, obasja i otera taj mrak koji se lepi kao katran i teško se skida sa srca naroda, koji je vremenom naučio da živi u neljudskim uslovima, u kanalizaciji, u slepom crevu Evrope. Kao da je svetla iz godine u godinu bilo sve manje, neki ne pamte, ali svi osećaju, kao kada se slavina zavrće svako malo, pa sve manje i manje curi dok na kraju ne prestane, da ostanu samo žedna usta, ispucala, da dok bole, kleče nad slavinom suvom kao barut. Kao pesnica koja se steže dok na kraju ne možeš da je otvoriš ne bi li uzeo iz nje to nešto što ti ne da, a treba ti, a samo po sebi od siline pritiska više ni ne liči ni na šta. A ti čekaš da popusti stisak, samo on retko kad popušta, to je odlika slabih.

Restrikcije struje su počele još davne 2050. godine, ali su bile veoma retke. Bord Nacija Nove Evrope izašao je u javnost sa dve proste reči „po potrebi“ i njima okupao srca ljudi kraj malih ekrana i radio prijemnika. Vest emitovana čitavim istočnim blokom donela je nadu koje je tih dana bilo malo, da su te dve reči, po potrebi, izazivale suze radosnice, ljudi su se grlili i slavili i sve je delovalo kao da od te tačke nadalje može da se gradi, nada na prvom mestu, pa od nje poverenje, ujedinjenje, ruka ruci, a onda ko zna, možda i bolje sutra za buduća pokolenja. Bilo je skeptika, u svakom žitu bude kukolja, ali ta usamljena šačica, ta manjina nikako nije mogla biti virus koji preti da poljulja balans i dobro raspoloženje, samo zbog toga što nije bila slepa kod očiju da vidi da nema spasenja u tim rečima, na licima kravata sa ekrana; kažu da očima iza naočara čovek ne može verovati, jer staklo, nevezano za debljinu i dioptriju, upije signifikantan deo istine, tako da i krupan kadar TV prijemnika može da zavara. Treba da zavara. Godine 2068 nije bilo restrikcija uopšte, čitave godine, narod Beograda bio je srećan, ljudi su organizovali marševe u znak zahvalnosti, svetina je bacala latice po ulicama, cvetove ili čitave bukete kuda je prolazila, uzvikivala parole ljubavi i sve je jako podsećalo na izumrlu, zaboravljenu decu cveća, a ova su deca Evrope pevala pesme namenjene pogrešnim ljudima, uzvikivala parole koje slave pogrešne ciljeve, što se pokazalo kroz par godina, restrikcije su nastavile da se dešavaju već početkom sledeće godine, uz dve reči borda „neophodno je“… Neverovatno kako je to „neophodno je“ zakopalo ono pređašnje „po potrebi“, koga je narod jednostavno prestao da se seća, kao kada prekrečiš do tada beo zid nekom drugom bojom, posle nekog vremena, ljudi zaborave da je taj zid ikada bio beo, a ove su dve reči „neophodno je“, trajno izbrisale belinu koju je sa sobom nosilo „po potrebi“ i trajno unele belinu u poglede, nešto nalik na kolektivnu kataraktu slomljenog duha u par sekundi koliko je dovoljno da se izgovori neophodno je, pesme su prestale da se pevaju, a miris cveća razbacanog po ulicama trajno je zamenio smrad rastućih divljih deponija i gomila tehničkog otpada koji je rastao po ulicama efektno zamenjujući drvorede. Ta tačka u vremenu je svakako postala prekretnica, ali ka ambisu koji je pretio i na koncu progutao naraštaje, njihove sudbine i snove koje nisu ni slutili da bi mogli da sanjaju jednoga dana, kao rastuća crna rupa koja postaje još veća sa svakom novom generacijom koju zdrobi i proždere, kao blatnjava krmača koja jede svoj okot.

Momir ima 45 godina. Rođen je četvrte godine kako traju restrikcije i pamti manje više sve događaje vezane za tu problematiku, sreću i tugu, kako onu kolektivnu, tako i onu koja se zadržala unutar granica doma i porodice koju je kako su godine odmicale prekrivao samo gušći mrak. Sada da ga neko pita gde bi mogao sebe pre da svrsta, da li u većinu koja je pevala radosnom „po potrebi“, ili pak u skeptičnu manjinu, ne bi mogao da se opredeli, jamačno nije pevao, niti se radovao previše, a svakako nije ni zagovarao režim u zemlji, niti protiv svetskih moćnika čije su narogušene obrve sevale sa ekrana, lukrativni pogledi skriveni iza naočara, puni lažnih obećanja, jer laž izneta na pravi način, na srebrnom poslužavniku, zvuči kao divna istina. On bi sebe mogao najpre i najrađe da svrsta u onu grupu ljudi koja, poput njegove supruge, ne pamti život pre restrikcija, iako mu je poznato da ni tada nije bilo Bog zna kakvog blagostanja. Njegova supruga Ljubica je rođena osam godina posle njega, za vreme jedne takve restrikcije, uz zvuk agregata koji je nadjačao plač novorođenčadi, pa i njen. Jedna prastara grupa sa ovih prostora je svojevremeno, sada već jako daleke 1988 godine snimila pesmu „Oči su se navikle na mrak“, nesvesna da će to čitavih sto deset godina kasnije da postane realnost… i koju godinu ranije…

Sede u gotovo apsolutnom mraku svoje dnevne sobe, obasjani tankim srebrnastim svetlom koje dopire kroz musavo staklo poluotvorenog prozora, kao poslednji bastijon ljubavi, vere i nade. Šta uopšte znače te reči? Jedno drugom u zagrljaju, gledaju neodređeno dok od spolja dopire dah mlakog vazduha koji nije sasvim ni svež, a oni gledaju na sat, još malo pa će devet i tada će morati da zatvore sve prozore i da zaključaju vrata jer počinje policijski čas i nikakav vazduh od spolja neće moći da se uvuče do njih. Ona diše tiho, a on uzdiše, savijen u njenim rukama, glave lako oslonjene na njene grudi, sa obe ruke uzeo je za levu podlakticu, slomljen od brige. Belasaju mu se sede na slaboj svetlosti i ona ih uvrće nežno da ih ne počupa, pravi od njih nešto nalik na majušne kikice nežnim pokretima prstiju, da bi samo tren kasnije pustila da se ponovo vrate u pramen koji slobodno štrči sa njegove glave. Zatim ga češka dok pogledom prelazi preko sobe, do prozora i tada pušta da joj pogled ode na ulicu. U devet će se upaliti crvena svetla na glavnim ulicama, velikim saobraćajnicama u centru i trgovima i patrole u oklopnim vozilima će izaći van. Uglješa se još nije vratio sa posla i ako ne dođe do devet, ostaje im samo da se nadaju da je na sigurnom u nekom zatvorenom prostoru. Ili kod Save. Patrole danas nisu ni izbliza milosrdne kao pre tri godine kada ih je carska vlast uvela radi smanjenja stope kriminala. Više ne privode, ne saslušavaju, njoj se srce steže od te pomisli, da možda sutra neće da ga vide i svakog sledećeg dana. Otac ćuti u naručju majke, nemoćan da uradi bilo šta, za deset minuta će prestati svi vidovi komunikacije i neće biti u mogućnosti da pozove sina na moblini telefon, koji je trenutno nedostupan.Njih dvoje ostaju u mraku.

Savi srce lupa od straha od pomisli da je do pre petnaest minuta mogao da ostane na ulici, da im Safet nije otvorio vrata i pustio ih unutra. Hodali su bezbrižno, slušali su „Tornado of Souls“ omiljene im grupe Megadet i nisu obratili pažnju na sat, a vreme je proteklo kao pesak kroz dlanove. Bili su na sigurnom, kod Safeta je toplo, ima i svetla zahvaljujući ilegalnom agregatu koji je Safet sam napravio od delova sa otpada. Srećom nema prozora jer su pod zemljom. Safet ima 27 godina, i do skora su mislili da je gluvonem, jer on jako retko progovara a i kada bi rekao nešto to nužno ne mora da bude neka prevelika mudrost, ponekada samo jednostavno „da“ ili „ne“, ali nije bilo pravila, nekada su prolazile čitave sedmice da Safet ne progovori ni reč i oni nisu znali zašto je to tako. Safet nije delovao neraspoloženo, svakako ništa manje raspoložen od ostalih radnika na deponiji. O njemu su znali malo stvari, zapravo prostih činjenica: da nema dom već živi na deponiji u radionici koju su mu ustupili rukovodioci preduzeća koje poseduje sve deponije električnog otpada, kućnih aparata i bele tehnike na teritoriji Beograda; da mu fali čitava desna potkolenica sve do kolena, nikada im nije rekao kako se to dogodilo, a protezu je sam napravio od materijala sa otpada, kao i agregat koji radi na firnajz, ulja, preprađenu tovatnu mast, alkohol ili napitke sa visokim procentom glukoze ugljendioksida. Safet se veoma dobro razumeo u elektroniku, kućne aparate i belu tehniku, svašta je znao da popravi i napravi od otpada koji je preko dana skupljao na deponiji tokom radnih sati, a nikada nije govorio o svom obrazovanju premda je bilo evidentno da, izuzimajući činjenicu da zna da čita i piše, Safet mora da je pohađao neke škole ili čak fakultet. Safet je računao gotovo kao kalkulator, poznavao je geometriju, rad na računaru, da skicira i napravi plan, tehničko crtanje, materijale i fiziku. Uvek je na sebi imao svetlosivi kombinezon od firme i nogavicu povrnutu tako da se vidi proteza, osmeh samo za Savu, Uglješu i Borisa, nije imao suprugu, živeo je usamljeničkim životom, okružen svojim patentima koje bi pravio od otpada kada se na kraju radnog vremena povuče u svoj stan. Jednom ga je Boris upitao zato ne proba da proda nešto uređaja koje napravi, kupcu bi moglo da bude korisno, a njemu bi svakako dobro došao dodatan izvor prihoda, ali Safet bi samo slegnuo ramenima, a zatim bi odmahnuo glavom kratko i odsečno i okrenuo pogled na drugu stranu.

Sedeli su  na tronošcima, a Safet je došao iz improvizovane kuhinje noseći tri čašice i flašu. Rakija koju je sam pravio od gnjilog voća na koje bi naleteo ili bi mu neko dao, čistog alkohola ili motornog ulja, nije bila loša, jer bolja nije ni postojala, a mogla je da pokrene i agregat. Kucnuli su se i otpili a on ih je pozvao rukom da im nešto pokaže. Sa zvučnika su se cedili rifovi pesme „Holy Wars“, na Safetovom licu se ocrtavala iskonska, dečija, nevina uzbuđenost, a tri drugara su bili u čudu. Krenuli su za njim bojažljivo, a on je poskakivao dok ih je uvodio u svoju spavaću sobu. Prizor koji su videli izmamio im je uzdah i zatim oduzeo dah. Safet je popravio jednu neonsku lampu, zamenio joj neke delove i podesio je da oponaša belu svetlost. Nije bila idealna ali ispod nje je kako tako uspešno rasla jedna biljčica, mala, zelenkasto žućkasta i naigled zakržljala. U pravoj keramičkoj žardinjeri, kakvih više nema u proizvodnji. Uglješa se nagnuo da omiriše, mirisalo je na vlažnu zemlju, na humus. Nisu znali šta da kažu, a Safet je samo tiho progovorio: „Nadam se da procveta, možda ostavi i seme, možda bude lepa boja ako procveta, možda i zamiriše, to bi bilo lepo, ne znam kako se zove“. Gledali su čas u njega, čas su se zgledali među sobom, bujica reči koja nije znala kako da se iskobelja iz njihovih usta udarala im je u jezike, da bi na kraju Sava uz huk izustio: „Vau brale, ovo je ludo“, mucao je, „Zabranjeno je“! „Za ovo se care ne ide više ni u zatvor…“ Zastao je da ne bi izrekao misao do kraja… Nije želeo. Zgledali su se nad malom biljčicom, dok im je imitacija dnevnog svetla obasjavala lica. Safet je bio nasmejan.

Svega ovoga ne bi bilo da je Jack Sparrow otišao pravo u policiju (na otvorenom moru ili grad u pustinji, pustinja u gradu)

Čamac za spasavanje sam na pučini. Mnogo nas je unutra, ne želim da prolazim kroz imena, ne želim da ih se sećam, ako preživim. Ali ima nas raznih, niskih i visokih, ružnih i lepih, nepismenih, školovanih, akademskih građana, apatičnih i vickastih, hipohondara… Veoma mešovit skup za tako mali čamac za spasavanje. Skup poput buketa nekog šarolikog livadskog cveća iz jednog otkosa skupljen, ikebana…

Ljuljaju nas talasi, nekima je muka, neki ćute, neki viču na sav glas, plaču, kunu se kako neće više šta god da su… Ogulila se farba sa ovog našeg čamca, ne svuda ali golo drvo napija se slane vode, omekšaće eventualno i raspašće se na koncu, čini mi se pre nego li neko stigne da nas spasi. Trup ne uliva nadu ali drži nas suvima za sada, nemamo jedro naravno, nemamo ni vesla, a kada bi zaveslali svi kao jedan rukama i nogama, do negde bi stigli jamačno, no previše njih odbija da se smoči, boje se odgrišće im ruke ajkule kojih ovde svakako ima, samo nas čekaju.

U daljini, na horizontu, čini mi se moglo bi da bude kopno, neko ostrvo ili ostrva, mogao bi da bude spas. Sa druge strane mogla bi da bude i magla ili fatamorgana, svakako smo u pustinji samo vodenoj, bez pijaće vode, preplanuli na suncu do tačke kad naduvena koža boli i ljušti se, izmrcvareni, žedni, gladni, malaksali i nervozni, dvojica su poginuli dok su pokušavali da usmrte jedan drugog pa ih je treći gurnuo u vodu da spreči da nas sve prevrnu i onda smo gledali kako ih kidaju morski psi. Prirodna selekcija na delu, u malom. To je dodatno podstaklo svetinu da kategorički odbije da vesla, da pedala, a i ja sam neću, nema poente, neće biti učinkovito… Gledam, trudim se da razaznam jeste li ono ili nije tamo na horizontu spasenje naše, čvrsta zemlja pod nogama. Neki kažu da tamo možda ima divljih zveri podjednako opasnih kao morski psi, pa se jedan deo odlučio (većina) da ni kopno nije opcija… Glupog li naroda… Vidim ja poješćemo se međusobno do kraja ne desi li se neko čudo ubrzo.

Ne brojim dane no nije ih mnogo prošlo, ali mi i dalje plutamo u našem čamcu, bez izlaza, dno je krenulo da se puni vodom, dakle negde pušta, a mi nemamo snage da komuniciramo, čkiljimo jedni u druge, strahovito zaudaramo, jednom je natekla podlaktica, zrela je da se seče, da se amputira i sada razmišljaju da ga bace u vodu i nahrane nemani sa njim, isto kao što su uradili sa jednim koga je juče srce izdalo. Možda tom žrtvom umilostive i nekog Boga koji god da radi ovde na vodi, ponestaje nam slamki za hvatanje.

Naišao je brod jednog jutra pred nas, po noći ga nismo videli, ali je verovatno bio tu, primicao se… Prolazio je sporo pored nas, da nas osmotri sakate, bez nade, da izvaga vredi li da pusti sada već šačicu nesrećnika, koji su spremni da mole, da ljube dupe, da jedu govna i šta god da treba, samo da se spasu. Gledaju nas sa gađenjem bogate gospođe bledog tena i krvavo crvenih karmina, obraza prorešetanih sitnim kapilarima, što mirišu na pomadu, u preskupim kožnim sandalama, sa tijarama i lepezama od zlata; gospoda uredno potkresanih noktiju i brčića, sa monoklima, u frakovima, nas gomilu izbečenih kreatura, iz kojih je poslednja trun civilizovanog isparila sa poslednjom graškom znoja i ko pametan da nas pusti međ’ taj fini svet.

Mislili smo da neće da nam stanu, neki su počeli da kukaju, da plaču i urliču kako nam je odzvonilo (a odzvonilo je), a onda nam se kapetan obratio putem megafona. Rekao je da možemo da spavamo u potpalublju, na patosu, da ne smrdino gostima, da možemo da jedemo pomije, ostatke, ali da zauzvrat moramo da radimo da čistimo klozete i palubu, da moramo da izbegavamo civilizovan svet, goste broda i mi smo pristali, spasili smo se i pohitali na putnički brod, ostavljajući kopno na horizontu, zajedno sa nadom i dostojanstvom.

Percepcije o nedostajanju (ne mogu da se setim datuma, samo epiteta)

…“Jarčina“…

Glupo bi bilo reći da sam je imao, definitivno, recimo da je uvek nekako bila tu, prisutna; miris njene kose u vazduhu znao je lako da me nađe, njen pogled još lakše, njene reči upućene meni, nisu ni morale da me traže, sam sam se postavljao da udare u mene kao talasi o hridi… Prijao mi je taj njen osmeh, njen trademark koji u meni otključa ono za šta nisam ni znao da postoji unutra i njena toplota koju osećam čak i kada nije blizu i koja, kasno sam shvatio koliko mi je potrebna čak i kada napolju gori nebo.

A onda sam je izgubio. Tako lako. Nije to, do duše, ni odjedanput, deluje mi i da je prošlo kao dlanom o dlan, čitava jedna mala večnost, a opet kao da se taj tren mogao razvući poput špila u veštim rukama bez da ijedna karta padne na pod, jedna kolekcija trenutaka koji su prolazili, svaki za sebe, individualno, nekom svojom prosečnom brzinom koja se nije ticala moje percepcije dok sam brinuo svoje brige, vodio tuđe bitke ubeđen da su moje, ili sam samo stajao kao ukopan, kao jebeni noj sa glavom u pesku, uplašen… a baš je tako i delovalo, kao lepet krila, jedan jedini zamah. I gotovo. Kraj.

Nije me bilo strah u početku, praznina je bila podnošljiva, valjda usled nedostatka korektne percepcije o nedostajanju, iskrivljene i izgubljene u dubokim linijama napuklog ogledala u koje nisam želeo da pogledam, ne iz obesti, već nisam imao tu naviku, nikada nisam ni gledao da bi mi reklo, jer moglo je da mi kaže… A onda se javio strah, uzeo me pod svoje kao pitka muzika, nisam ni osetio kada sam počeo da se plašim bez razloga ili je razlog bio tu, prisutan, a ja usled te iskrivljene percepcije nisam pojmio, a onda su stvari došle na svoje mesto… Legle… I onda sam morao da počnem da učim kako da se nosim sa tim, kako da korigujem, da zalepim krhotine, da probam da dobijem jedno celo. Nisam morao, tj možda nisam morao, jednostavno uhvatio sam se za slamku… instinkt valjda?

A praznina je tinjala poput ugarka, u pozadini, perfidno dodao bih i kada se konačno razgorela, plamen me je izgoreo. Iznutra. Sam sam to dozvolio. Tada, kada sam mislio da će strah da me obuzme sasvim kad je izgorelo i ono malo što me je spašavalo i kada više nije ostalo ništa da bude prepreka, čist put do moga srca, do moje duše, strah je nestao kao da ga nije ni bilo, i glupo je priznati da sam u tom jednom specifičnom trenutku koga sam i te kako svestan, osetio neko olakšanje, kao kada padne breme, samo što se to svakako nije desilo… ne zapravo. Samo sam zamenio. Ne sasvim. Ali stigao sam da ugasim. Spasio sam nešto, ili bar mislim, tešim se, a zapravo nisam spasio ništa, nisam spasio sebe. Nisam sasvim digao ruke. Bol je oduvek tu, spreman da uskoči, strah se vratio, praznina ka kojoj sam pružao ruke po nekad, fola radi, da me mine. Delovalo je, samo sam vremenom valjda postao otporan, imun i dovoljno nezainteresovan da tražim alternativu, izgleda da je mnogo lakše bilo da se samo promeškoljim spokojno, kao novorođenče, u nežnim rukama letargije.

A onda sam pogledao u ogledalo i video da ona u stvari nije ni odlazila… posmatrala me je kroz krhotine slomljenoga stakla, posmtrala je ono što je ostalo, što se naziralo, dok se sa ivica krunilo svako malo, fina prašina nošena vetrom u nepovrat… njen pogled, bez reči…

Sada retrospektivna introspekcija može da boli do mile volje…

Marćelina

nematihpara

Šubertov, Geteov i Šilerov park oslonjeni su jedan o drugi. Šubert i Gete se maltene za ruke drže, a i Šiler je odmah tu, preko ulice. Reitschulgasse, ili tako nekako. Da sam se rukovodio afinitetima nekim svojim, sasvim je sigurno da bih Getea ili Šilera odabrao daleko pre nego Šuberta. Ovaj potonji, jednostavno, nikada nije uspeo onako do kraja da me „raskosti“, da me za ta „dva prsta otvori“, kako bi to ona u šali rekla. No, neću sada o njoj. Šuberta sam odabrao zbog sasvim drugog razloga, tamo sam, elem, sreo i upoznao Mr. Jingles-a. Još onog, pretprošlog oktobra. Ima tome već bezmalo godina i po dana. I tada sam, kao i sada, ovde došao, ne bih li prohodao. Čudno je to sa prohodavanjem. Taman misliš da si naučio, onda se skrljaš s neke najoštrije stene što ti u glavi raste, do dna sebe padneš, ruke polomiš…

View original post 940 more words

Sav taj Jazz

Išli malo da slušamo… Dobijem dojavu (kod nas u provinciji to tako ide) da Big Bend RTS-a svira „Džez iz doba velikog rata“, u Zabeli, u sali restorana, nekada bio bioskop, pletena trska na zidovima kao dekor, fin prostor, cena ulaznice mislim 800 dinara, broj sedišta ograničen na 250, neko pićence, ulazi u cenu karte… Veče je otvorio hor „Barili“, cure su izvele tri numere, a zatim smo uživali u čarima džeza 20ih i 30ih godina, Marš na Drinu u džez aranžmanu, adaptiran za orkestar… fantastičan osećaj slušati Peru, Pančevca, Fredija, Potu, Kristijana Mlačeka, nikako da zabodem da ih slušam sa Batom Božanićem na basu…

Pre nekih dve ili tri godine su dolazili u Po, bio je besplatan ulaz, nastupali su u Domu kulture, u velikoj sali, povodom ne sećam se koliko godina od osnivanja požarevačkog čitališta, pa je opština finansirala koncert, tada sam ih slušao prvi put uživo, pre toga samo na TV, ali sam rekao sebi ovo moram da čujem uživo, a onda kada jesam, rekoh sebi ovo moram da čujem ponovo, tako da kada mi je drugar javio da će svirati u Zabeli nisam se dvoumio ni malo. A iskren da budem jedva sam čekao ovakvo jedno dešavanje… Seo sam na svoje mesto, reke lepo obučenih ljudi su popunjavale redove ispred i iza mene, sala je bila skoro puna, muzičari su sedali na svoja mesta, žena sa RTS-a je govorila na mikrofon dok se slabo svetlo slivalo sa uglačanih površina truba i saksofona, a onda su četkice krenule po dobošu…

Maestralna svirka, baš sam uživao...

Optimističan post

Posmatram neke moje drugove i poznanike, na koje smo se ugledali tokom godina odrastanja, na neke samo zato što su bili stariji, kod nekih smo cenili i intelekt, neki su bili prosto smekeri, neki su svirali… a onda ih je život rasuo na sve strane, kao kada bi dunuo u šaku punu konfeta… samo čovek nije konfeta… ili možda ipak jeste?

Imao sam prilike da se sretnem sa nekima od njih, ne mogu baš da kažem sa većinom, neki su ostali tu, neki su otišli u drugi grad u zemlji, u drugu zemlju, neki su mišjoj rupi, neki nisu, neki su tek ispuzali… I svi imaju priče, pijane, trezne, tamne sa malo svetle i obratno, rade, trude se, muče se, putuju poslom/iz zadovoljstva ili sve obratno, tek niko nije neokrznut svi su dobro havarisani, istrošeni, zabrinuti i umorni u ranim četrdesetim ili kasnim tridesetim… spremni da podvuku crtu, da krenu ponovo, u promenjenim okolnostima, sa porodicom, sa decom, sa punim dzakom svega onoga što ne možeš da šibneš preko mosta i da se ne okreneš jer je deo tebe…

Da l’ je kriva istina, il’ je tužna sudbina, il’ se sve to dešava bez veze…?

Posmatram proizvod, ono što je ostalo iza svega, ne znam da li je to suština priče, jer su mnoge ispričane s aželjom da mine šta god to bilo, ali kad se skupe svi minusi i svi plusevi, svi up-ovi i svi down-ovi, nešto ostane, krajnji ishod nije nula, crva je ipak bilo. Teško je na osnovu toga suditi, ja svakako neću, ne znam ni ima li smisla, ne o njima i kakav su put izabrali i kako su njime hodali, već o svim onim kišama i snegovima koji su ih na tom putu (o)usporavali, o svim vetrovima, preturenim stablima na putu, sve ono o šta je noga mogla da zapne… dokle god krajnji ishod nije nula, a pitam se ima li smisla (pristojnosti) i to vagati…?