Što dalje…

Nije se bunila, nije čak ni facu složila, bila je sasvim spokojna, nijedna bora na njenom bledom licu nije odavala trag uznemirenosti, još manje straha, a ona, bila je smirena dok je koračala u vrtlog ništavila, turobnosti, praznine. Tako lako, kao da pleše, kao balerina, na prstima se primicala zjapećoj rupi koja će je izvesno progutati, bespovratno. Ne mogu da nađem reči kojima bih precizno opisao ono što se dešavalo u meni dok sam je posmatrao kako srlja u propast, kao da ne zna, tako nevino, u jednoj sekundi gotovo da sam bio ubeđen da ona negde u sebi veruje da će joj biti pružena druga šansa, da je ovo možda samo ružan san, da može u nekom trenutku da se vrati nazad, već u sledećem nisam verovao ni u šta od svega toga, a u nekom narednom ni sam nisam bio siguran u šta verujem, a u šta ne verujem, bio sam siguran samo u ono što sam video pred svojim očima, ples leptira kome nikako nije mesto na toj slici, usred oluje, prkosan, ples koji odoleva nevremenu koje nas je snašlo. Gledao sam u tu vitku siluetu u svakom odblesku munje, na momente bih video lice i tanak osmeh i nadao sam se duboko u sebi da će da se okrene na suprotnu stranu, što dalje odatle, ali nije to učinila, njene duge noge su nastavile hrabro ka pukotini u vremenu, pukotini koja guta i briše sa mape postojanja, poput crne rupe; u zagrljaj vetru i kiši, kao da je sunčan dan, kao da ništa nije bitno, kao da se ništa ne važi. Plesala je sa nevremenom kao da to oduvek radi, kukovi su se njihali čas na jednu, čas na drugu stranu, sve na njoj bilo je nemirno, ekstatično, njena kosa, mantil, šal, plesali su, dok sam ja brisao krupne kapi sa lica, poluzaklonjen iza drvenog stuba nedaleko od nje, a zapravo miljama udaljen… svetlosnim godinama… Nisam treptao. Kleknuo sam na levo koleno dok sam desnom rukom grlio drveni stub, osetio sam da sam možda pomalo i radoznao kako će sve ovo da se reši, a rešiće se koliko za nekoliko trenutaka… Osetio sam kao da i mene vuče to ništavilo, ili njen ples, jedno od ta dva, ili oba, moćno kao opijat, perfidno, iz potaje, kao da bih i sam mogao da skočim u taj bezdan, bez prisile, ali ne…

I (pre)stalo je sve. Kiša, vetar, grmljavina, nestao je kužni kovitlac. Nestala je i ona sa njim. Uspravio sam se, gledao sam i dalje u istom pravcu, samo tamo sada više nije bilo ničega osim bačene novine i bara. Osmehnuo sam se, ono, više za sebe. Gledao sam još par trenutaka kao u neverici, a zatim sam se okrenuo i otišao.

10 thoughts on “Što dalje…

  1. sve mi se čini da je poznajem…
    ili sam je bar poznavala pre nekih 7-8 godina kada sam napisala
    SPOT ZA SPOTICANJE
    znaš, spoticanje je čista kreacija
    treba izabrati pravi kamen
    i medju njima ima delicija
    svaki nosi poseban znamen…
    i treba zavoleti mostove i nebodere
    zbog hipnotišućeg pogleda dole
    zaputiti se u svoje mračne sfere
    da bi se na svetlost noge nabole…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s