2099 (Bez ljubavi ili samo loš tajming)

Negde na teritoriji koja se nekada u prošlosti koju malo ko danas i pamti, zvala Rakovica, ležalo je jedno malo i neugledno groblje. Zabačeno i skriveno od pogleda živih, smešteno usred neke šikare, daleko, na periferiji, opasano je betonskom ogradom kao da je Bože me sačuvaj neki zatvor. A ono bi stanovnici ovog malog groblja i bežali samo kad bi mogli, natrag u život, ali takvi slučajevi ne postoje.  Niski sivi spomenici, pokrivljeni i naslonjeni jedan na drugi, podupiru se i štrče pobodeni naizgled bez reda, mahom neuredni i zarasli u korov i mahovinu. Uzan put koji vodi do grobova, nekako kao da se uvija i nema skretanja, nego sve u krug, čak je samo groblje okruglo, ali danas više niko ne mari zašto je to tako. Groblje je čista nužda i ništa više, neophodno je i podjednako nepoželjno. Pogrebi behu kratki, bez popa, sem u jako retkim trenutcima kada se ište njegovo prisustvo, budući da je vlast veoma ograničila, čak izopštila delovanje i uticaj crkve u javnom životu zemlje, naročito posle protesta koji se desio na Sretenje, 15. februara 2064. godine. Od tada se promenio zakon, sa njim prilike, na koncu i običaji, pogrebi su svedeni na jedan, svakako tužan, ali jako kratak, formalan, takoreći proces ma koliko to zvučalo grubo, bez sveća, bez cveća i venaca, bez izjavljivanja saučešća, eventualno par reči o pokojniku ako ko ima želju da kaže, a jednom kada se kovčeg spusti u zemlju, prestaje sve i ostaje samo večna tišina.

Takav je jedan pogreb imao Svetozar. Nije padala kiša pa nije imalo šta da spere težak miris čađi u vazduhu, koji je ostavljao opor, gotovo čeličan ukus na nepcu i u nozdrvama. Nije grejalo sunce, nebo kao da je znalo, pa se natuštilo i smrklo kao da će da potekne svakog časa, kako i dolikuje na dan sahrane, ali vazduh je bio suv i oštro hladan poput britve, a i ko god je poznavao pokojnika znao je da njega nebesa niti žale nešto naročito, niti ga priželjkuju Bože me oprosti. Duvao je vetar na momente, odnosio ono malo tuge i bola što se skupilo oko sanduka, među malobrojnim ožalošćenim prijateljima i poznanicima. Ni desetak duša sve skupa, obučenih u crno, uniformisanih, uštogljenih, namrštenih kao da ih nije tuga i bol dovela ovamo u bestragiju. Nije bilo popa, nije bilo suza, niti jecaja, do kraja nije ni iz neba krenulo, makar neka kap da oplače; pokojnik nije imao potomstvo niti suprugu, od familije došao mu je samo brat i niko više. Slavko nije želeo da vodi suprugu i sina, došao je sam da isprati brata na večni počinak. Stajao je nem pored kovčega i ćutao, suze nisu htele na oči niti jecaj iz grla, iako iznutra osećao potrebu da izbaci iz sebe bol usled gubitka, nemerljivu tugu i gorčinu, um je hteo da vrisne, da otvori kapije i pusti sve kao bujicu. Bilo ga je sramota od malobrojnih kolega bratovljevih koji su se skupili na pogrebu, stajali mirno sa strane kao roboti, ne skidajući poglede sa njega, sa okoline, lica hladnih i bezizražajnih, kao da iščekuju neku reakciju na njegovom licu, možda posmrtni govor, bilo šta za šta bi mogli da se uhvate da izvrnu na rđavo. Slavko je ćutao kao zaliven, gledao u zemlju, ruku skrštenih na stomaku. Znao je on kakav tretman imaju samoubice. Znao je da će biti doveden u ustanovu, da će biti ispitivan od strane unutrašnje kontrole, a zatim i službe, jer je najbliži, ako ne i jedini rod pokojnika, stahovao je da će mu postavljati svakakva pitanja o bratu, a ono najgore je bilo to što on o svom bratu nije znao gotovo ništa, osim spoznaje da je radio za državu… prisno! Ukoliko se desi da ne budu zadovoljni sa odgovorima ili nešto posumnjaju, stvari bi mogle debelo da se zakomplikuju i strahovao je od takvog ishoda. Tako se i oprostio od brata, okamenjenog, sivog lica, čela naboranog, lako oznojanog, malkice crvenog u obrazima od vetra, nakostrešenih brkova, u strahu, u grču. Okretao se čitavim telom kao ukočen dok su odnosili limeni sanduk, pogledom ispratio taj čin, stojao još neko vreme, dok nisu svi otišli, a onda kada je ostao sam uputio je jedan kratak pogled, uzdahnuo tiho i duboko, pa pogrbljen tromo krenuo ka izlazu.

Nije razmišljao o bratu dok se udaljavao, uspomene treba prvo imati, izgraditi ih da bi jednom mogao da ih se setiš, a on i njegov brat kao da su svetlosnim godinama bili udaljeni jedan od drugog, otuđeni. Svetozar je odmah po završetku osnovne škole odveden, navodno da nastavi školovanje u prestonici, otac ga je samo dao sa ulaznih vrata nekom čoveku u odelu, nije se bunio, nije postavljao pitanja, nije ga čak ni gledao u oči dok mu je ovaj uzimao dete i Slavko više nije čuo reči od brata, dok mu se jednoga dana nije javio telefonom. I taj razgovor je suviše kratko trajao, pitao ga je kako je, jel’ mu nešto treba, rekao mu je da je saznao da je oženjen i da ima sina, čestitao mu je i upitao ga da li bi bilo u redu da dođe jednoga dana u goste da ih vidi. Slavko je ćutao, gledao u prazno, malo od neverice, malo od straha za koji nije mogao da se uhvati, pa na posletku progovorio, „Mislio sam da si mrtav, da te nema, da ne postojiš“.“Znam, ne krivim te, ponekad i poželim da sam umro, davno pre, ali nije to sada bitno, čuj, znam da je ovo šok za tebe, ali ako me primaš ja bih došao u goste da upoznam tvoju suprugu i dete, a i tebe da vidim, puno je vremena prošlo“, govorio je otežano, dubok, bratovljev bariton, odlučan, sa dozom sete i melanholije u glasu. I Svetozar je upoznao Slavkovu porodicu, posedeo kratko, kao da dolazi svaki drugi dan, popio je kafu i poslužio se slatkim od smokava i to je bilo sve, nije imao šta puno za reći osim nekih uopštenih fraza, nešto nije ni smeo ni hteo na glas, čak ni pred samim sobom, ustao je u jednom trenutku kada niko to ni očekivao, rukovali su se, a onda je izašao polako i tiho i sledeći put kada ga je Slavko video, Svetozar je ležao na mrtvačkoj postelji, ozbiljan i bled kao krpa. Jednom rečju mrtav.

Jedne mirne i tihe noći zazvonio je telefon, koji je probudio sve ukućane, a kada telefon zvoni u tri ujutru to može da znači samo neku nesreću i Slavko je sa tim mislima digao slušalicu. Glas sa druge strane bio je zvaničan, oslobođen emocija, smiren, upitao je za ime i prezime, adresu i broj, a kada je Slavko potvrdio, glas ga je zamolio da se spremi i u tišini siđe pred zgradu, da ga čeka službeno vozilo i da nema razloga da stahuje zbog bilo čega. Čitavim putem čovek za volanom nije progovarao, bio je u civilu, kao i vozilo, skoncentrisan na put ispred i Slavko je mogao da mu vidi hiljade uličnih svetala kako mu poput šamara prelaze preko lica. Ni on nije imao želju da bilo šta izusti, mada su mu se pitanja rojila po glavi strah ih je sve zauzdavao. Jednom ih je zaustavila kontrola, policijski čas je bio u toku, čovek za volanom je pokazao neka dokumenta i istog trenutka su bili propušteni. Kola su se zaustavila pred zgradom za koju je Slavko znao da postoji mada nikada nije znao čemu služi, a još manje da će je posetiti u ovo doba noći. Odveli su ga kroz slabo osvetljen hodnik isflekanih zidova u jednu usku klaustrofobičnu kancelariju, gde je zatrpan predmetima, iza računara sedeo debeo, prosed čovek u odelu. Činilo se da će ga kravata udaviti. Pušio je cigaretu i ćutao, očiju koje su čkiljile ispod narogušenih debelih obrva, gestikulirao rukom Slavku da sedne na stolicu naspram njega i kada se ovaj smestio, upitao ga da li zna gde je i zašto je ovde u ovo doba noći. Do Slavka su dopirala pitanja praćena jakim mirisom kolonjske vode i beloga luka, a on, iako uplašen, krio je to maestralno, i vrlo skoncentrisano dao dva kratka odrečna odgovora; debeli čovek iza zavese od dima upitao ga je šta zna o svom bratu Svetozaru. Slavko je ćutao kratko, kao da razmišlja, a zatim rekao kako ne zna gotovo ništa, da ih je brat samo jednom prilikom posetio i da se ni pre ni posle toga nisu uopšte videli, čak ni slučajno, a čak i tada kada je bio gost u njihovom domu, nije pričao puno, o sebi ništa, uprkos uobičajenim pitanjima koja su postavljali on i njegova supruga. Debeli čovek je ćutao, saslušao, potvrdno klimao glavom napućenih usana i kada je Slavko završio, ugasio je cigaretu, oborio pogled ka patosu na sekund, kao da je tamo nešto važno spustio, šmrknuo, a onda saopštio Slavku da mu je brat nađen mrtav u svom stanu. Jedan hitac u slepoočnicu, najverovatnije da je u pitanju samoubistvo, ali da još čekaju rezultate obdukcije, hitro presekao sebe pa upitao Slavka da li može da nasluti zašto bi njegov brat digao ruku na sebe i kada je Slavko rekao da ne može, nekako razočarano coknuo i procedio kroz usta moje saučešće. Rekao mu je da je slobodan i da će se čuti ponovo da dođe na jedan razgovor pošto se obavi pogreb i završe administrativni poslovi, a onda se zahvalio na posvećenom vremenu i ispratio Slavka iz kancelarije.

Svetozar nije bio čovek od akcije, ali je bio čovek od zadatka, hladan kao špricer, inteligentan, promišljen i proračunat, znao je kako da napravi savršen plan i još važnije, umeo je da organizuje ljude oko toga plana kako bi se isti izveo bez greške i ostataka. Mrzeo je repove svake vrste, a naročito one koji sugerišu na aljkavo odrađen posao, jer on nije odrađivao, on je sve završavao sa hirurškom preciznošću.  I nije pravio greške, nikada, za sve godine u službi niti jednu jedinu, a to mu je donelo i položaj i pogodnosti, beneficije, unapređenje… Nije bio omiljen, ali je bio neophodan, pouzdan, čovek bez koga se ne može. Nije živeo život, živeo je jednu tužnu rutinu, i samo on je znao da li je i koliko u istoj uživao. Svakoga dana budio se u isto vreme, pecizno, bez obzira koji je dan u nedelji, on nije imao vikende niti odmore. Pošto bi ustao, otišao bi u kupatilo na tuširanje i brijanje, a zatim je sam sebi spremao jak doručak i još jaču kafu. Tačno u sedam ujutru napuštao je zgradu u kojoj je živeo užurbanim korakom čoveka kome je svaki sekund od esencijalne važnosti. Sa posla se vraćao kasno, nekada oko ponoći, crni auto bi ga dovezao pred ulaz a onda pošto bi se odvezao, on bi ostao još koji sekund da stoji pred ulaznim vratima od zgrade, izmoren, polako bi otvarao vrata i nestajao tiho u mraku hodnika. Jednoga dana se nije pojavio na poslu, a nije prethodno najavio da će da odsustvuje, a onda kad se nije javio ni na službeni mobilni telefon, poslali su nekoga. Zatekli su ga u spavaćoj sobi kako leži naslonjen uz orman, sa ranom na glavi i pištoljem u ruci, sav krvav. Kasnije je ustanovljeno da je krv samo njegova kao i oružje nađeno u ruci, da niko nije dolazio, da nema znakova nasilnog ulaska, niti borbe, a ni komšiluk ništa nije čuo, čak ni pucanj. Telo je odneseno na obdukciju, a zgrada ispitana od krova do podruma.

Jednog jutra, provejavao je neki sitan sneg, Svetozar je imao par stvari na umu, kada je primetio ženu kako stoji preko puta zgrade, ruku skrštenih pred sobom, u nekom naizgled iznošenom braon kaputu. I mada ga je posmatrala ne skrećući pogled sa njega, onako prodorno kako samo žena ume, on joj nije posvetio više od par sekundi kada je nastavio da se kreće. Do kraja dana je uveliko zaboravio na tu situaciju, stigao kući i mrtav umoran pao u san. Sutradan ujutru ista žena stajala je na istom mestu u istom kaputu i on je sada gledao u nju ne tako prodorno kao ona u njega, ali ispitivački, a za uzvrat dobio je osmeh koji je u njemu izazvao neka osećanja od kojih je neka prepoznavao kao svoja, dok je za neka bio ubeđen ne da ih više nema, već da ih nikada nije ni imao. Na kraju, strah ga je naterao da skrene pogled i nastavi nešto bržim tempom nego obično. Narednog jutra je nije video na uobičajenom mestu kada je kretao na posao i jedan deo njega kao da se pobunio, što ga je dodatno uznemirilo budući da je on osoba koja snažno veruje svom instinktu. Uvek je u isto vreme išao u obližnji restoran gde je za vreme pauze ručao sa dvojicom kolega kada je zapazio kroz staklo restorana, u istom položaju, u istom kaputu istu ženu od juče. Gledao je i gledala je ona njega iako se nije odavao takav utisak. Tada je primetio boje, teget kapa, braon sako, tirkizne rukavice, suknja oker boje… Izgledala je sasvim obično dok je stajala tamo kao da nekoga čeka. Rekao je kolegama, pokazao na ženu i požalio se kako je zadnja tri dana stalno sreće ispred zgrade… Nije očekivao da počnu da zbijaju šale na račun njegovog samačkog života. „Priđi joj“, zavitlavao ga je jedan od njih, „Idi odmah do nje i pozovi je na večeru“, rekao je drugi, ali Svetozar to nije mogao i nije ni želeo da uradi. Nije zapravo znao šta želi. Očekivao je da će da mu stanu u zaštitu, da će otići do žene, tražiti dokumenta, ispitati i po potrebi je i uhapsiti, ne i ovo. Odjednom njihovo ponašanje učini mu se strano i odbojno, što je samo još više produbljivalo jaz između njega i njegove zdrave pameti.

Ubrzo je počeo da je viđa svakoga dana. Bila je ispred zgrade u kojoj je stanovao, ispred restorana gde je ručavao, kod trafike na kojoj je kupovao štampu i sve je bilo jasnije da ga ta ženturača uhodi i nikako mu nije bilo jasno zašto njegove kolege od toga prave sprdnju, kada je situacija jako ozbiljna. Jednog je jutra, dok je izlazio iz zgrade, ta osoba pokušala da ostvari fizički kontakt sa njim, prišla mu je na manje od metar i pružila ruku da se rukuju. Na manje od metar njena usta su bila lepo zaobljena i privlačna, bleda koža glatka kao dolina pod snegom, sa nje je dopirao blag miris cveća koji miluje, on nije znao šta da joj kaže, šta da uradi, stajao je zagledan u nju otvorenih usta, gledao njen osmeh, a kada je ona ruku podigla da spusti mu je na obraz, u paničnom strahu se hitro izmakao i još hitrije ispario njoj ispred nosa. Nečuveno! Pokušala je da ga zavede i ko zna šta još, stvar je izmicala kontroli, osećao je kako je odmakao predaleko, kako gubi čvrsto tlo pod sobom i morao je da prijavi slučaj. Znao je da na kolege više ne može da računa, da oni ne shvataju od kakve je važnosti ova situacija, da je on ugrožen, zato je otišao direktno kod svog pretpostavljenog, odmah istog jutra, objasnio situaciju do najstinijih detalja i čak zahtevao da ga stave na detektor laži kako bi utvrdili istinitost njegovih tvrdnji, ali za time nije bilo potrebe. Sledećeg jutra kada je kretao na posao, nje više nije bilo preko puta zgrade, niti ispred restorana, niti bilo gde. Nedelju dana kasnije video je njeno lice, među mnogim, u izveštajima, da je uhapšena, privedena, ispitana i osuđena te da čeka na presudu koja može da bude i streljanje. Nije joj znao ime dok ga nije pročitao u izveštaju, Julijana. Pamtio je samo onaj njen osmeh i miris cveća. Mislio je da će da mu lakne jednom kada sve bude gotovo, ali nije. Nije znao zašto. Otišao je na ručak sam, da pokuša da sredi misli u tišini, ušao u restoran i tražio sto za jednu osobu. Konobar ga je odveo do separea, a kada se udobno smestio i naručio, konobar mu je doneo jedno parče tvrde hartije, presavijeno nekoliko puta. Upitao je o čemu se radi, na šta je konobar rekao da je žena dolazila pre nekog vremena te da je molila da daju stalnoj mušteriji i opisala njega. „Znala je čak i vaše ime i prezime“, dodao je a zatim otišao.

Razmotao je hartiju i počeo da čita. Dvolist je bio popunjen sasvim, pisanim slovima, a tekst je počinjao sa Dragi Svetozare. Predstavila se u pismu punim imenom i prezimenom, napisala mu da kada ga je prvi put videla, da joj je bilo neophodno da ga vidi i drugi put, da utvrdi da je drhtaj koji je prvog puta osetila u sebi bio onaj pravi. Obećavajući. Ispovedala mu se. Posthumno. U jednoj rečenici je čak napisala i kako joj nikako ne ulazi u glavu kako čovek tako grube spoljašnjosti može da joj okupira maštu tako silno, da joj prosto iščupa srce i uzme ga kao da je njegovo, da i pored svega ona u ljubav ne veruje, ali da kako vreme odmiče, čini joj se da ne prestaje da razmišlja o njemu, kako čitaju knjigu, ili šetaju gradom, piju čaj, jednostavne stvari, sitnice. Da misli da se zaljubljuje ako već i nije sasvim, do ušiju, te da ako to i nije ljubav, nešto svakako jeste. Napisala je da bi volela da se upoznaju, na kafi ili tako negde, kako bi mogla to lično da mu kaže, oči u oči, ali da je svesna da je to gotovo pa nemoguće, jer je on sigurno oženjen, iako deluje veoma usamljeno. Izvinjavala se nekoliko puta u tekstu, ponajviše što je sve tako konfuzno napisala, njena priča, kaže, nema ni kraja ni početka, a njena osećanja još i manje. Pa makar da se rukuju, napisala je. Svetozar je prestao da diše, slova su zatreperila i počela da se mute, delovala su tako nestvarno. Pred kraj mu je napisla da je od prodavca novina saznala kako se zove i gde živi, jer ga je jednom tamo slučajno videla kako kupuje, te da je odlučila da ga sretne ali da se plašila da se ne zbuni, da se ne osramoti… Jelo se pušilo na stolu, kada je Svetozar stavio novac u knjižicu, ustao, obukao kaput i otišao iz restorana. Te večeri je sedeo u fotelji odeven u kućni mantil, sa čašom konjaka u jednoj ruci, dok je u drugoj stezao pismo koje je toga dana dobio u restoranu. Na momente bi mu se učinilo da nije za njega, da je možda ipak neka greška, ali ime i prezime su njegovi, lokacije, gde obeduje van kuće, gde kupuje i gde živi, takođe. Na koncu, onaj pogled na manje od metar može da zapečati vaku sumnju. Gledao je kroz prozor i sve što je video kroz prozorsko staklo bio je mrak i njegov lik izrezbaren i utisnut u taj mrak. Pokušavao je da vidi iza, dalje, ali nije uspeo od svog tog nepreglednog crnila. Otpio je gutljaj i posegao za cigaretom koja se bila ugasila. Ima neko dečje praznoverje koje kaže da kada se cigareta ugasi sama od sebe, da to znači da ti se gasi ljubav… Nije mu išlo u prilog. Je li moguće da toliki mrak i čemer nastani dušu, poput ovog napolju, da se reflektuje, pomislio je u sebi, ali nikada nije odgovorio na to pitanje, otišao je u spavaću sobu istim tromim hodom, sporo, sa čašom i ugašenom ljubavlju u rukama. Nije sačekao ni ulične svetiljke, niti svanuće…

Iz prastarog ajfona koji je Safet jednom prilikom popravio, čula se Lucretia, benda Megadeth, kada je Uglješa prišao Savi i upitao ga šta mu je. „Ma ništa“, odgovorio je kratko, a onda zastao kao da još neka reč želi van, protiv njegove volje. Uglješa ga je posmatrao. „Sigurno sve ok?“, upitao je. „Maaa, ćaletu je umro brat, ili poginuo, tako nešto“, reče, „Ali mislim, videli smo ga samo jednom u životu“, zastao je, „Ma nebitno“. Iza visokih gomila elektronskog otpada suton je goreo crvenim sjajem.

22 thoughts on “2099 (Bez ljubavi ili samo loš tajming)

  1. da, ovo je gore od onog: dabogda imao pa nemao! ovo je: dabogda saznao što si mogao imati, ali nikad više nećeš imati priliku to dobiti. da se čovjek ubije! kao što i jest. opet, priča je priča, život je život, ljudi su ljudi, ima nas koji bismo i to preživjeli. 🙂
    šalu na stranu, moram priznati da mi je prvo čitanje priče izazvalo jače lupanje srca, a drugo zadovoljstvo što sam imao priliku pročitati je i nisam propustio tu priliku.
    i sviđa mi se smještanje u budućnost priče koja zvuči onako romantičarski oporo kao nešto prošlo. kao da se događa baš sada, u ovo vrijeme.

    • Malo je reći da ga volim ali nikako da ga dostigem mada se ni ne trudim (da budem neko drugi, ko već „jeste“) ali kad sam prvi put pročitao „Godinu smrti Rikarda Reiša“, nešto se desilo (u meni, oko mene, ne znam), pa je mislim malo i zatajilo sa ovim letnjim vrućinama, kako bilo, hvala ti puno na komentaru pravi su podstrek i smernica 😉

  2. Pročitao. Dva puta. Nije me oduševila.
    Imam naravno nekoliko pitanja i saveta…
    U funkciji čega je predugačak uvod? Šta je motiv za samoubistvo?
    Ne pitam te zato što ne znam nego hoću da te navedem da sam uvidiš neke propuste odgovarajući mi…
    Takođe, daleki futur je nepotreban, pogotovo tačne godine… Bolje bi bilo da imaš celo pismo u kurzivu nego što ga prepripčavaš… Imaš jedan ukus i nozdrve?! Na još jednom mestu sličnu nelogičnost… I barem dve greške u kucanju, gde si progutao po slovo… Pored svega ovoga takva kakva je ima dosta mesta gde stilski može da se dotera ali meni su prva dva pitanja mnogo veća slabost nego sve ostalo…

    Moj ti je savet da komplimente ne uzimaš za ozbiljno jer se oni mogu pisati i bez koncentracije…

    • Daleki futur je mesto čitave radnje, ali to si znao, neki moj trip, ne treba da ga shvatiš ili ne shvatiš, samo da ga prihvatiš, ne mora da ti se svidi, treba da stvori sliku o tome kako izgleda ta 2099 što iz vizure tri klinca – omladinca što ovako generalno, greške se provuku (će da sredim) a tebi hvala što si pročitao dvaput i za konstruktivnu kritiku 🙂

  3. Ovo je prva tvoja priča koju pročitah (a pročitaću ih još), pa samo da ti kažem da sam uživala čitajući. Vidim da si u komenatrima dobio neke konstruktivne kritike, meni ništa od toga ne smeta, sam stil pisanja ti je toliko lep, znaš kad sam pojedine rečenice čitala i dvaput. Vrlo sam sad radoznala da vidim kakvi su ti ostali tekstovi 🙂
    Pozdrav!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s