Naše vreme

Ne mogu da Vam približim to parče stvarnosti, taj kutak…

Curi, kao peščani sat, sekundara se ne računa, ona zapravo meri nešto drugo, curi nam kroz prste, a mi se ne trudimo da ga zadržimo, da stegnemo šake u pesnice od sraha da ga ne razbijemo kao krhko staklo i svedemo na ostatke… Naše vreme… Da se sitni delići ne zabodu u meso, ode li u krv, zauvek će ostati u nama, prokleto, utamničeno… Plašimo se šta bi jednom rastvoreno u nama moglo da nam podari, saznanje, pogled unatrag, perspektivu iz trećeg lica, slobodnog posmatrača, udobno za(stro)valjenog u prvom redu sopstvenog života koji se kao jeftin keper odmotava pred očima. Bi li nam tada učinilo medveđu uslugu ili samo uslugu, jednom kada (sa)znamo gde smo trebali da koraknemo a gde nismo…