2099 (Contraband)

Mrak je poput fine svile prekrio sve površine do kojih je mogao doći, u tankom sloju, nežno kao što majka pokriva dete dok spava, a da ga ne probudi. Mesečina kao odsjaj sa srebrnog escajga narušava apsolutnu tamu, mada je apsolutna tama mnogo više od mraka od koga se ne vidi prst pred okom, jedno specifično stanje uma i duše, poimanje sveta oko sebe, rezon u situacijama koje mogu zavisno od težine i prilike da vam u manjoj ili većoj meri promene kurs sudbine iz korena. Teško da bilo kakvo svetlo može da razdani, obasja i otera taj mrak koji se lepi kao katran i teško se skida sa srca naroda, koji je vremenom naučio da živi u neljudskim uslovima, u kanalizaciji, u slepom crevu Evrope. Kao da je svetla iz godine u godinu bilo sve manje, neki ne pamte, ali svi osećaju, kao kada se slavina zavrće svako malo, pa sve manje i manje curi dok na kraju ne prestane, da ostanu samo žedna usta, ispucala, da dok bole, kleče nad slavinom suvom kao barut. Kao pesnica koja se steže dok na kraju ne možeš da je otvoriš ne bi li uzeo iz nje to nešto što ti ne da, a treba ti, a samo po sebi od siline pritiska više ni ne liči ni na šta. A ti čekaš da popusti stisak, samo on retko kad popušta, to je odlika slabih.

Restrikcije struje su počele još davne 2050. godine, ali su bile veoma retke. Bord Nacija Nove Evrope izašao je u javnost sa dve proste reči „po potrebi“ i njima okupao srca ljudi kraj malih ekrana i radio prijemnika. Vest emitovana čitavim istočnim blokom donela je nadu koje je tih dana bilo malo, da su te dve reči, po potrebi, izazivale suze radosnice, ljudi su se grlili i slavili i sve je delovalo kao da od te tačke nadalje može da se gradi, nada na prvom mestu, pa od nje poverenje, ujedinjenje, ruka ruci, a onda ko zna, možda i bolje sutra za buduća pokolenja. Bilo je skeptika, u svakom žitu bude kukolja, ali ta usamljena šačica, ta manjina nikako nije mogla biti virus koji preti da poljulja balans i dobro raspoloženje, samo zbog toga što nije bila slepa kod očiju da vidi da nema spasenja u tim rečima, na licima kravata sa ekrana; kažu da očima iza naočara čovek ne može verovati, jer staklo, nevezano za debljinu i dioptriju, upije signifikantan deo istine, tako da i krupan kadar TV prijemnika može da zavara. Treba da zavara. Godine 2068 nije bilo restrikcija uopšte, čitave godine, narod Beograda bio je srećan, ljudi su organizovali marševe u znak zahvalnosti, svetina je bacala latice po ulicama, cvetove ili čitave bukete kuda je prolazila, uzvikivala parole ljubavi i sve je jako podsećalo na izumrlu, zaboravljenu decu cveća, a ova su deca Evrope pevala pesme namenjene pogrešnim ljudima, uzvikivala parole koje slave pogrešne ciljeve, što se pokazalo kroz par godina, restrikcije su nastavile da se dešavaju već početkom sledeće godine, uz dve reči borda „neophodno je“… Neverovatno kako je to „neophodno je“ zakopalo ono pređašnje „po potrebi“, koga je narod jednostavno prestao da se seća, kao kada prekrečiš do tada beo zid nekom drugom bojom, posle nekog vremena, ljudi zaborave da je taj zid ikada bio beo, a ove su dve reči „neophodno je“, trajno izbrisale belinu koju je sa sobom nosilo „po potrebi“ i trajno unele belinu u poglede, nešto nalik na kolektivnu kataraktu slomljenog duha u par sekundi koliko je dovoljno da se izgovori neophodno je, pesme su prestale da se pevaju, a miris cveća razbacanog po ulicama trajno je zamenio smrad rastućih divljih deponija i gomila tehničkog otpada koji je rastao po ulicama efektno zamenjujući drvorede. Ta tačka u vremenu je svakako postala prekretnica, ali ka ambisu koji je pretio i na koncu progutao naraštaje, njihove sudbine i snove koje nisu ni slutili da bi mogli da sanjaju jednoga dana, kao rastuća crna rupa koja postaje još veća sa svakom novom generacijom koju zdrobi i proždere, kao blatnjava krmača koja jede svoj okot.

Momir ima 45 godina. Rođen je četvrte godine kako traju restrikcije i pamti manje više sve događaje vezane za tu problematiku, sreću i tugu, kako onu kolektivnu, tako i onu koja se zadržala unutar granica doma i porodice koju je kako su godine odmicale prekrivao samo gušći mrak. Sada da ga neko pita gde bi mogao sebe pre da svrsta, da li u većinu koja je pevala radosnom „po potrebi“, ili pak u skeptičnu manjinu, ne bi mogao da se opredeli, jamačno nije pevao, niti se radovao previše, a svakako nije ni zagovarao režim u zemlji, niti protiv svetskih moćnika čije su narogušene obrve sevale sa ekrana, lukrativni pogledi skriveni iza naočara, puni lažnih obećanja, jer laž izneta na pravi način, na srebrnom poslužavniku, zvuči kao divna istina. On bi sebe mogao najpre i najrađe da svrsta u onu grupu ljudi koja, poput njegove supruge, ne pamti život pre restrikcija, iako mu je poznato da ni tada nije bilo Bog zna kakvog blagostanja. Njegova supruga Ljubica je rođena osam godina posle njega, za vreme jedne takve restrikcije, uz zvuk agregata koji je nadjačao plač novorođenčadi, pa i njen. Jedna prastara grupa sa ovih prostora je svojevremeno, sada već jako daleke 1988 godine snimila pesmu „Oči su se navikle na mrak“, nesvesna da će to čitavih sto deset godina kasnije da postane realnost… i koju godinu ranije…

Sede u gotovo apsolutnom mraku svoje dnevne sobe, obasjani tankim srebrnastim svetlom koje dopire kroz musavo staklo poluotvorenog prozora, kao poslednji bastijon ljubavi, vere i nade. Šta uopšte znače te reči? Jedno drugom u zagrljaju, gledaju neodređeno dok od spolja dopire dah mlakog vazduha koji nije sasvim ni svež, a oni gledaju na sat, još malo pa će devet i tada će morati da zatvore sve prozore i da zaključaju vrata jer počinje policijski čas i nikakav vazduh od spolja neće moći da se uvuče do njih. Ona diše tiho, a on uzdiše, savijen u njenim rukama, glave lako oslonjene na njene grudi, sa obe ruke uzeo je za levu podlakticu, slomljen od brige. Belasaju mu se sede na slaboj svetlosti i ona ih uvrće nežno da ih ne počupa, pravi od njih nešto nalik na majušne kikice nežnim pokretima prstiju, da bi samo tren kasnije pustila da se ponovo vrate u pramen koji slobodno štrči sa njegove glave. Zatim ga češka dok pogledom prelazi preko sobe, do prozora i tada pušta da joj pogled ode na ulicu. U devet će se upaliti crvena svetla na glavnim ulicama, velikim saobraćajnicama u centru i trgovima i patrole u oklopnim vozilima će izaći van. Uglješa se još nije vratio sa posla i ako ne dođe do devet, ostaje im samo da se nadaju da je na sigurnom u nekom zatvorenom prostoru. Ili kod Save. Patrole danas nisu ni izbliza milosrdne kao pre tri godine kada ih je carska vlast uvela radi smanjenja stope kriminala. Više ne privode, ne saslušavaju, njoj se srce steže od te pomisli, da možda sutra neće da ga vide i svakog sledećeg dana. Otac ćuti u naručju majke, nemoćan da uradi bilo šta, za deset minuta će prestati svi vidovi komunikacije i neće biti u mogućnosti da pozove sina na moblini telefon, koji je trenutno nedostupan.Njih dvoje ostaju u mraku.

Savi srce lupa od straha od pomisli da je do pre petnaest minuta mogao da ostane na ulici, da im Safet nije otvorio vrata i pustio ih unutra. Hodali su bezbrižno, slušali su „Tornado of Souls“ omiljene im grupe Megadet i nisu obratili pažnju na sat, a vreme je proteklo kao pesak kroz dlanove. Bili su na sigurnom, kod Safeta je toplo, ima i svetla zahvaljujući ilegalnom agregatu koji je Safet sam napravio od delova sa otpada. Srećom nema prozora jer su pod zemljom. Safet ima 27 godina, i do skora su mislili da je gluvonem, jer on jako retko progovara a i kada bi rekao nešto to nužno ne mora da bude neka prevelika mudrost, ponekada samo jednostavno „da“ ili „ne“, ali nije bilo pravila, nekada su prolazile čitave sedmice da Safet ne progovori ni reč i oni nisu znali zašto je to tako. Safet nije delovao neraspoloženo, svakako ništa manje raspoložen od ostalih radnika na deponiji. O njemu su znali malo stvari, zapravo prostih činjenica: da nema dom već živi na deponiji u radionici koju su mu ustupili rukovodioci preduzeća koje poseduje sve deponije električnog otpada, kućnih aparata i bele tehnike na teritoriji Beograda; da mu fali čitava desna potkolenica sve do kolena, nikada im nije rekao kako se to dogodilo, a protezu je sam napravio od materijala sa otpada, kao i agregat koji radi na firnajz, ulja, preprađenu tovatnu mast, alkohol ili napitke sa visokim procentom glukoze ugljendioksida. Safet se veoma dobro razumeo u elektroniku, kućne aparate i belu tehniku, svašta je znao da popravi i napravi od otpada koji je preko dana skupljao na deponiji tokom radnih sati, a nikada nije govorio o svom obrazovanju premda je bilo evidentno da, izuzimajući činjenicu da zna da čita i piše, Safet mora da je pohađao neke škole ili čak fakultet. Safet je računao gotovo kao kalkulator, poznavao je geometriju, rad na računaru, da skicira i napravi plan, tehničko crtanje, materijale i fiziku. Uvek je na sebi imao svetlosivi kombinezon od firme i nogavicu povrnutu tako da se vidi proteza, osmeh samo za Savu, Uglješu i Borisa, nije imao suprugu, živeo je usamljeničkim životom, okružen svojim patentima koje bi pravio od otpada kada se na kraju radnog vremena povuče u svoj stan. Jednom ga je Boris upitao zato ne proba da proda nešto uređaja koje napravi, kupcu bi moglo da bude korisno, a njemu bi svakako dobro došao dodatan izvor prihoda, ali Safet bi samo slegnuo ramenima, a zatim bi odmahnuo glavom kratko i odsečno i okrenuo pogled na drugu stranu.

Sedeli su  na tronošcima, a Safet je došao iz improvizovane kuhinje noseći tri čašice i flašu. Rakija koju je sam pravio od gnjilog voća na koje bi naleteo ili bi mu neko dao, čistog alkohola ili motornog ulja, nije bila loša, jer bolja nije ni postojala, a mogla je da pokrene i agregat. Kucnuli su se i otpili a on ih je pozvao rukom da im nešto pokaže. Sa zvučnika su se cedili rifovi pesme „Holy Wars“, na Safetovom licu se ocrtavala iskonska, dečija, nevina uzbuđenost, a tri drugara su bili u čudu. Krenuli su za njim bojažljivo, a on je poskakivao dok ih je uvodio u svoju spavaću sobu. Prizor koji su videli izmamio im je uzdah i zatim oduzeo dah. Safet je popravio jednu neonsku lampu, zamenio joj neke delove i podesio je da oponaša belu svetlost. Nije bila idealna ali ispod nje je kako tako uspešno rasla jedna biljčica, mala, zelenkasto žućkasta i naigled zakržljala. U pravoj keramičkoj žardinjeri, kakvih više nema u proizvodnji. Uglješa se nagnuo da omiriše, mirisalo je na vlažnu zemlju, na humus. Nisu znali šta da kažu, a Safet je samo tiho progovorio: „Nadam se da procveta, možda ostavi i seme, možda bude lepa boja ako procveta, možda i zamiriše, to bi bilo lepo, ne znam kako se zove“. Gledali su čas u njega, čas su se zgledali među sobom, bujica reči koja nije znala kako da se iskobelja iz njihovih usta udarala im je u jezike, da bi na kraju Sava uz huk izustio: „Vau brale, ovo je ludo“, mucao je, „Zabranjeno je“! „Za ovo se care ne ide više ni u zatvor…“ Zastao je da ne bi izrekao misao do kraja… Nije želeo. Zgledali su se nad malom biljčicom, dok im je imitacija dnevnog svetla obasjavala lica. Safet je bio nasmejan.

23 thoughts on “2099 (Contraband)

  1. sad sam dosla iz velike mesecne kupovine (koja je sve manja). Prasak za ves, kozmetika, ulje, brasno …Danas su me u radnji gde kupujem godinama (veliki megamerket pored moje zgrade) gledali gutajuci knedle…Tako sam ja pogledala komsiju koji je( ne zna se iz kojih izvora) nedavno kupio najnovijeg divnog belog Mercedesa….
    Inace, ima jedan film koji me je nekad davno prestravio i podsetio me na Tvoju pricu. sad cu da ga nadjem…

  2. Nisam ga gledao, ali nameravam… to je od prilike to, ovo je neka moja vizura a i sam sam se nagledao tih filmova o virusima, ratovima, pandemijama, nestašicama, pa sad imamo i zombi apokalipse, krah civilizacije… znaš već gde ciljam…

    • …bas me zanima koliko taj film moze da prezivi ostricu vremena. nekad me je potpuno ocarao uzasom razresenja koji je nudio. Kod nas je preveden kao Zeleno sunce. Ja sam bila bas klinka kad sam ga gledala…Ne bih mogla sad da ga ponovim…I na Sedmi pecat Bergmanov se ostrim mesecima, a hocu da ga gledam sa podmladkom. On voli dark vise neg leba da jede, a privatno je cica jedna.

      • Nisam gledao, ali „pogurali“ su me tvoji komentari da se odlučim da odgledam, a 7 pečat sam gledao, meni je Max Von Sydow jedan od omiljenih 🙂

  3. Utopija, distopija… anti-utopija (il’ se piše zajedno, bez crtice?), kako god, imaš taj neki dar da preneseš atmosferu i sve sam ti već rekao još u komentarima na tvoje postove „sa onim čovekom na starom blogu“ (kao što bi rekao oštroumni Horhe (sa kojim se btw ne slažem u oceni)).

  4. čini mi se da danas ne kritikujem, samo pohvaljem, dakle istorijski uvod-odličan, razrada-ljubav u godinama sa sve romantičnom mjuzikom i kao zaključak zeleno/svetlost i vizija budućnosti, to je to. divan tekst, divan!! 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s