Percepcije o nedostajanju (ne mogu da se setim datuma, samo epiteta)

…“Jarčina“…

Glupo bi bilo reći da sam je imao, definitivno, recimo da je uvek nekako bila tu, prisutna; miris njene kose u vazduhu znao je lako da me nađe, njen pogled još lakše, njene reči upućene meni, nisu ni morale da me traže, sam sam se postavljao da udare u mene kao talasi o hridi… Prijao mi je taj njen osmeh, njen trademark koji u meni otključa ono za šta nisam ni znao da postoji unutra i njena toplota koju osećam čak i kada nije blizu i koja, kasno sam shvatio koliko mi je potrebna čak i kada napolju gori nebo.

A onda sam je izgubio. Tako lako. Nije to, do duše, ni odjedanput, deluje mi i da je prošlo kao dlanom o dlan, čitava jedna mala večnost, a opet kao da se taj tren mogao razvući poput špila u veštim rukama bez da ijedna karta padne na pod, jedna kolekcija trenutaka koji su prolazili, svaki za sebe, individualno, nekom svojom prosečnom brzinom koja se nije ticala moje percepcije dok sam brinuo svoje brige, vodio tuđe bitke ubeđen da su moje, ili sam samo stajao kao ukopan, kao jebeni noj sa glavom u pesku, uplašen… a baš je tako i delovalo, kao lepet krila, jedan jedini zamah. I gotovo. Kraj.

Nije me bilo strah u početku, praznina je bila podnošljiva, valjda usled nedostatka korektne percepcije o nedostajanju, iskrivljene i izgubljene u dubokim linijama napuklog ogledala u koje nisam želeo da pogledam, ne iz obesti, već nisam imao tu naviku, nikada nisam ni gledao da bi mi reklo, jer moglo je da mi kaže… A onda se javio strah, uzeo me pod svoje kao pitka muzika, nisam ni osetio kada sam počeo da se plašim bez razloga ili je razlog bio tu, prisutan, a ja usled te iskrivljene percepcije nisam pojmio, a onda su stvari došle na svoje mesto… Legle… I onda sam morao da počnem da učim kako da se nosim sa tim, kako da korigujem, da zalepim krhotine, da probam da dobijem jedno celo. Nisam morao, tj možda nisam morao, jednostavno uhvatio sam se za slamku… instinkt valjda?

A praznina je tinjala poput ugarka, u pozadini, perfidno dodao bih i kada se konačno razgorela, plamen me je izgoreo. Iznutra. Sam sam to dozvolio. Tada, kada sam mislio da će strah da me obuzme sasvim kad je izgorelo i ono malo što me je spašavalo i kada više nije ostalo ništa da bude prepreka, čist put do moga srca, do moje duše, strah je nestao kao da ga nije ni bilo, i glupo je priznati da sam u tom jednom specifičnom trenutku koga sam i te kako svestan, osetio neko olakšanje, kao kada padne breme, samo što se to svakako nije desilo… ne zapravo. Samo sam zamenio. Ne sasvim. Ali stigao sam da ugasim. Spasio sam nešto, ili bar mislim, tešim se, a zapravo nisam spasio ništa, nisam spasio sebe. Nisam sasvim digao ruke. Bol je oduvek tu, spreman da uskoči, strah se vratio, praznina ka kojoj sam pružao ruke po nekad, fola radi, da me mine. Delovalo je, samo sam vremenom valjda postao otporan, imun i dovoljno nezainteresovan da tražim alternativu, izgleda da je mnogo lakše bilo da se samo promeškoljim spokojno, kao novorođenče, u nežnim rukama letargije.

A onda sam pogledao u ogledalo i video da ona u stvari nije ni odlazila… posmatrala me je kroz krhotine slomljenoga stakla, posmtrala je ono što je ostalo, što se naziralo, dok se sa ivica krunilo svako malo, fina prašina nošena vetrom u nepovrat… njen pogled, bez reči…

Sada retrospektivna introspekcija može da boli do mile volje…

29 thoughts on “Percepcije o nedostajanju (ne mogu da se setim datuma, samo epiteta)

  1. Dule, jako mocne reci i efektne, pronasla sam se u njima, posebno bih izdvojila ovaj deo :“Delovalo je, samo sam vremenom valjda postao otporan, imun i dovoljno nezainteresovan da tražim alternativu, izgleda da je mnogo lakše bilo da se samo promeškoljim spokojno, kao novorođenče, u nežnim rukama letargije“

  2. „A onda sam je izgubio. Tako lako. Nije to, do duše, ni odjedanput, deluje mi i da je prošlo kao dlanom o dlan, čitava jedna mala večnost, a opet kao da se taj tren mogao razvući poput špila u veštim rukama bez da ijedna karta padne na pod, jedna kolekcija trenutaka koji su prolazili, svaki za sebe, individualno, nekom svojom prosečnom brzinom koja se nije ticala moje percepcije dok sam brinuo svoje brige, vodio tuđe bitke ubeđen da su moje, ili sam samo stajao kao ukopan, kao jebeni noj sa glavom u pesku, uplašen…“….

    Bravo Dule…ne znam bas da objasnim zasto, ali ovaj deo mi se posebno dopao 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s