Optimističan post

Posmatram neke moje drugove i poznanike, na koje smo se ugledali tokom godina odrastanja, na neke samo zato što su bili stariji, kod nekih smo cenili i intelekt, neki su bili prosto smekeri, neki su svirali… a onda ih je život rasuo na sve strane, kao kada bi dunuo u šaku punu konfeta… samo čovek nije konfeta… ili možda ipak jeste?

Imao sam prilike da se sretnem sa nekima od njih, ne mogu baš da kažem sa većinom, neki su ostali tu, neki su otišli u drugi grad u zemlji, u drugu zemlju, neki su mišjoj rupi, neki nisu, neki su tek ispuzali… I svi imaju priče, pijane, trezne, tamne sa malo svetle i obratno, rade, trude se, muče se, putuju poslom/iz zadovoljstva ili sve obratno, tek niko nije neokrznut svi su dobro havarisani, istrošeni, zabrinuti i umorni u ranim četrdesetim ili kasnim tridesetim… spremni da podvuku crtu, da krenu ponovo, u promenjenim okolnostima, sa porodicom, sa decom, sa punim dzakom svega onoga što ne možeš da šibneš preko mosta i da se ne okreneš jer je deo tebe…

Da l’ je kriva istina, il’ je tužna sudbina, il’ se sve to dešava bez veze…?

Posmatram proizvod, ono što je ostalo iza svega, ne znam da li je to suština priče, jer su mnoge ispričane s aželjom da mine šta god to bilo, ali kad se skupe svi minusi i svi plusevi, svi up-ovi i svi down-ovi, nešto ostane, krajnji ishod nije nula, crva je ipak bilo. Teško je na osnovu toga suditi, ja svakako neću, ne znam ni ima li smisla, ne o njima i kakav su put izabrali i kako su njime hodali, već o svim onim kišama i snegovima koji su ih na tom putu (o)usporavali, o svim vetrovima, preturenim stablima na putu, sve ono o šta je noga mogla da zapne… dokle god krajnji ishod nije nula, a pitam se ima li smisla (pristojnosti) i to vagati…?