(Pred)Novogodišnji… želim…

Ne znam šta bih rekao. Rešio sam prošle godine da mi ovaj tekst, pisan dan, dva pred doček Nove godine bude poput neke tradicije, ali sam ovih dana nem, bez teksta, reči su me napustile i stvarno ne znam šta bih napisao, pa možda bude malo konfuzno… jer nije da nemam samo ne znam kako bih. I od čega da počnem? Početak se ne nazire, a kraj svakako da, kraj jedne odlazeće, da ne kažem umiruće, godine na izdisaju, imam utisak da se sporo i teško, kao nasukani kit odvlači u more zaborava. A šta nam nosi neposredna budućnost, to tek nekako nemam baš želju da (sa)znam, jer ako nova bude nalik na ovu odlazeću godinu, neće da valja, ni globalno, ni lokalno, a ni lično. Sećam se prošlog novogodišnjeg, pa je jedan od komentara bio Horhe, sa rečima: „Da znaš samo da može posle dobre godine da dođe vrlo dobra, tek onda ide jedna grozna, tako da možda nisi ispucao kredit…„, ne znam da li je ova bila grozna, da li sam ispucao kredit, nije bila Bog zna šta, imala je i lepe momente (mene lično što se tiče), samo ih je imala baš premalo, nije da sam prezahtevan, ali na prste jedne i po ruke da ih izbrojim, a moguće je i da se život odmotao malo više nego što treba, pa sam imao materijala, da ne kažem peripetija… Ne bih sebi poželeo još jednu ovakvu jer je bila poražavajuća generalno, ali ako je ona sledeća ta grozna, onda bih drage volje zgrabio još jednu ovakvu, a svakako bi mi trebala jedna vrlo dobra, iako nisam ni od vrhunske odustao, ali se nekako ne nadam, pa ako me „opali“, neću da se žalim. Ušlo mi je nešto u srce, ovih dana, neki osećaj koji ne umem da rastumačim drugačije nego kao vesnika nekih nadolazećih događaja koji ne moraju nužno da budu ružni, a skeptičan sam, ne znam da li da se plašim ili da se nadam, sit sam sitnih razočarenja, a ona krupna ne znam mogu li više da amortizujem…a ono u grudima pulsira, nekad jače, a nekada slabije, neizvesnost, šta bude, biće.

Rekao sam sebi bez imena, ali ću morati da pomenem, da se osvrnem, na ovo ovde mesto, na ljude… Prošlo je sada više od godinu dana kako sam sa mojblog-a došao ovde, pišemo, čitamo se i sada već mogu da kažem da sam pored ovih, koje volim da svojatam i nazivam „moji sa mojblog-a“, naišao na neke divne ljude koji fantastično pišu, pametno pišu, priče, pesme, kratke forme, recepte, ispovesti, zapažanja… i može čovek posle čitanja da se oseti boljim i kvalitetnijim, uživam i nadam se da ćemo dugo, dugo da se čitamo i družimo. Neki su zatajili i iz nekog razloga nisu tu, nedostaju, znaju koji su… želim im da ih bude više dogodine, ako i oni to žele…

Sam nemam neke posebne želje, ostale su iste, jer se one prošlogodišnje nisu ispunile, a i ako neka jeste ja je nisam opazio da je zgrabim. I to sam rekao da neću na glas. Jedino zdravlja i sreće bih poželeo svakom od Vas koji se čitamo i družimo ovde na word press-u, želim nam da ta magija traje dugo, želim da znate da čitati Vas (znate ko ste) meni predstavlja veliko zadovoljstvo, pa se iskreno nadam da nećete još dugo da prestanete, ako ne morate. Život pritiska znam, želim nam da malo popusti ako može, ako ne, nikom ništa…  Od srca vaš Duledudule :*