Bašta dobra bez zla

Sve svoje tišine, sve što sam oćutao, progutao, svio sam pod jedno krilo kaputa. Težak je štof, stari kroj, siguran, kontam štitiće od bljuzgavice. Ne znam želim li s’ kim da delim. Moj vrt, moje cveće, sve boje koje sam naslikao do sada. Iz svakog cveta opojan miris o kojem sam žudeo, koji sam sanjao, o kojem sam pisao s’ proleća kada se budi i s’ jeseni kada se uspava, pa kao da zamre, al’ ja znam da je jedno oko uvek budno, gleda, odoleva, tupi zimski mirisi i oštri, lepljivi letnji, na prezrelo grožđe, slatki. Svi su tu, u mom dvorištu, tuku kao srce školarca.

Leptire sam preselio iz stomaka, ne trebaju mi više tamo, nek lete slobodni, po mom dvorištu. Ptice pevačice i rakuni. Trava je zelena, a nebo kristalno plavo i jedna klupa iz dedine strugare, nelakirana, u sredini. Ne baš u centru, ali tu. Taman gde ja hoću. Gde treba. Pod velikim drvetom. Daću mu ime ako mi bude tražilo. Horizont se nazire kao linija koja nikada nije jasnije odvajala nebo od zemlje, ali su oni tu u mom dvorištu spojeni neraskidivo, kao jedno i nije nemoguće hodati po oblacima. Meki su i beli kao sneg, paperjasti može na njih da se spusti glava, da se odspava, da se na trenutak zaboravi na brige.

Sedim, gledam, dišem i smejem se. Konačno. Nije mi puno ni trebalo, samo dok sam naučio kako, sada mislim da bi mogao da se potrudim da budem savršeno srećan i da nastavim da učim. Imam dobar smer.

Tamo je neki čovek u odelu, ozbiljan i namršten. Džepovi su mu puni novca, u svakom ima po jedan crni kožni novčanik napunjen do vrha, miriše na prezir, na izdaju, kezi se oholo i zlurado. Iritira. On je daleko od mene i put mu je nedostupan, prekriven mojim zimskim kaputom, pa se ne vidi. A i da nije, ne bi on hodio tuda, nema tu ništa interesantno za njega, samo trava i kamen, koje zimi pokrije sneg do novog proleća.