2099 (Početak kraja)

Godina 2098. nesputana, lišena svih problema i bremena modernog doba, ušetala je u živote ljudi tiho, nije zvonila, vrata su bila otključana, niko je nije hteo, nije želeo da se desi, ne tako, ne u tom stilu, ali se niko nije ni bunio, niko se nije pretrg’o da je udostoji bilo čega, pomena, poljupca, tapšanja po ramenu, svi su je sačekali kao da je još jedan dan u nizu, u mraku, bedi i nesreći, ona je stigla i ozvaničila je početak kraja. Petak trinaesti desio se samo jednom, druge nedelje juna meseca, u septembru i decembru je zakasnio jedan dan, u aprilu i julu dva, a u novembru je poranio za dan, a taj jedan koji se desio nije bio najnesrećniji za nas, cela prethodna godina se vukla, curila i raspadala se, i’šutirana kao ker bez gazde, lutalica puna buva, sva krastava i niko je nije hteo i niko nije bio srećan, jer je svako znao da nova godina ne može da donese nikakve promene. I nova pre nje. I nova pre nje. I deset pre nje. Dvanaest godina kao dvanaest majmuna. Svaka gora od gore, taman kad bi čovek pomislio to je to, ona sledeća iznenadi nekom novom nesrećom, svežom i potentnom, punom mračnih iznenađenja, opskurnih, praznih obećanja, okićenom nemaštinom, strepnjom… Izvitoperilo se sve i narod je prestao da se moli, utišao se i zavukao u rupe, počeo da strepi i da se nada, u sebi, da će da prestane. Narod je prestao da ište promene, bolje sutra niko nije mogao da obeća, narod se samo nadao da će brod da prestane da tone, da smo dotakli glib koji je kako tako stabilan da nas drži na površini dok neko ne dođe da nas izbavi, da nas spasi. Ali ko? Ceo svet je bio u glibu, ne Evropa, Svet. Evropu je kao jedan mali, ali značajan deo sveta, kolevku civilizacije, pogodilo sve što je moglo, od finansijskog, ekonomskog kraha, preko bolesti koje su iz godine u godinu zamalo poprimile pandemične dimenzije usled teške materijalne situacije koja je uslovila sve grane društva pa tako i zdravstvo; inflacije, nestašice, previranja, podele, pa novi ustavi, nova rešenja, ruka ruku mije, nove koalicije, nove granice i novi uslovi, a sve se to odrazilo i na nas, samo deset puta jače i postali smo smetlište istočnog bloka. Slovenija je nestala negde duboko u kandžama Italije, sa sve hrvatskim primorjem, zemlje zapadnog sveta su postali jedna moćna mašinerija. Francuska i Španija na silu, Beneluks jako lako; kreatura napravljena da preživljava, sa druge strane Ural je stajao kao zid preko koga niko nije niti hteo, niti smeo, sve i da je mogao. Zemlje istočnog sveta, izgubile su sve osim geografske pozicije i istorije, zaveštanje o onome što su nekada bile, a zapad nam je stavio lanac sa velikom kuglom na jednom kraju, ovi mladi naraštaji danas, nemaju oni pojma šta je to Rumunija, Bugarska Moldavija, Sevastopolj… Postali smo nešto poput pacijenta, koji nepomičan živi u nekom svom magnovenju, svestan ali nemoćan, na račun aparata koji ga održavaju u životu. Svelo se na neki pozajmljen život, koji će u nekom trenutku morati da se vrati… do poslednje pare. Desilo se i nekoliko stvari koje nikako nismo mogli da predvidimo, seizmički talasi, kretanja ploča koja nisu bila ni izbliza fatalna kako je onaj matori film sa Cusak-om to predvideo, zemljotresi i nekoliko manjih vulkanskih erupcija, povećanje nivoa svetskog mora kome je prethodilo globalno povećanje temperature, jedna havarija nuklearne elektrane i trostruki porast zagađenja vazduha.

Bežanijska kosa, blokovi, Ledine, sve je to danas Zemun, sve do Surčina, do Batajnice, Dobanovci i aerodrom Nikole Tesle i dalje, do Bečmena i Jakova, Ugrinovci, Busije i Vojni aerodrom, sve do Banovaca… čitavo prostranstvo gusto naseljeno raznim svetom, velike i male zgrade koje su godinama nicale kao pečurke posle kiše i prekrile polja i livade, infrastruktura koja je nastala tako brzo i tako kratko bila nova… Preko Save i Dunava je ostalo ono što se danas zove Stari Beograd koji se kao virus raširio po Lipovici, Ripanj, Vrčin, Grocka postali su granica, a Vinča, Kaluđerica i Jajinci centar, takoreći. Jedini grad koji je preživeo Evropu i sve nedaće koje su je zahvatile, u pravom smislu reči preživeti. Od unutrašnjosti nije ostalo mnogo, u prvom redu ljudi, prestonica je posle sloma htela ne htela, sve snažno povukla u sebe, široko raširila ruke ne bi li primila svu svoju decu pod pretnjom po sopstveno zdravlje, ali izdržala je, sva ta stopala koja su pregazila Savu i Dunav, Brankov most i onaj drugi, Pančevački i onaj treći, onaj novi, onaj bez imena… A ljudima je svejedno, oni egzistiraju poput mrava u mravinjaku, vre kao u košnici, kosti u utrobi neke velike životinje koja sporo vari.

Sava ne voli gomile hartije i svakojakog đubreta koje su nikle po ulicama umesto kontejnera, mada mu je mama objasnila da to tako mora i zamolila ga da ne diskutuje o tome sa ljudima koje ne poznaje. Sava je prekjuče postao punoletan, sava je kompletirao svoje osnovno obrazovanje, nema novac da studira i ima talenat za muziku. Sava svoje negodovanje izražava tako što umesto fudbalske lopte šutira konzerve osvežavajućih bezalkoholnih napitaka koji imaju toliko kalorija da mogu da zamene čitav obrok. Savin najbolji drug Uglješa nije završio srednju školu jer ga je otac zaposlio odmah posle osnovne da radi na deponiji elektronike, materijala, kućnih aparata i bele tehnike. Njih dvojica su rođeni u istom kraju, upoznali su se u osnovnoj školi i od tada su nerazdvojni. Sava je stariji godinu dana ali kako dani odmiču u zaborav ta razlika se briše do neprepoznatljivosti. Oni su jednostavni momci kojima ništa nije neophodno, a jako malo im je dovoljno da budu srećni, tri stvari konkretno: basket, Megadet i pljeskavica iz Renesanse, koja je priuštljiva, jakog ukusa i posve sumnjivog porekla.

Oni su danas krenuli pešaka sa Bulbudera pored Novog groblja i tamo gde Cvijićeva preseca Zdravka Čelara našli se sa trećim drugom. Boris je najmlađi, Boris je srednjoškolac i kad završi srednju školu radiće sa ovom dvojicom na deponiji. On je dosta drugačiji. On kosarku više voli da gleda, nego da igra, a pošto živi u zgradi pored terena za basket, dugo je posmatrao, sedeći na gomilama šuta, cigle i armiranog betona, Uglješu i Savu kako igraju vikendom ili posle posla, ponekada. Tako je počeo da se druži sa njima. Boris nema neke ambicije u životu, ima albinizam i ove globalne klimatske promene koje su zahvatile planetu u proteklih dvadesetak godina, njemu baš smetaju. Neki dečaci u školi su ga zbog albinizma zvali „Marsovac“ i taman kada je to počelo da prestaje da mu smeta, oni su prestali da ga tako zovu jer im je Uglješa pripretio batinama.

Danas oni idu na Viline Vode, u Dunavskoj ulici skupilo se puno sveta i Borisu sijaju oči. Sava i Uglješa su takođe vidno uzbuđeni. Svaki put kao da je prvi, taj događaj im je nešto najimpozantnije što su videli u svom životu, srce krene jače da pumpa i zastane im dah. Dubok zvuk nalik na one koje proizvode pojedini duvački instrumenti, prati ga gvozdena škripa i dok se ogromne kapije brane lenjo otvaraju kao čeljusti nekog davno izumrlog dinosaurusa, penje se nivo i voda plavi sve ono što je nekada bila luka u prošlosti. Masa ne diše, svi ćute, sigurno nekoliko hiljada ljudi poređani duž bezbedonosne linije, Dunavske ulice, kako to simbolično zvuči, reka ulazi  i plavi veliki deo kopna, van domašaja ostaje samo ulica koja nosi ime po toj istoj reci, a voda na plećima nosi najveći brod koji je Dunav ikada primio na sebe, veći teško da bi i mogao da plovi, ne vidi se paluba niti ima nadgradnje, samo ogroman crni trup sa jednom masnom belom linijom i nekoliko otvora, dok ulazi u luku bulb-pramac pravi talase koji udaraju o barijere, a kapi vode prskaju svetinu. Sve se to dešava sporo i trojica drugara posmataju uplivavanje kao omađijani, čuje se brodska sirena i viori zastava Unije sa krme.

„Jednoga dana i mi ćemo raditi na ovakvom brodu“, siguran je Sava, „Imaćemo ispeglanu uniformu, pravilo službe, topao obrok i pristojnu platu, onu za koju možeš da kupiš ne pljeskavicu, nego čitavu ćevapdžinicu…“.

Danas je 17. April i trebalo bi da je proleće. Godina je 2099. Petak trinaesti je pao u februaru i martu, a u junu će zakasniti za dan, u septembru i decembru za dva. Desiće se još u novembru i teško da će to biti najnesrećniji dani u godini. Veliki brod dolazi iz Panonskog mora i donosi pakete vode za piće i hrane u konzervi…