Sanjam kao da je neka pozajmljenja godina…

Novi dan u kotlu. U paklu. Podigla se zavesa, bezglavi koračaju, ne moraju oni da vide, da čuju, da miris osete, oni imaju pravac, dat im je cilj i hode ka njemu u rekama, to je tako siguran korak da je jezivo da gledaš, mimoilaze me i odlaze u susret svojoj sudbini, za njima ostajemo go beton, sam samcit i ja. Ni pikavci, ni masna hartija od bureka, odbačeno srce istopljeno poput voska… ništa.

Presvukla se u jesenju haljinu, letnja i nije bila neka, rasparana, otužna, čak je uspela i da se skvasi, (pre)više puta, pa se isflekala i nije ličala ni na šta, ova zlatno žuta obećava, za sada. Padaju neke kiše s’ vremena na vreme i hladno je. A onda iskoči neki sunčan dan kao lutak na namotavanje, iz šarene kutije, spontano, iznenada, niko nije pripremljen i svi negoduju. A vazduh je resak, kao žilet seče niz obraz, u dlaku i para mi izlazi iz usta dok koračam u susret svom strahu, pa ko će koga da pojede, ja njega, on mene, sve jedno je zapravo, bez glave neću da ostanem, čak ću da prođem bez ogrebotine, bez površinske, ostaće samo ona unutra da tinja, da zri i proliferiše, ali nije ni važno ona se ne vidi, a nije ni prva. Nade nema, kod Vere je, na kafi uz razgovo((r)atluk), nije potrebna da je arčim bez veze, rizik je sveden na prihvatljiv minimum, u svakom slučaju ostaće rupa i dugo ću da je popunjavam raznim sadržajima sumnjivog i manje sumnjivog porekla. U ušima pritisak kao da su pune vode, osećaj u glavi kao da lebdim, a to mi sada ne treba, nisam ja ushićen, nisam blažen, a ponajmanje optimističan; dobro jesam blažen za neke stvari i zahvalan sam na tome, optimizam je pojela zbilja, ostavila je mrve da se služimo, pa je i ushićenje splaslo sa mogućnošću da ponovo naraste ako bude za to prilike. Voda u ušima, da, pritisak, neprijatan osećaj, ali nalazim da je i spasonosan jer ne čujem, pa sam blažen u neznanju, a i ne moram ja baš sve da znam, ono što me bude interesovalo pitaću. Asfalt podamnom kao pokretna traka, krećem se a stojim u mestu i znojim se i gubim kalorije i vreme, cilj, on je tamo negde i nikako da stignem, biće. Ne sekiram se preterano, samo kol’ko je rezon.

Sećam se, bio je ponedeljak, išao sam da kupim gel za brijanje, pa sam ugrejao vodu, skinuo majcu i nasapunjao bradu polako, miris mi se uvlačio u nos, sa sve penom, bio je muški pravi, onaj što podseća na očeve, autoritativan, a onda sam ušrafio žilet i zaorao prvu brazdu, lagano… Divan dan, bilo je još takvih…  Pa smo krstili Teodoru… Pa vikend u Bg sa Acom i Bokijem, kojih inače nema jer su na brodu… pa Kovačeva svadba, ja bio dever… pa Paun dobio ćerku, ja bio kum, dao ime Bojana… bilo je nije da nije, ne može čovek da bude alav, ne sme, skromnost je vrlina…

Plašim se činjenice da te više ne prepoznajem, da si mi daleka i da gubim link sa tobom, ono gore navedeno doprinosi mom fenomenalnom raspoloženju, ja se ipak trudim, a ti jedina možeš da rasteraš crne misli jer si magična, ti si navikla na mene takvog, ti ne tražiš opravdanja za moj strah jer znaš da je on opravdan i realan, ali i kada nisi toliko daleko, tabani se odlepljuju od asfalta, neka me sila vuče na suprotnu stranu, tvrdoglavost je opasna stvar kad se otelotvori i zaključa ostatak u ljusku od krvi i mesa… I jesam slab, slab sam pred tobom, jer ne znam kako da se oduprem, znam samo da imam taj osećaj u stomaku i to nisu leptiri, leptiri su ostali utopljeni u pivu, to je osećaj koji para iznutra, strah da ćemo se izvrnuti na postavu, ogoliti i okrenuti leđa jedno drugom, da neću moći da te osetim, prepoznam, dotaknem i uživam u tebi makar iz neposredne daljine, uvijem pramen kose na kažiprst, samozadovoljan, plašim se te senke koja se nadvija nad tobom kao zlo vreme, a ti ne haješ jer ne moraš, nasmejana si, a ja sam nemoćan, ne znam koji vetar da prizovem da oduva taj olujni oblak, a mrzim kad sam bespomoćan, kad samo mogu da stojim i da te posmtram sa nj(t)im ili da okrenem leđa i kao da me nema… ne sumnjam da bi mi bila kao malo vode na dlanu, i ne garantujem večnost ni obilje, ali garantujem da iako odlučiš da istečeš, pošteno ću da se napijem pre nego mi iskliziš među prstima.

Još malo pa će se preSvući još jednom u snežno belu haljinu, tamo krajem decembra, druga polovina tog zadnjeg meseca u nizu i onda brojimo sitno, a niko ni ne pominje, svi ćute kao da će da traje, a neće, samo imam utisak da će da prođe neprimetno i biće jedan neradan dan ili dva kao i do sada, svaki je tiši od prethodnog… Valjda dani iza što naiđu budu radni, da ogreje neko sunce, zubato makar, kroz tu rupu koju nevešto popunjavam… da vidim tvoj osmeh… makar na tren.

… i vreme ne tece vec se preliva, i nema, nema više vremena, nadanje je obmana za iskreno srce koje kuca kao da je svaki sekund konačan, koje pumpa neku tuđu strast da teče venama…