Cornerstone

On ustaje polako, nema razloga da žuri, nema razloga da ne uživa u tišini noći, ona spava pored njega, njeno vreme za buđenje će tek doći, kada otvori oči on već uveliko neće biti tu i ona to zna, a on je sada blagosloven da je posmatra dok spava, kako tiho izdiše tople porcije vazduha u jastuk, blažena za neznanje da on svako jutro provede gledajući u nju, pre nego što ga oblak obaveza obuzme i odgurne od nje. Mrak i dalje zri, šušti, narasta kao testo iako će ga zora proždrati za sat vremena kao velika riba što nemilosrdno proždire malu, ali dotle noć kao da je mlada, čuju se zrikavci, kroz vetar se kao kroz zavesu pronose zvukovi kojima grad najavljuje da se budi isto kao i on, samo što grad nema svoju lepšu polovinu ili bar ne zna da ima pa da se izgubi u njoj poput njega i zaboravi na vreme, grad je jedna veštačka tvorevina, grad je tu zbog ljudi, tvorevina sa tendencijom da joj ljudi udahnu malo svoje duše, nesvesno, dok žure da zakasne, dok se sekiraju i plaču, ili se smeju, grle i ljube i tada grad kao da je živ ali u onom smislu živ, kao da se i sam smeje, ta velika košnica, kao entitet odgovoran za svoje postupke.

Spušta stopala na vunenu stazu ispred kreveta dok ustaje i trenutak provodi kao da duboko razmišlja iako mu je glava sasvim prazna, oslobođena svih obaveza, koje se spremaju da kao plimskli talas silovito prekinu jutarnju obamrlost uma. Onda okreće glavu ka njoj, ona ne ide nikuda, gotovo da ne mrda, ona spava i sanja riku lavova kako dopire iz daljine, sanja palmino drvo i crveni pesak i krupne insekte kako joj prelaze preko bosih nogu; neke se tajanstvene niti protežu od njega do nje, dok je tako gleda, ne daju mu da se udalji, da nastavi, to je jedna specifična sila, sa svakim jutrom je sve jača fragilna i lako narušljiva, ona proističe iz odnosa koji mora da se neguje kao cveće, kao dete i tada postaje jača i traje, jer njemu nikada neće da dosadi, on bi se rado i pretplatio, ona ne mora da zna, ona misli da zna, ali ona ne može da zna šta on zapravo oseća, da njegovo srce kuca u istom ritmu u kome ona diše, svako jutro dok bdi nad njom, sinhronizovano i u ritmu, kao po dogovoru, to je više stupanj, to je metafizika ljubavi, on se ponekada koleba, postavlja pitanje svoje dostojnosti takve ljubavi i konekcije, ali te ga misli more samo u onim trenutcima kada mu život ne da da diše, kada ga ščepa u čeličan stisak, pa mu šapuće na uvo i puni glavu glupostima, a on ne može da se otme tom pritisku. Ona samo zna da je voli ili bar misli da zna da je voli ona nije sto posto sigurna ali njen postotak sigurnosti prelazi polovinu svakako i više i to je dobra pouzdanica, ali kada bi samo znala istinu…

Zbilja ga vuče u dan koji nastaje, kao dve ruke goleme drže ga za zglobove iznad stopla i ne daju mu, ne dozvoljavaju povratak u krevet, u njeno meko naručje, safezone, već ga vuku na suprotnu stranu, kao da su mu se stopala zalepila za pod kreveta. Ali on ne skida osmeh sa usana dok je izvijen nad njom, a ona spava lako odevena u belo, kao nevesta, spavaćica ne otkriva obline, spavaćica samo čini da je želi još više, ona nije svesna da njen anđeo čuvar svako jutro bdi nad njom pre nego što ga hladne sile života odvuku na ulice. Njena koža miriše na cimet, a soba na koru od narandže, taj savršen sklad, to su te neraskidive a tako osetljive spone koje mu ne dozvoljavaju da se odvoji od nje, on se savija još više nad njom, miris je intenzivniji i šušti posteljina, on je čuje kako diše, to je tako diskretan zvuk, neprenaglašen i kada se njegove usne spoje sa njenom crnom kosom, bujica misli razliva se kao kad se prosipa voda, onaj plimski talas ga udara silovito u hridi spokoja i odjednom su mu na pameti kafa, novine, doručak, sijaset obaveza koje danas mora da obavi i tada se čarolija prekida za trenutak, on se diže iz transa u koji pada kao šaman dok kontemplira sa njom, tada jedna sila odnosi prevagu nad drugom, kao na tasu, kao što dan odnosi noć, energija ne može da se uništi, mirisi jenjavaju, ali u vazduhu još uvek ostaje malo narandže i cimeta u sobi, pomešane sa oštrim mirisom kafe koji ih raseca kao nož i deli na dvoje, zvukovi postaju jasniji, prozorsko staklo ne može da ih sve zaustavi, sirene i dovikivanje, nesnosnu škripu automobilskih guma, srce grada pumpa snažno, para se diže iznad krovova, košnica bruji, rodio se novi dan siv, okupan oblacima narogušenim kao guste obrve i svaka pora pulsira, sve mora da bude stavljeno u pokret, on je sada daleko od nje, topao kaput ga štiti od kiše koja je počela da pada, dan se rasplače ponekada kada mora da razdvoji njih dvoje i vetar pronosi talog kao sa dna piksle, on hrli u nove pobede, gazi kroz taj drek, a ona se budi u praznoj sobi.

22 thoughts on “Cornerstone

  1. Napreduješ nema šta, ne znam da li je od naprednjaka, bezglutenske dijete ili od čitanja ali vidi se… Imaš i dalje nekoliko klišea, neke nepostojeće reči ali generalno jasan si. Bilo bi još bolje da si provukao, neprimetno ili primetno da je sve to trajalo minut.

  2. …“ona nije svesna da njen anđeo čuvar svako jutro bdi nad njom pre nego što ga hladne sile života odvuku na ulice…“

    Лепо написано. Ово ми је посебно драга реченица
    и ова …“dan se rasplače ponekada kada mora da razdvoji njih dvoje…“ 🙂

Оставите одговор на duledudule Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s