Iskorak

Njih dvojica jedan pored drugog, prvi bledi i pre(ne)staje, drugi postaje. I kada prvi nestane sasvim, ostane samo ovaj jedan, ovaj „drugi“, jer ne mogu da postoje kao dva dela jedne celine kada to nisu. Nisu oni delovi, oni su celine. Samim tim je cepanje dobija na težini, mogućnost odlaska u bespovrat. Celine. Delovi neminovno otpadaju, odlamaju se, a ostaje krhotina nečega što je bilo celo. E sad ako se ta krhotina izgubi…

Odlučio se na korak, jer ga je žuljalo, žuljalo ga je pod potiljkom i nije znao šta da radi. Znao je, ali to što je on tada znao bilo je neizrecivo, a kamo li da se odvažio na reakciju. Ali korak je napravio. Korak koji ga je koštao samospoznaje, korak koji ga je koštao ubistva samoga sebe. Kad malo razmsli, taj koji više ne postoji, možda i nije bio „celo“, možda je on bio samo nepotreban deo i nestao je jednom kada je odlučio. Kao bagaž koji usporava. Nastavio je da korača u susret sudbini u susret svetlu, nov, prenovljen.
Bol pod potiljkom se vratio. Nije to ni bol. Ne zapravo. To je više podsetnik, kada nešto uradiš u nadi da će vetar da ga odnese pre nego što ga ti zaboraviš. A vetar nosi ali ne tom brzinom, čini se kao da odraz onog iščezlog visi u vazduhu, odsjaj njegovog bivstva kao podsetnik i dodaje težinu na teme. A onda i taj korak nije zapravo korak, koliko refleksija lošeg izbora. Izbora u svakom slučaju.

Stoji u mestu. Ne pomera se. Ne čeka. On ne može da se pokrene dok ne prizna. Sebi, u sebi, sve jedno. Dok ne povrati onaj deo koji je svesno odbacio. Dok ovaj alter ego stvoren za beg ne zameni sa samim sobom, koga je odbacio, koga je pustio da prestane… Tada možda bol pod potiljkom zameni neki kome će pridavati manje značaja, neki kratkotrajniji, koji se lakše istrpi. A onda i iskorak.

15 мишљења на „Iskorak

  1. Помислих да би овај метафизички садржај можда звучао оправданије да је обављена замена улога, ега и алтер ега, тј. да је улози инкриминисане инстанце буде алтер, јер, некако, тај „шарлатан“ увек започне тиранију над егом и отуд заиста много необичних патњи и боли. А, заправо, треба једностевано живети, волети, радити, водити рачуна, чезнути и – некада пропатити. И свакако, увек бирати тежи пут. Јер, њиме је кренуо и син господњи.
    Поздрав Д.

  2. Када се нешто или неко одвоји на делове, делиће па чак и на два дела, може се лепити, крпити, шити, спајати…али никада неће поново бити цело. Наизглед да, али суштински не…из тог разлога не треба се одрицати ни једног дела себе, бар не свесно…али догађа се. Људски је грешити…

    • Apsostrumfno se slazem sa tobom, mada se ovde pomalo radi i o liku koji je gurnuo u zapecak i odbacio nesto jer nije imao m*da da pogleda istini u oci, koliko je „sebe“ u procesu izgubio… tesko je reci. A tada se javio i „ovaj drugi“ 🙂

  3. Најискреније, мислим да јако мало људи има муда да погледа истини у очи. То је јако тешко и уме да боли. Много је лакше завараравати себе а и друге. Али као и све остало у животу и ово је ствар избора…
    Лично мислим да је много боље суочити се са самим собом и са читавим светом. Боли тренутно али бол брзо прође. Као кад извадиш зуб…а ако се гура под тепих уме да боли дуго и потуљено, да кљуца у мозак…

  4. Pisem, brisem. Podsetila sam samu sebe na ono pisanje i brisanje poruka. Hoces da kazes, ma ne znas koju rec da upotrebis da ne sklizne nepotrebno s jezika a ostane u pameti istetovirano za vjek i vjekov. Ali znam da sam svoje „pokrete“ i „susrete“ najcesce spajala najduzom rutom po pustim poljima. Valjda se „vide“ gde najmanje ociju ima..

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s