Iskorak

Njih dvojica jedan pored drugog, prvi bledi i pre(ne)staje, drugi postaje. I kada prvi nestane sasvim, ostane samo ovaj jedan, ovaj „drugi“, jer ne mogu da postoje kao dva dela jedne celine kada to nisu. Nisu oni delovi, oni su celine. Samim tim je cepanje dobija na težini, mogućnost odlaska u bespovrat. Celine. Delovi neminovno otpadaju, odlamaju se, a ostaje krhotina nečega što je bilo celo. E sad ako se ta krhotina izgubi…

Odlučio se na korak, jer ga je žuljalo, žuljalo ga je pod potiljkom i nije znao šta da radi. Znao je, ali to što je on tada znao bilo je neizrecivo, a kamo li da se odvažio na reakciju. Ali korak je napravio. Korak koji ga je koštao samospoznaje, korak koji ga je koštao ubistva samoga sebe. Kad malo razmsli, taj koji više ne postoji, možda i nije bio „celo“, možda je on bio samo nepotreban deo i nestao je jednom kada je odlučio. Kao bagaž koji usporava. Nastavio je da korača u susret sudbini u susret svetlu, nov, prenovljen.
Bol pod potiljkom se vratio. Nije to ni bol. Ne zapravo. To je više podsetnik, kada nešto uradiš u nadi da će vetar da ga odnese pre nego što ga ti zaboraviš. A vetar nosi ali ne tom brzinom, čini se kao da odraz onog iščezlog visi u vazduhu, odsjaj njegovog bivstva kao podsetnik i dodaje težinu na teme. A onda i taj korak nije zapravo korak, koliko refleksija lošeg izbora. Izbora u svakom slučaju.

Stoji u mestu. Ne pomera se. Ne čeka. On ne može da se pokrene dok ne prizna. Sebi, u sebi, sve jedno. Dok ne povrati onaj deo koji je svesno odbacio. Dok ovaj alter ego stvoren za beg ne zameni sa samim sobom, koga je odbacio, koga je pustio da prestane… Tada možda bol pod potiljkom zameni neki kome će pridavati manje značaja, neki kratkotrajniji, koji se lakše istrpi. A onda i iskorak.